Slovenija na čelu OEBS-a >

Rupelova misija

svetlana vasović-mekina

Rupelovi kritičari kod kuće zgražaju se nad činjenicom da se slovenački ministar spoljni u osetljivim diplomatskim lavirintima snalazi kao slon u staklenoj radnji

UNIVERZALNI MINISTAR: Dimitrij Rupel

Novi predsedavajući OEBS-a Dimitrij Rupel, ministar spoljnih poslova Slovenije, poslednjih dana upražnjava diplomatske misije od Ukrajine preko Kosova do Beča, gde je upravo predstavio ambiciozan plan kojim Slovenija namerava "da oživi, reformiše i izbalansira Organizaciju". I sve u trenutku kada je Rusija najavila da će zbog nezadovoljstva radom organizacije za oko deset puta smanjiti svoje doprinose u budžet OEBS-a. Ovako kontroverzna situacija daje naslutiti da se šef slovenačke diplomatije Rupel s mnogo ličnog entuzijazma prihvatio "nemoguće misije". Ne toliko zbog težine problema koje je proteklih godina zakuvala međunarodna zajednica, već, kako tumače neki slovenački komentatori, zbog specifičnog odnosa predsedavajućeg prema otvorenim krizama i dilemama koje su u delokrugu OEBS-a.

Rupelovi kritičari kod kuće zgražaju se nad činjenicom da se slovenački ministar spoljni u osetljivim diplomatskim lavirintima snalazi kao slon u staklenoj radnji, što bi moglo da zasmeta najnovijoj ulozi koja ga je po funkciji stigla. Na pretposlednjem sastanku OEBS-a u Sofiji, na vrhuncu ukrajinske krize, Rupel je naočigled krema evropske politike paradirao sa narandžastom kravatom (koja je nakratko zamenila genšerovski žuti pulover s kraja prošlog veka). Dalje, prilikom zvanične posete Ukrajini Rupel se odvažio na poduhvat putovanja autom po snežnom kijametu do Juščenkove dače, sve kako bi u društvu taze ukrajinskog predsednika i Sakašvilija iz Gruzije isprobao smučarske staze zapadnih Karpata, nimalo diplomatski izbegavši da poseti rezultatima izbora nezadovoljan istok države.

LEVO-DESNI: Rupel, kome je uspelo da se zadrži u ministarskoj fotelji u "levoj", a sada i u "desnoj" koaliciji, u diplomatskim radnjama nežan je poput Obeliksa. Funkciju gradonačelnika u Ljubljani i ambasadorsko mesto u SAD napušta na pola mandata, ovo drugo kako bi izbacio iz ministarske fotelje tadašnjeg ministra spoljnih poslova Borisa Frleca (čemu su doprinele i Rupelove kritike po novinama), koji je danas Rupelova desna ruka, zadužen za OEBS. Shodno tome, iza Rupela ostaje pozamašan spisak izjava i poduhvata, koji su na različite načine obeležili ne samo Sloveniju nego i regiju uopšte; beskompromisno je propagirao proširenje NATO-a prema istoku i odigrao ključnu ulogu u davanju slovenačkog potpisa na "Vilnušku izjavu", kojom je deset mladih evropskih država u veoma napetom trenutku raskola na Starom kontinentu dalo podršku Bušu za napad na Irak, uprkos sumnji da oružja za masovno uništenje nema. Zbog te izjave je veoma oštro reagovao francuski predsednik Širak. Ukratko, politika Dimitrija Rupela u poslednju deceniju i po nije nikakva enigma – još krajem osamdesetih pokazuje otvorene simpatije za Kosovo, a što se prilika kod kuće tiče, tu pokazuje neverovatnu snalažljivost – posle crvenog kartona u partiji Liberalnih demokrata tadašnjeg premijera Antona Ropa tik pred izbore pretrčava u SDS Janeza Janše, koji se više puta javno izjasnio za osamostaljenje Kosova. Otuda nije teško naslutiti kakvi "kompromisi" bi se tokom 2005. mogli izroditi u nedrima OEBS-a u mandatu slovenačkog predsedavanja.

RAZUMEVANjE DO BOLA: Uoči poslednjeg puta na Kosovo (valjda da bi imao čime da zadrži radoznalost novinara na sastanku u Beču), Rupel je na Bledu ugostio ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Vuka Draškovića, za koga se činilo da je u Sloveniju stigao navrat-nanos, sve kako bi postigao nemoguće – ublažio Rupelove stavove u pogledu statusa Kosova. Potonje kurtoazne izjave dvojice ministara o "prijateljskim" odnosima između država trebalo je da posluže kao smokvin list za neuspele razgovore. Jer Rupel Draškoviću oko Kosova nije dao nikakve garancije, što nije promaklo novinarima. Jeste Vuk Drašković diplomatski izvrdavao direktna pitanja novinara ima li Rupel razumevanja za srpski stav o pitanju Kosova, uporno ponavljajući kako je princip OEBS-a nepromenljivost granica u Evropi, izbegavajući da potvrdi da je Rupel istog mnjenja. A da Rupel ni izdaleka ne deli isto mišljenje pokazalo se krajem protekle sedmice, kada je na sastanku OEBS-a u Beču prvak slovenačke diplomatije, predstavljajući svoje viđenje budućih zadataka organizacije koja je u Evropi usvajanjem Helsinške povelje utemeljila koncept nepromenljivosti granica, izrekao stavove koji se kose sa gore pomenutom izjavom o dobrim odnosima. Jeste korisno čuti da Rupel shvata pravilo "standardi ispred statusa", kao što nije loše znati da je Rupel potom napomenuo kako je prilikom poslednje posete Kosovu od albanskih sagovornika čuo mišljenje "da su standardi u vezi sa statusom". Malo nade uliva naknadna Rupelova izjava da on lično ne zamišlja "razgovore o statusu Kosova bez garantovanja prava manjinama, u ovom slučaju srpskoj manjini". Pri čemu je Rupela zadovoljilo to što je od albanske strane u Prištini čuo da "razume prava kosovskih Srba, tj. da ta prava treba poštovati".

Što se tiče praktičnih rešenja, Rupelov kurs je star i poznat – upitan o statusu Kosova, Rupel je na druženju sa stranim novinarima u bečkom hotelu Konkordija izrekao sledeće: "Predložio sam, naročito kosovskim Srbima, da na Kosovo moraju da gledaju kao na svoju matičnu državu, a Prištinu kao na glavni grad svoje otadžbine. Ali tu treba biti oprezan, jer neki Srbi sa Kosova svoju matičnu državu još uvek vide u Srbiji. Sličnu situaciju smo opazili prilikom krize u BiH, gde su se pojedine grupe više identifikovale sa Zagrebom ili Beogradom nego sa Sarajevom. Iako te situacije ne možemo porediti, ipak možemo podvući crtu – razgovori su bili uspešniji kada su pomenute grupe počele da se identifikuju sa Sarajevom", zaključio je razmišljanje o Kosovu Dimitrij Rupel. U vezi sa odnosima u regiji Rupel je dodao da bi deoba Srbije i Crne Gore na dve nezavisne i samostalne države doprinela stabilnosti na Balkanu. Tačnije: "Srbija i Crna Gora želele bi da produže svaka svojim putem, što je možda dobra ideja za stabilnu regiju."

STANDARDI, ALI DUPLI: Fakat je da "situacije ne mogu da se porede", ali nije na odmet zapitati se kako bi isti predsedavajući reagovao da se na toj funkciji našao, hipotetički, 1991. godine te da mu je neko rekao da je rešenje krize u SFR Jugoslaviji u "identifikaciji svih grupa sa Beogradom, na koji treba gledati kao na glavni grad otadžbine". Ili, manje hipotetički – zašto šef slovenačke diplomatije i lider OEBS-a za 2005. godinu nije, na primer, kosovskim Albancima predložio da "prekinu sa identifikacijom sa Tiranom" i nagomilane probleme reše "identifikacijom sa Beogradom"?

Iz predočenog Rupelovog plana za rešenje kosovskog čvora nikad nije jasno kad integritet države ima pravo prvenstva u odnosu na pravo na samoopredeljenje, a u kojim slučajevima važi obrnuto. Od šefa slovenačke diplomatije, koji odlično zna da je Badenterova komisija (na osnovu čije analize je Slovenija međunarodno priznata) potvrdila nepromenljivost granica republika (ne i pokrajina) nekadašnje SFRJ te predsedavajućeg organizacije koja je utemeljena na poštovanju postojećih granica (i Helsinškoj povelji), mnogi su očekivali više političkog takta. Tako je predsedavajući OEBS-a, koji je poslednjih petnaestak godina "iz principijelnih razloga" izgarao za očuvanje granica Hrvatske i BiH, sada sklon Kosovu kao "državi", čime je jasno dao do znanja da podržava otcepljenje Kosova i promenu međunarodne granice, čak i pre (i bez?) razgovora sa zvaničnim Beogradom. Ukoliko je projekt Kosovo-država krajnji domet Rupelovih "kompromisa", onda je 2005. godina kako za OEBS tako i za Sloveniju, bar što se Kosova tiče – izgubljena. Uz pretpostavku da OEBS nadživi Rupelovu funkciju.


 

Slovenija: Odnosi do Kosova

Kako se vole Slovenci i Srbi

Dok je Janez Drnovšek, tadašnji predsednik zajedničkog predsedništva SFRJ, 28. juna 1989. godine sedeo u prvim redovima počasne tribine upriličene na Kosovu i slušao govor Slobodana Miloševića, odnosi između slovenačkog i srpskog političkog rukovodstva već su ulazili u period zahlađenja. Bojkot slovenačkih proizvoda propagiran od strane Miloševićeve mašinerije nije popravio ni ples koji su upriličili tadašnji prvaci srpskog i slovenačkog radnog naroda – Rada stoga zvana Lambada i Jože Smole. Drnovšek je kasnije, po povratku u zavičaj, odluku da odgleda Miloševićev performans na Kosovu u svojoj knjizi Moja istina opisao kao "tešku", uz pravdanje da bi njegov izostanak ukinuo "dijalog i normalizaciju stanja", što je on tada, tvrdi, probao da učini. Da je, međutim, iz protesta ignorisao reinkarnaciju bitke na Kosovu i stvar bojkotovao ili iz protesta otišao, siguran je da bi njegov odlazak Miloševićevi jurišnici obrnuli sebi u korist za promociju srpskog režima, a verovatno ni kod kuće ne bi izostale kritike od strane "slovenačke demokratske javnosti". Tako je način tretiranja i rešavanja kosovskog pitanja postao i ostao kamen spoticanja i prvi razlog razlaza slovenačkog i srpskog političkog rukovodstva krajem osamdesetih.

Usput se dogodilo hapšenje rudara koji su štrajkovali u Starom trgu, na šta je slovenačka iako još uvek crvena politika zajedno sa "predstavnicima civilnog društva" organizovala protestni skup u "Cankarjevom domu", što je tada i praktično (oko iste političke platforme) udružilo opoziciju i tadašnju vlast u Sloveniji, sa Milanom Kučanom na čelu.

U Drnovšekovoj varijanti istine nećete sresti manje državotvoran trenutak, zapravo trenutak slabosti koji Borisav Jović opisuje u svom gradivu, prisećajući se telefonskog razgovora od 28. novembra 1990. godine, kada je sa Drnovšekom ćaskao o mogućim posledicama otcepljenja. Jović je zapisao kako mu se Drnovšek poverio da "veruje da će referendum (za osamostaljenje Slovenije – prim. aut.) uspeti, ali tužan je zbog toga te žali što nije podneo ostavku posle pobede Demosa u Sloveniji". Rezolucija o predlogu za sporazumno razdruženje SFRJ (usvojena 20. februara 1990. i upućena na adrese pojedinih republičkih skupština) predstavljala je trenutnu pobedu Kučanove spoljnopolitičke inicijative za razrešenje jugoslovenske krize. Tada se pomenutom predlogu suprotstavio Janez Drnovšek, objašnjavajući da Rezolucija treba da se adresira na saveznu skupštinu. Kučanov manevar predstavljao je elegantan pokušaj da se republike postave u položaj suverenih država, čime bi, hipotetički, otpali međurepublički sukobi oko granica, pošto bi svaka republika susedima priznala suverenitet. Ponudi je odgovorila samo Hrvatska.

Slovenačka politika je uskoro proslavila veliku (iako kompromisnu) pobedu nad saveznim organima, pošto je izborila da se njeni regruti u jesen 1990. rasporede unutar Pete vojne oblasti, što je značilo malo u Sloveniji, mnogo u Hrvatskoj, a samo specijalni rodovi u udaljene krajeve Srbije, Makedonije, Bosne. U međuvremenu je psihoza narastala zbog činjenice da "gušteri" jesu ostali blizu kuće ali da "džombe", dakle oni vojnici kojima je zvanično istekao vojni rok – ne stižu kući. Nervoza kulminira 23. maja 1990. godine, kada je došlo do incidenta u Pekrama kod Maribora, gde je otvorena prva probna kasarna buduće slovenačke vojske.

Ogromna većina slovenačkih građana, zajedno sa "gastarbajterima s juga tadašnje države", koji su kasnije elegantno prevedeni među "izbrisane", glasala je za nezavisnost Slovenije 23. decembra 1990. godine. Šest meseci kasnije nezavisnost je i zvanično proglašena, uz kratak, desetodnevni rat koji je sa sobom doneo i najveće zahlađenje u slovenačko-srpskim odnosima.

Slovenija izlazi iz Jugoslavije uglavnom zadovoljna, uz ogromne simpatije za patnje kosovskog življa, Albanaca, koji u sveopštem raspadu ostaju pod "srpskim jarmom". Radikalizacija dolazi 15. maja 1992. tačno u ponoć, kada u Sloveniji stupa na snagu jedna od prvih odluka tek izabrane Drnovšekove vlade, odluka koja zabranjuje ulazak na tlo Slovenije svim vozilima sa srpskom ili crnogorskom registracijom. Istovremeno je za sve građane Savezne Republike Jugoslavije uveden režim viza. Ministar spoljnih poslova (i tada) Dimitrij Rupel obrazložio je novu politiku slovenačke vlade primenom novog zakona o strancima, prema kome je svim građanima država sa kojima Slovenija nije potpisala sporazum o obostranom ukidanju viza potrebna – ulazna viza. Uvođenje viza trasirala je izjava Dimitrija Rupela koji je odnos svoje države prema prethodnoj objasnio izjavom "da sa Srbima nije moguće razgovarati" pošto "njima treba kontrola i prevaspitavanje – UNPROFOR". Takva politika ostaje na snazi sve do 1995. posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kada su se Slovenija i SRJ međusobno priznale, čime počinje era diplomatskih odnosa. Prethodno priznanje Slovenije od strane Panićeve vlade službena Ljubljana ignoriše – štaviše, to priznanje u službenom izveštaju slovenačkog MIP-a nije ni spomenuto.

Posle pada Miloševića na pritisak slovenačkih privrednika počinje otopljavanje u odnosima, a razlozi za naglu promenu službene Ljubljane "prema Beogradu", kako su ovdašnji političari sve do 2000. personifikovali državu Srba, jesu različiti. Trebalo je da Sloveniju 1999. svake noći preleću bombarderi iz Avijana, trebalo je da na Kosovu od albanske ruke strada nešto Srba, trebalo je da tu i tamo zbog Piranskog zaliva i zaleđa zahladne odnosi sa Zagrebom, pa da dočekamo prave promene i uspostavljanje "prijateljskih odnosa", koje je proteklog vikenda na Bledu praktikovao ministar Dimitrij Rupel u prisustvu ministra Vuka Draškovića. Nema sumnje da je prioritet ministra Rupela da pazi na interese slovenačkih privrednika, koji imaju veće planove u Srbiji i Crnoj Gori nego na Kosovu, na koje takođe pokušavaju da prodru, iako za sad bez očekivanih uspeha i uz stalne skandale (radioaktivni sokovi, loše mleko, stop za ulazak slovenačke telefonske kompanije na kosovske frekvencije od strane administracije UN-a). Što se odnosa Beograda i Ljubljane tiče, oni su bar naizgled u stalnom usponu. Sve dok Rupel ne počne da priča o Kosovu.

S.V.M.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA