Nuspojave >

T'ga za jug

teofil pančić

Svi imaju neki svoj "delvidek" i procmizdravaju neku svoju "t’gu za jug"; razlika je samo u tome jesu li preboleli svoje istorijske poraze

Ima ona poluozbiljna izreka "što južnije, to tužnije", koja lapidarno opisuje političko-ekonomsko-kulturno stanje na razvalinama one zemlje koja se kadgod nazivala Jugoslavijom. E sad, koliko to rimovano jugotugovanje stvarno ima smisla, a koliko se samo radi o onom Krležinom "stanju javnih toaleta", koje se ispostavlja kao jedina relativno pouzdana differentia specifica, druga je, i duga, i postojano mučnjikava priča.

Evo, čak ni predsednik Srbije nije izdržao – zov mitskih vladarskih predaka, šta li? – da se ne prošeta do dubokog "srpskog juga", do Kosova Polja ravnog, sa bližom i daljom okolinom, da poruči tamošnjim preostalim Srbima ne baš da "niko ne sme da ih bije" (to je već potrošeno, obaška i zaštićeno u Autorskoj agenciji) nego da ih "Država neće ostaviti na cedilu" (koja država?! I gde je ta država?!), bajajući pride nešto o tamošnjim "crkvama bez kojih nema i ne može biti ni nas" ili tako nekako... O, Bože, kakvog mi to hirovitog predsednika imamo: taman "lažljivi zlobnici" zaključe da pokušava da liči na, recimo, Vojislava Koštunicu, a on razdragano otkrije Matiju Bećkovića u sebi!? Pa dobro, sto mu gromova, kada možemo očekivati da se identitet našeg predsednika malko ustali – ta već je dovoljno odrastao?! Možda nekome izgleda da se neprimereno šegačim sa Vrlo Ozbiljnim Stvarima, ali bojim se da stvarna neozbiljnost i dalje stanuje na adresama vaskolikog beogradskog političkog establišmenta koji se periodično uprazno prošepuri po Kosovu i profrlja se Velikim Rečima, uopšte ne misleći o tome šta će biti sa svim onim ljudima "dole", na Jugu, sa svim tim dugogodišnjim taocima jedne (kratkovide i fundamentalno luzerske) politike, kada i ako se ispostavi (a teško da se neće ispostaviti) da su sva zaklinjanja beogradske polit-vlastele, vazda zabrinute za svoj Rejting, Marketing i ostale stare srpske reči – tek jedno tričavo svekoješta, a da će se o njihovoj sudbini u stvarnosti odlučivati negde drugde. Ali ih na to niko iz Beograda neće jasno i za vremena upozoriti, da mu ne padne prokleti Rejting, da ne prekrši zavet večnog, cikličnog održavanja i opstajanja jednog beskrajnog paramitološkog laprdanja koje pod milim Bogom ništa ne znači ali koje niko ne sme prvi da prekine, da se ne pomisli da je baš on mrski izdajnik i Element.

A o tome kako vaistinu izgleda bolno opraštanje od nekog svog Juga – Mađari već odavno sve znaju, još otkad je Trijanonskim ugovorom ucveljeno Vaskoliko Mađarstvo ostalo bez većine dotadašnjih teritorija Ugarske, svodeći zemlju Mađarsku na "budimpeštanski pašaluk". Okej, bilo pa prošlo, glavnina Mađarske odavno ima pametnija posla nego da nariče nad Trijanonom, ali znate kako je: gde su mladi tu je i šala, tako da se uvek nađe poneka skupina nadrndanih klinaca (koje, pak, uvek vode neki nadrnani čilageri) voljnih da na ho-ruk isprave neku "istorijsku nepravdu", samo ako li je sretnu negde usput. Dok budu marširali, to jest. Tako je, biće, nastao i famozni pokret "64 županije", marginalna ama ne i sasvim bezopasna "velikomađarska" Grupa Građana sa sedištem u Segedinu, a sa pipcima po okolnim prekograničnim krajevima Vojvodine i Rumunije. Ove su se klipete već i ranije istačinjale nekim svojim Odviše Slobodnim Aktivnostima, a najnoviji biser u njihovoj kolekciji jeste "turneja" po severu Vojvodine – što je njima Jug, a Vojvodina je delvidek iliti "južni kraj" – u sklopu koje se prikazuje dugometražni paradokumentarac "Trijanon" i deli se prigodna ultradesničarska štampa puna antisemitskih bljuvotina; tu su, naravno, i one dražesne etničke mape – makulaturna likovna aktivnost tako nam dobro poznata iz ovdašnje šit-štampurine iz prošle dekade, koja je prvo radosno najavljivala Sveopšte Klanje, a onda mu s autentično psihopatskim uživanjem tercirala. No, kako rekoh, "64 županije" u matici su tek deo perifernog folklora, a ritualno prikazivanje "Trijanona" i slično mogu samo da sanjaju: ne daju im stroge čike u uniformama. Dobro, kako to da je onda sve to u Srbiji tako slobodno prodžikljalo? Zar usled ogromne tolerancije prema etničkim manjinama, uključiv i "ekstremiste" u njihovim redovima, pa čak i uvozne? Da, kad bismo se zezali. U realnosti, objašnjenje je i prozaičnije i onoliko otužnije: Mađarska je naprosto uređeno društvo (jeste li čuli, braćo & sestre, za stanovitu Evropsku uniju?!), a ova je zemlja i dalje politička deponija kojom rutinski haraju najmonstruoznije zarazne mentalne bolesti, slobodno lovište za dokazane idiote i bolide svih sorata, za već realizovane ili tek potencijalne zlikovce svih provenijencija. I zato je tako teško na legitiman način primenjivati represiju prema tipusima kakvi su ovi "županisti": ta, zar ne možete i u centru Beograda kupiti sve zamislive antisemitske i profašističke brošure? Zar možete zabranjivati propagandu "velikomađarstva" ako vam je "svi Srbi u jednoj državi" poluoficijelna doktrina, bar za neku Lepšu Budućnost?

Svi, dakle, imadu neki svoj delvidek, i procmizdravaju neku svoju patetičnu T'gu Za Jug; evo, čak i one mrke čičice iz Sava centra, one koje malo besne a malo nariču nad svojim zavičajnim, crnogorskim Jugom, jerbo ovaj hoće da se "otcepi" od njih (ko ne bi?!). Razlika je samo u tome što su neki svoje iluzije i istorijske uzmake, poraze, ili šta su već, odavno preboleli, a neki uporno odbijaju i da počnu da se suočavaju s njima. To jest, još odbijaju da odrastu, još se traže, jelenskih mu rogova, a već onako sedi skroz, još malo pa će u starosnu penziju!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST