---

Kriminal - Strogo kontrolisani putnik >

Bagzi u zoni sumraka

Ne samo što Srbija u koju se Bagzi vraća izgleda bitno drugačije nego onog februarskog dana kada je seo u kamion već postoje dobri izgledi da se promeni i sam tok sudskog procesa, a on tu treba da bude ključni igrač

U četvrtak 3. februara, kada ovaj broj "Vremena" krene u prodaju, Dejan Milenković Bagzi trebalo bi da je već obavio svoju prvu šetnju u dvorištu beogradskog Centralnog zatvora. Prema planu, Milenković bi u Beograd trebalo da sleti u sredu 2. februara, nakon što je proveo više od šest meseci čekajući izručenje u grčkom zatvoru. Međutim, otkad je Bagzi prošlog leta uhapšen u Solunu na osnovu poternice za ubistvo premijera Zorana Đinđića, ništa vezano za njegov slučaj nije išlo rutinski i po planu. Ali, već sada izgleda da Milenkovićev dugo odlagani dolazak u Beogradu preti da proizvede sličan efekat kao i iznenadna predaja Milorada Ulemeka Legije u maju prošle godine. Tada, kao i sada, advokati optuženih najavljivali su senzacionalna otkrovenja i krah optužnice, dok su se u javnosti gomilale spekulacije o zakulisnim nagodbama i opasnim političkim igrama. U Legijinom slučaju, njegova pojava u sudnici nije dovela do sudbonosnog preokreta, ali bi sa Bagzijem lako moglo biti drugačije, ako se imaju u vidu neke neobične koincidencije.

Krenimo od početka: Dejan Milenković Bagzi, rođen 1970. godine, sa prebivalištem u Surčinu, postao je poznat široj javnosti 21. februara 2003. godine kada je kod hale Limes zamalo presekao kolonu automobila u kojoj je premijer Đinđić putovao prema Banjaluci. Policiji je, međutim, Bagzi bio odavno poznat kao osoba bliska Ljubiši Buhi Čumetu, a kasnije Dušanu Spasojeviću; iako mu je bio određen pritvor od sedam dana, pušten je odmah, sa nedotupavnim obrazloženjem da mora da hrani neku krmaču. Dve nedelje kasnije, Đinđić je ubijen, a Bagzi se našao na listi najtraženijih, uz Ulemeka, Spasojevića i ostale. Prema optužnici, Milenković je onog dana trebalo da zaustavi Đinđićevu kolonu kako bi ekipa pripadnika Jedinice za specijalne operacije, skrivena iza obližnjeg nasipa, "zoljama" gađala premijera, a plan je propao zbog prisebnosti Đinđićevog vozača.

Bagzijevo kretanje od 12. marta 2003. do 16. juna 2004, kada je uhapšen u Solunu, moguće je rekonstruisati samo delimično, na osnovu šturih podataka iz policijskih izvora. Zna se da ga je nakon puštanja iz CZ-a Spasojević smestio najpre u jedan, a zatim u drugi "štek" (siguran stan), gde ga je držao do atentata. Posle 12. marta i proglašenja vanrednog stanja, prvi put je viđen u jednom stanu u predgrađu, u društvu sa Spasojevićem i Miloradom Lukovićem Kumom, kod porodice Maletić koju su prinudili da ih primi na konak (Bagzi je površno poznavao suprugu). Nakon toga, ekipa se u istom sastavu seli u Putince, na salaš koji je ranije iznajmio Miladin Suvajdžić (Đura Mutavi) uz pomoć majke Ibojke. Procenjujući da ni tamo nisu sigurni, trojka 17. marta zove Sašu Pejakovića Peleta, pripadnika JSO-a, koji dolazi po njih kolima i ostavlja ih negde kod Žarkova. Tu im se gubi trag, sve do 26. marta, kada Milenković, bez Spasojevića i Lukovića, iskrsava kod svoje baba-tetke u Zemunu; prljav i zapušten, uzima kuhinjski nož i nešto slanine, a zatim ponovo nestaje. Sledećeg dana, policija prima dojavu da se Spasojević i Luković, u društvu sa još jednim licem, kriju u kući u selu Meljak blizu Beograda. Policija tokom večeri opkoljava selo, ali upada u pogrešnu kuću; nastaje haos u kome Spasojević i Luković ginu. U policijskom izveštaju se navodi da je "treće lice" koje je bilo sa njima iskoristilo gužvu i uspelo da pobegne. Na osnovu činjenice da su u kući u kojoj su Spasojević i Luković boravili naknadno nađeni Bagzijevi otisci, može se zaključiti da je treće lice bio on. Advokati optuženih i neki takozvani eksperti, međutim, tvrde da su Spasojević i Luković uhapšeni na osnovu Bagzijeve dojave, a zatim streljani nakon mučenja. Za tu teoriju do sada nije ponuđen nijedan uverljiv dokaz.

SOLUNSKE MISTERIJE: Gde je Bagzi bio sledećih šesnaest i po meseci teško je reći, mada postoji podatak da je njegova supruga početkom juna 2004. boravila u Grčkoj. Prema navodima grčke policije uhapšen je 16. jula, kasno noću, u blizini konzulata SCG, bez dokumenata, sa torbom punom para, mada je Biljana Kajganić, njegov tadašnji advokat, tvrdila da je u konzulat išao da se preda i da nije imao novca. Ranije iste večeri, međutim, uhvaćen je krajnje zanimljiv razgovor između Kajganićke i Bagzija (vidi "Saradnici, advokati i stari drugari", "Vreme" broj 714); ukratko, Kajganićka sugeriše Bagziju da na sudu kaže da je ubistvo bivšeg pripadnika RDB-a Momira Gavrilovića naručio Ljubiša Buha Čume, i da se o tome dogovorila sa ministrom policije Draganom Jočićem i direktorom BIA Radetom Bulatovićem, a na Milenkovićevu primedbu da to nije istina ona odgovara "Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila! Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!" Dodaje i da je novi upravnik Centralnog zatvora u toku i da je sve u redu. Jočić, BIA i Kajganićka su naknadno oštro demantovali da se ovaj razgovor uopšte vodio, a protiv kolege Miloša Vasića koji je obznanio postojanje transkripta tužilaštvo je najavilo pokretanje krivičnog postupka.

U oktobru prošle godine, ni mesec dana nakon objavljivanja sadržaja razgovora, Kajganićka u oktobru prošle godine prestaje da zastupa Bagzija, a na njeno mesto po službenoj dužnosti biva imenovan izvesni Aleksandar Đorđević, bivši načelnik Šeste uprave RDB-a, koji uporno odbija da ustupi predmet kolegi koga je angažovala Milenkovićeva supruga. U međuvremenu se Bagzijevo izručenje odlaže preko svake mere, da bi tek nedavno grčki ministar pravde Anastasios Papaliguras potpisao odluku o izručenju.

E sad, ne samo što Srbija u koju se Bagzi vraća izgleda bitno drugačije nego onog februarskog dana kada je seo u kamion, već postoje dobri izgledi da se promeni i sam tok sudskog procesa, a on tu treba da bude ključni igrač. Naime, kako se bližio dan Bagzijevog dolaska, tako je rastao pritisak da se odstrani specijalni tužilac Jovan Prijić, te da se na njegovo mesto dovede neko ko je više po ukusu ministra pravde Zorana Stojkovića, policije i BIA. Najpre je pre dve nedelje šef Resora javne bezbednosti general policije Miroslav Milošević u "Reviji 92" izjavio da je optužnica protiv Ulemeka, Bagzija i ostalih "na staklenim nogama" i da "očekuje isti ishod" kao i u slučaju suđenja za ubistvo Boška Buhe (oslobađajuća presuda). Zatim je procurilo da je ministar Stojković već ponudio Prijićev položaj drugom kandidatu, kršeći pri tom svoja ovlašćenja (specijalnog tužioca imenuje državni tužilac). Nakon što je u pretprošlom broju "Vremena" ("Pravosudni udar") objavljen tekst o tome, situacija oko Prijića se stišala, ali ne zadugo. U nedelju 30. januara, Stojković za Blic izjavljuje da ga se boji grupa ljudi iz bivše vlasti. "Jedan od ‘novinarskih izvora’ za širenje ovakvih priča je onaj smešni lik od Bebe Popovića, koji priča da sam ja vršio pritisak na Prijića da ne objavljuje transkript razgovora advokata Biljane Kajganić i njenog bivšeg klijenta Dejana Milenkovića Bagzija. I drugi ‘izvori’, kao što su Zoran Mijatović, Goran Petrović, Dušan Mihajlović i Čedomir Jovanović, viču uspaničeno jer znaju da tužilac u fioci drži krivične prijave protiv njih." Ministar je rekao da on insistira da se iz fioka izvade prijave i pokrenu postupci protiv njih, dodajući da su se oni uspaničili i da ih to "verovatno plaši". Rekao je i da se informacija da on stoji iza navodnog smenjivanja specijalnog tužioca Jovana Prijića pogrešno povezuje sa njegovim imenom. "S tim nemam veze, jer ne učestvujem ni u njegovom biranju ni u predlaganju", rekao je Stojković. Stojkovićeve reči izazvale su proteste Demokratske stranke i pravnih stručnjaka, koji su ih ocenili kao pritisak na pravosuđe i najavili zahtev za Stojkovićevu smenu, kao i smenu Jočića i Miloševića zbog opaski u "Reviji 92". Ministar pravde, naime, ne bi trebalo da ima bilo kakve veze sa krivičnim prijavama jer je to posao tužilaštva. Stojković je u saopštenju istog dana nespretno pokušao da se opravda ukazujući na tu okolnost i ponovo se oglašavajući nenadležnim, što mu je u poslednje vreme postalo manir. Time je, međutim, opet skočio samom sebi u usta, jer ako nije inicijator krivičnog gonjenja pomenutih lica (kao što tvrdi u saopštenju), zbog čega ga se oni toliko plaše i podmeću mu?

U međuvremenu se javio i general Milošević, koji se u utorak, 1. februara, odjednom setio da nikada nije izjavio da je optužnica protiv Legije na staklenim nogama i demantovao da je uopšte dao neki intervju "Reviji 92". Ovo je već krajnje čudna stvar: i ministar i njegov pomoćnik za javnu bezbednost su osvanuli u istom broju pomenutog lista, ali ni jedan ni drugi više od dve nedelje nisu primetili da je bar jedan intervju lažan, sve dok u Skupštini nije počelo prikupljanje glasova da se obojica smene. Ako su novinari "Revije 92" izmislili ništa manje nego obiman intervju sa generalom policije, hoće li protiv njih biti pokrenut krivični postupak istom brzinom kojom je najavljan postupak protiv kolege Vasića?

SRBIJICA, SUDNICA, LUDNICA: Gotovo istovremeno, oglasio se i vršilac dužnosti državnog tužioca Slobodan Janković, saopštenjem kojim tvrdi da Prijićev mandat ističe 1. marta. To saopštenje upućeno je redakcijama 27. januara i u zaglavlju ima inicijale M. C. Iz pouzdanih izvora u tužilaštvu saznajemo da pravi autor ovog saopštenja nije Janković, već Milorad Cvijović, jedan od njegovih zamenika. Cvijović je interesantna ličnost: po tužilaštvu se priča da je vlasnik barem tri stana u Beogradu, koje je uspeo da kupi od skromne tužilačke plate, pretprošle godine je pretučen u jednom beogradskom kafiću zbog spora sa vlasnikom oko nekih para... Zanimljivo je i da su protiv njega podnete mnoge krivične prijave, ali su valjda tiho istrunule u Stojkovićevim fiokama, pa ih ministar nije primetio.

Kad je o Prijićevom mandatu reč, u rešenju koje nosi datum 23. jul 2003, koje je potpisao tadašnji republički tužilac Đorđe Ostojić, lepo stoji da se specijalni tužilac imenuje na dve godine, i da može biti ponovo postavljen. Postoji, istina, i drugo rešenje, koje je potpisao Siniša Simić, od 1. marta 2003, ali ono je sastavljeno pre nego što je Prijić reizabran na osnovnu funkciju pomoćnika tužioca u okviru tzv. lustracionog postupka. I na kraju krajeva, sve da je Prijićev mandat i istekao, zašto se ne bi mogao produžiti? I otkud ta žurba da ga Bagzi ne zatekne na funkciji?

Specijalni tužilac, naime, ima ključnu ulogu u procesima za ubistvo Đinđića, Stambolića, i pokušajima ubistva Vuka Draškovića, kao i u ostalim procesima vezanim za organizovani kriminal. Tužilac u bilo kom trenutku, naime, može da odustane od optužbe, da je ublaži ili preformuliše. Kad je o Bagziju reč, tužilac je taj koji nudi status svedoka-saradnika i daje imunitet. O namerama da se kroz Bagzijevo svedočenje i pritiske na svedoke-saradnike kriminalizuje pokojni Đinđić "Vreme" je pisalo u pretprošlom broju. Da takve namere postoje ukazuju i brojni natpisi iz tabloida u kojima se podgrevaju stare priče o "streljanju" u Meljaku i najavljuje da će "Srbija progledati kad Bagzi progovori". Što je još morbidnije, odjednom se dovodi u pitanje i suđenje za ubistvo Stambolića koji je, kao, ubijen ko zna gde pa podmetnut na Frušku goru, što se dokazuje navodima da mu trenerka nije sasvim istrulela i da na lešu fale šake... Ako vam se čini da čujete temu iz serije Zona sumraka, u tome niste usamljeni. Vreme je da se građani Srbije zapitaju ko im to i zašto ovako glasno svira ovu muziku i ubeđuje ih da ne veruju rođenim očima i ušima. Ako posle Prijićeve smene ključni svedoci počnu da naprasno menjaju iskaze, a optužnice da se menjaju, niko ne treba da se nada da će ova serija imati srećan kraj.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---