---

Vojska i država >

Cena otadžbinskog duga

Zašto vojni rok u civilu više neće moći da se služi u Filharmoniji, Narodnom pozorištu, Pozorištu na Terazijama, Studentskom kulturnom centru i zadužbini manastira Hilandar, te ko tu gubi, a ko dobija

Kažu neki mudri ljudi da ti, u slučaju da te neko baš ne voli, preostaju dva puta: da pokušaš da mu se ipak nekako dodvoriš ili da mu potpuno okreneš leđa. Sudeći po poslednjim potezima Ministarstva odbrane i Vojske SCG, čini se da su se te dve institucije opredelile za ovo drugo rešenje.

Uprkos činjenici da poslednje ispitivanje javnog mnjenja Centra za civilno-vojne odnose pokazuje rapidan pad poverenja građana u vojsku, uprkos sve brojnijim aferama koje su tom padu i te kako doprinele, Savet ministara SCG je 26. januara 2005. na predlog vojnih struktura usvojio izmene Uredbe o služenju vojnog roka, kojima se pooštrava i inače prilično rigidan sistem upućivanja na civilno služenje vojnog roka. Izmene su stupile na snagu 5. februara, s tim što bi uputstvo za njihovu primenu tek trebalo da bude obznanjeno.

Iako je nevladin sektor već uveliko počeo da se bavi izmenama kojima se ograničava pravo na civilno služenje, među najzanimljivijim odredbama ipak su one koje se tiču čiste ekonomije – one koje pokazuju da se vojsci dobrano ispraznila kasa, a koje istovremeno znače da će kasa (ili bar jedan njen deo) uskoro biti ispražnjena nekim drugim institucijama.

IZ DŽEPA U DŽEP: Ono o čemu se u tom smislu najviše priča jeste odredba koja zapravo ne postoji u Uredbi o izmenama Uredbe o služenju vojnog roka (da, to se tako zove), ali bi trebalo da se nađe u uputstvu o njenoj primeni i već se uveliko zvanično najavljuje iz vojske. Reč je, naime, o tome da će civilne ustanove i organizacije koje se nađu na spisku za civilno služenje vojnog roka od sada morati da Ministarstvu odbrane refundiraju celokupan iznos mesečnih vojničkih plata i cenu pretplatne karte za gradski prevoz. Iznos od 308,66 dinara plus gradski prevoz, koji je do sada vojnicima plaćalo Ministarstvo preko vojnih odseka, tako će Ministarstvu biti vraćan. U dokumentu objavljenom na sajtu Ministarstva odbrane doslovno se navodi: "Predviđena je refundacija troškova Ministarstvu odbrane jer se smatra da one imaju materijalne koristi od službe ovih vojnika, čija je vrednost daleko veća nego što iznose njihovi troškovi, a imajući u vidu naročito teškoće u finansiranju sistema odbrane. Utvrđeno je da su te organizacije i ustanove, pre svega, one koje se finansiraju iz budžeta." Imajući u vidu simboličnu vojničku platu, postavlja se pitanje da li je to vojsci zaista trebalo. Izgleda da jeste: ukoliko, naime, pomnožimo broj vojnika na civilnom služenju (a u ovom trenutku ih ima 8468) sa njihovom mesečnom platom, ispada da je u pitanju cifra od 2.613.732 dinara, odnosno o otprilike 33.000 evra mesečno. I to ne računajući putne troškove koji u mnogim gradovima iznose i više od vojničke plate. Za vojsku, odnosno za Ministarstvo, to je, dakle, popriličan ćar.

S druge strane, ostaje neizvesno koliko tom odredbom zapravo gube institucije u kojima su angažovani prigovarači savesti – jedine koje su zvanično priznale tačan iznos uštede koju imaju, za sada su Narodno pozorište u Beogradu i zrenjaninska bolnica. Šef službe za organizovanje odsluženja vojnog roka u civilnoj službi pozorišta Mileta Pantelić je u novembru 2004. godine izjavio da ta institucija samo angažmanom vojnika na razvodništvu i u garderobi mesečno uštedi između trista pedeset i četiristo hiljada dinara – na godišnjem nivou, dakle, oko četiri miliona dinara ili približno 50.000 evra. Još uspešniji primer je zrenjaninska bolnica čiji su čelnici nedavno objavili da je ova ustanova za proteklih godinu dana angažovanjem vojnika ukupno uštedela oko devet miliona dinara (više od 100.000 evra). Iako nije iskazana u brojevima, korist koju su imale druge institucije takođe je očigledna. U Narodnoj biblioteci, recimo, vojnici na civilnom služenju su zaslužni za formiranje računarskog centra, odnosno čitavog jednog novog odeljenja – plaćanje inženjera koji bi taj centar održavali u sklopu redovnog angažmana, podrazumevalo bi znatno veće troškove. "Nije u pitanju ni samo to odeljenje, jer su vojnici obavljali likovno uređenje naših izdanja, održavanje magacina i mnogo drugih stvari. Oni su nam bili dragoceni jer smo obavljali našu delatnost na mnogo višem nivou, a neka mesta smo odlaskom naših zaposlenih u penziju čak i zatvorili – računajući na vojsku", objašnjava u razgovoru za "Vreme" sekretar Narodne biblioteke Gordana David. Ukoliko se zna da se biblioteka već duže vreme suočava sa silnim problemima (poplava u magacinima, npr.), čini se da je oko 50 vojnika koji su tu služili vojni rok u proteklih godinu dana zaista mnogo značilo: ako ništa drugo, uštedelo se bar na platama koje bi, u slučaju da su angažovani honorarni saradnici ili zaposleni novi ljudi, odnosile biblioteci približno 700.000 dinara mesečno.

Slična je i situacija u Beogradskoj filharmoniji. "Svaka kuća koja angažuje vojnike ima uštedu. Kod nas, jasno je da honorarac neće svirati na mestu na kojem će svirati vojnik, ali i da imamo uštede u pravnoj službi ili menadžmentu. Uz vojnika koji je usko specijalizovan za takvu delatnost, nećemo plaćati čoveka koji bi nam uradio prospekte ili nešto tome slično", kaže za "Vreme" Mirjana Stekić, referent za kadrove u Filharmoniji. Naravno, jasno je da je u svim ovim slučajevima ušteda institucije tek posredna: "Za sve što potrošimo, mi moramo tražiti novac od Ministarstva kulture, odnosno od države. Tako je, dakle, uštedela zapravo država", objašnjava Mirjana Stekić. Imajući u vidu sve gorenavedeno, pitanje da li će se ustanovama isplatiti da angažuju vojnike i refundiraju njihove plate Ministarstvu odbrane čini se suvišnim: ušteda neće biti baš tolika kolika je bila do sada, ali će svakako ostati na prihvatljivom nivou. No, tu već dolazimo do druge velike dileme u vezi s tek usvojenim izmenama. Niko od sagovornika "Vremena" nije mogao da odgovori na pitanje da li bi pristali na tu refundaciju, jer nikakvo detaljnije obaveštenje još nisu dobili: u prevodu, informacije o tome da li će se uopšte naći na spisku institucija koje mogu angažovati vojnike za sada dobijaju samo iz medija.

SPISKOVI I LISTE: Na do sada važećem spisku bilo je ukupno 602 institucije i ustanove – od sada, kako je najavljeno, biće ih 995. Ništa sporno, ako se zna da na uput za civilno služenje u ovom trentuku čeka 4396 regruta i da je u toku rešavanje još 3006 zahteva. Isto tako ništa sporno, imajući u vidu da je interesovanje za ovakav način služenja vojnog roka sve veće. Sporno je, međutim, što se zvanično najavljuje da će "ustanove kulture biti trajno skinute sa spiska". U tom smislu, još na stručnom skupu održanom 2. februara nadležni u vojsci naveli su da vojnici više neće moći da budu angažovani u Filharmoniji, Narodnom pozorištu, Pozorištu na Terazijama, Studentskom kulturnom centru i zadužbini manastira Hilandar. O čemu se zapravo radi? Zvanično, o tome da se izmenama ukida obaveza da se regrut uputi na služenje vojnog roka u skladu sa stručnom spremom, odnosno da civilno služenje više nije "obavljanje stručno specijalističkog rada", već "obavljanje humanitarnog i društveno korisnog rada". Nezvanično, međutim, jasno je da su nadležni uvideli kako je porast interesovanja regruta uzrokovan mogućnošću da dug državi, umesto ribanjem vojničkih klozeta i kusanjem pasulja iz kazana, oduže slažući knjige ili svirajući obou. Zbog toga, dakle, spisak ustanova za civilno služenje proširen je pre svega komunalnim preduzećima i ustanovama za negu starih, bolesnih ili nezbrinutih lica – računa se valjda da će regrutima to biti manje privlačno od klasičnog vojničkog života.

Interes vojske tu je potpuno jasan. Prema zvaničnim podacima, zaključno sa decembarskom klasom, u statusu prigovarača savesti ili onih koji tek čekaju da budu upućeni na civilno služenje, nalazi se 20 odsto ukupnog broja vojnika. Ili, kako je to 2. februara formulisao pukovnik Petar Radojčić, "postoji realna opasnost da bude ugrožena popuna Vojske SCG i pravo na prigovor savesti postane svojevrstan paravan za izbegavanje vojne obaveze". Iako ovakva panika nije baš najjasnija, ako se zna da se evropski prosek prigovarača savesti kreće od 10 do 40 odsto od ukupnog broja vojnika, ovde treba imati u vidu resurse kojima naša vojska trenutno raspolaže, a o kojima neko mora da brine. Naime, još 1994. ekspertski tim Ekonomskog instituta obavio je istraživanje koje je pokazalo da vojska ima višak kapaciteta od 30 do 58 odsto, odnosno od 1,6 do 2,5 miliona kvadratnih metara. Ta statistika je pokazala da na svakih 2,6 vojnika dolazi po jedan vojni objekat, odnosno da svaki vojnik u objektima visokogradnje "raspolaže" sa 82,5 kvadrata korisnog prostora. Čak i ako imamo u vidu da je od 1994. deo tih kompleksa izgubljen (na Kosovu), situacija nije mnogo izmenjena: tu su, naime, još i naoružanje i oprema koji su proizvođeni i kupovani za vojsku znatno veću nego što je ova danas. U tom kontekstu "manjak" od 15.000 vojnika koji čekaju na početak civilnog služenja nije zanemarljiv – u to su se, uostalom, mogli uveriti i vojnici, npr. septembarske klase, koji su završili u skoro potpuno praznim kasarnama. Teoretski, tu situaciju je načelnik Generalštaba Dragan Paskaš opisao kao "izlaganje većem naporu u izvršavanju obaveza", dok je ona praktično podrazumevala višednevne celodnevne straže, celodnevno održavanje materijalno-tehničkih sredstava, hladne spavaonice, nepostojanje slobodnog vremena, lošu higijenu i slabu hranu – ukratko, situaciju mnogo goru nego što je bila pre uvođenja civilnog služenja.

Kad se sve to zna, čini se da onih 308,66 dinara mesečne refundacije po vojniku ipak nisu i glavni ekonomski razlog za uvođenje izmena u sistem civilnog služenja. Uostalom, prema podacima od pre nekoliko godina, dvanaestomesečno "održavanje" jednog vojnika u kasarni ukupno je koštalo oko dve hiljade dolara, što je u odnosu na tih 308,66 dinara mesečno (4012,58 dinara za trinaestomesečni "civilni" staž) više nego pozamašna cifra. Pooštravanjem sistema vojska se izgleda jednostavno trudi da popuni svoje već avetinjski puste redove i od opreme i objekata sačuva ono što se sačuvati može. Neizvesno je jedino da li će u tome uspeti, pošto se čak i perspektiva negovanja starih i bolesnih u nekim slučajevima čini varijantom boljom od kasarne.

KORISNO, NEKORISNO: I nevladinim organizacijama i institucijama koje se po svoj prilici neće naći na famoznom spisku u čitavoj ovoj stvari najviše smeta to što zapravo ne postoje jasna pravila o sistemu civilnog služenja – i prethodni i najnoviji sistem stupili su na snagu u vidu uredbe, a procedura je najviše zavisila od dobre volje nekakvog službenika u Ministarstvu. Naime, još i pre najava o skidanju institucija kulture sa ovog spiska bilo je priličnih nedoumica o tome ko zapravo može da se kvalifikuje za "dobijanje vojnika". Svojevrsni skandal izbio je kada je krajem prošle godine zaposlenima u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu stigao faksimil kojim se odbija njihov zahtev za angažovanje prigovarača savesti i kojim se obaveštavaju da "to nije institucija koja se bavi društveno korisnim radom, pa tako ne ispunjava kriterijum uredbe". Na primedbu da je beogradsko pozorište svrstano na spisak, odgovoreno je tezom da je u Beogradu reč o "eksperimentalnom programu". U telefonskom razgovoru s nadležnima u Ministarstvu, SNP dobija nezvaničan odgovor koji je u celosti preneo novosadski "Dnevnik": "Ne, mi nismo rekli da vi niste od društvenog interesa, u stvari smo rekli, ali nismo mislili. Ali, to nije jedini kriterijum. U stvari, sada nije ni bitno koji je kriterijum. Bilo bi dobro da zaobilazite radoznale novinare... Pošaljite ih kod nas." Kako SNP nije jedina institucija kulture kojoj je prispeo identičan odgovor, potpuno je očigledno da često navođena teza o potrebi "humanitarnog i društveno korisnog rada" nije jasna ni onima koji su je sklepali i da je reč samo o jednom od metoda za bolje popunjavanje kasarni.

Iako je pre nekoliko meseci naglasio da nije u redu da neko osam sati dnevno kupa bolesnike, a neko i ne dolazi u službu, Dejan Milenković iz Komiteta pravnika za ljudska prava naglašava da ovom uredbom ta stvar ipak nije rešena na zadovoljavajući način. "Do sada nije postojala jasna kontrola institucija, pa se dešavalo da negde bude i po 200 vojnika na civilnom služenju vojnog roka. U tom smislu, mislio sam da će se ići na bolju kontrolu, na rad sa invalidima, ali i rad u pozorištu, rad u kotlarnici na fakultetu... Postoje različiti poslovi od kojih zavisi težina civilnog služenja, ali ni u svakoj kasarni nije podjednako teško", objašnjava Milenković u razgovoru za "Vreme". Sve je, dakle, moglo da bude rešeno boljom kontrolom koja se u sistemu civilnog služenja i nije baš pokazala: iako su vojne kontrole redovno dolazile u pojedine institucije, zabeleženi su slučajevi da je startno (moglo bi se reći interno) kontrolisanje potpuno omanulo. "Bilo je, na primer, studenata medicine koje su neki ljudi iz vojske pokušavali da angažuju u biblioteci. Međutim, kada su videli da se kod nas zaista radi puno radno vreme, odustajali su i odlazili dalje", kaže Gordana David iz Narodne biblioteke. Osim rođačko-prijateljskih veza, famoznim kontrolama omakla su se i psihička oboljenja: vojnik koji trenutno služi civilni vojni rok, a koji je želeo da ostane neimenovan, navodi da je jedan njegov "klasić" direktno iz institucije kulture u kojoj je bio angažovan premešten na lečenje u neuropsihijatrijsku kliniku. Uprkos stručnosti petočlane komisije koja je ispitivala regruta, desilo se, eto, i tako nešto. Imajući to u vidu, jasno je da su kontrolama mogli da promaknu i mnogo manji prekršaji, tipa nedolaska vojnika na posao ili, što se takođe događalo, "telefonskog angažmana" (vojnik se i ne pojavljuje na poslu, već se samo javlja telefonom).

Kako bilo, za sada je još neizvesno da li će biti neke rigoroznije kontrole, da li će ustanove kulture zaista "izleteti" sa spiska, da li će konačno biti definisano šta je humanitarno, a šta društveno korisno. Izvesno je jedino da se problemom i efektima civilnog služenja vojnog roka niko od nadležnih nije ozbiljnije pozabavio. U suprotnom, vojsci se ne bi događalo da putem suprotstavljanja jasnim evropskim standardima pokušava da koliko-toliko stane na noge. Ne bi joj se takođe događalo da traži refundaciju koja dolazi iz iste kase iz koje se i ona finansira – budžetske. Takođe, ustanovama tipa Srpskog narodnog pozorišta ne bi se događalo da ih tamo neki ćata s činom okvalifikuje kao nekorisne. No, možda će sve te probleme rešiti neka buduća uredba o izmenama Uredbe o izmenama Uredbe.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---