---

Salon arhitekture 2005 >

Oskudica mogućnosti

Saloni arhitekture pouzdanije od političara svedoče o broju i visini investicija, kojih skoro da i nema. Svetskost se kod nas dostiže retko i teško, najčešće uz velike napore pojedinaca

U Muzeju primenjene umetnosti, na otvaranju Salona arhitekture koji se održava od 15. marta do 17. aprila, bila je, kao i uvek, velika gužva. Organizatori manifestacije koja s promenljivim uspehom opstaje skoro tri decenije prinuđeni su – kao i svi u ovom društvu – da balansiraju između želja i mogućnosti. A u željama ne oskudevamo; hteli bismo da budemo najbolji, najlepši, najsposobniji, svetski...

Svetskost se kod nas dostiže retko i teško, najčešće uz velike napore pojedinaca – takozvanih entuzijasta, a za svetskost u arhitekturi potrebno je politički i ekonomski uređeno i relativno stabilno društvo, pametni investitori, talentovani arhitekti koji će biti u ustanju da obuzdaju kreativni poriv da pokažu sve što znaju na jednoj kući, a bogami i evoluirani građani. Teško da je sve to moguće u današnjoj Srbiji.

Saloni arhitekture pouzdanije od političara svedoče o broju i visini investicija, kojih skoro da i nema. Od ozbiljnijih objekata u prošloj godini gradila se – posle duge i politizovane pauze – jedino Beogradska arena Vlade Slavice. Još nije zavrešena – mada se sad radi ubrzano na i oko nje – pa je nema na ovogodišnjem Salonu. A na sledećem – ako bude izložena – biće sasvim izvesno među najozbiljnijim kandidatima za glavnu nagradu.

Država se u prošloj godini nije proslavila ni kao investitor u stambenoj gradnji. A mogla je. Socijalna stambena izgradnja je u domenu države – za taj se posao u svetu angažuju najbolji arhitekti – no ovde (još) to nije tako.

Srbija zakasnelo doživljava ekspanziju hipermarketa. Ako je ekspanzija nekoliko objekata u Beogradu i u ponekom većem gradu. Od tih objekata najčešće se ne očekuje mnogo u arhitektonskom smislu, ali oni ovde dobijaju na važnosti u nedostatku drugih, većih i zanimljivijih tema.

DIVljA GRADNjA: I pored siromaštva i relativno skromnih realizacija, član žirija, arhitekta Darko Marušić – svedok ovdašnje turobne graditeljske svakodnevice – u uvodnom tekstu u katalogu piše o Salonu kao o elitističkoj manifestaciji koja ne uzima u obzir ovde najzastupljeniju arhitektonsku praksu, divlju gradnju, skoro nepoznatu u razvijenom svetu. No, da li je o elitizmu reč? Sveopšta neuređenost i nepoštovanje zakona očituju se kako u skromnom udelu države u sferi javne izgradnje tako i u lessez-fair odnosu spram stambene izgradnje. A velika arhitektura ne nastaje isključivo iz mnogo novca – sa malim budžetom može se proizvesti veoma dobra kuća. Svetske arhitektonske legende ponose se realizacijama za koje su imali ograničena finansijska sredstva, a to su najčešće objekti socijalnog stanovanja. U mnogim evropskim gradovima socijalne stambene četvrti već decenijama ispisuju istoriju savremene arhitekture.

Ekspanzija građenja privatnih stambenih kuća – prema na Salonu izloženim realizacijama – nije donela nijedan eksperiment.

Iako su se, i pored svih zamerki, političke i socijalne prilike ovde ipak popravile, ni investitori ni njihovi arhitekti nisu još dovoljno hrabri i samosvesni da bi se upustili u avanturu i krenuli u potragu za suštinom onog što je individualna stambena kuća.

Gran pri su dobili arhitekti Dejan Miljković i Jovan Mitrović za realizaciju niza porodičnih kuća na beogradskom Dedinju. Dejan Miljković – koji je prošle godine gran pri podelio sa ovogodišnjim članom žirija Zoranom Radojčićem za rekonstrukciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta – u realizaciji nagrađenoj ove godine pokazuje elemente od kojih se pravi dobra kuća. Za naše prilike neuobičajeno rešenje ulazne partije svedoči o tome da je moguće kreativno eksperimentisati i sa stanovima za tržište.

Urbanističkih projekata je relativno malo. Kao i enterijera. A prošlih godina oni su bili najčešće prikazivani i nagrađivani.

SAMIZDATSKI PODUHVAT: Enciklopedija arhitekture – herojski samizdatski poduhvat jednog čoveka – "iskorak koji se nikako nije očekivao u našoj sredini" je, po Zoranu Radojčiću, uticao da žiri glatko dodeli priznanje za publicistiku Slobodanu Maldiniju. "Iako su se čule", kaže Radojčić, "zamerke što u Enciklopediji nema srpske arhitekture." Ta ogromna želja da budemo svetski po svaku cenu, iako to objektivno nismo, svedoči o megalomaniji veoma štetnoj po nas. Decenije izolacije kao da su nas učinile nesposobnim za objektivnu procenu sopstvenih dometa i vrednosti u bilo kojoj oblasti. Kritičari Maldinijevog projekta mogli bi možda sami da se pozabave tom temom i urade nešto na promociji i kritičkoj proceni dometa arhitekture u Srbiji. Tada bi možda naučili da se arhitektura jedne zemlje, pa i naše, ne stvara po etničkom principu, da trpi najrazličitije uticaje, da uključuje u sebe zaslužne ličnosti iz drugih naroda i sredina, da je kreativnost nespojiva sa usko etničkim i verskim isključivostima.

NEMAR: Na Salonu su izloženi i stručni arhitektonski časopisi. Izlaze relativno redovno, na sve višem su nivou, ali kao da ih nema u javnosti. Drže se svojih uskostručnih granica, ne bave se realizacijama nastalim izvan granica ove zemlje, ne obiluju ozbiljnim teorijskim tekstovima, ne prate događanja u svetu u ovoj oblasti... Još uvek je previše tehničkih opisa i premalo analitičnih tekstova, polemike su – ako ih uopšte ima – prvenstveno na ličnom planu, ne nalazi se (a možda se i ne traži) balans između uskostručnih tekstova i onih koji bi mogli da zainteresuju i obrazovanu širu publiku. Kao da je arhitektura u getu iz kojeg ne želi ili ne može da izađe. Kvalitet naših časopisa i tekstova u velikom je zaostatku sa sličnim publikacijama u regiji, posebno onim iz Hrvatske i Slovenije, što je postalo veoma vidljivo otkako je na internetu portal a4a postao nezaobilazna regionalna adresa za tekstove o arhitekturi i urbanizmu.

Koliko god se kunemo u tradiciju i veličamo sopstvenu svetlu prošlost, praksa je sasvim drugačija. Prema graditeljskoj baštini odnosimo se sa skandaloznim nemarom, pa nije ni čudo da su se u kategoriji graditeljskog nasleđa našla samo tri rada.

Sakralnih objekata je veoma malo na Salonu, iako pravoslavne crkve niču skoro na svakom koraku. Strog kanon i nekritičko povlađivanje lažnom tradicionalizmu čine ove objekte najčešće potpuno arhitektonski neinteresantnim.

U Muzeju primenjene umetnosti pokazana nam je arhitektonska produkciju bez pikova. Najbolje realizacije su upeglane, sigurne, i u granicama pristojnosti. Mnogo je manje kiča i prenatrpanosti na ovogodišnjem Salonu arhitekture, što je u odnosu na neka prošla vremena ipak veliki napredak.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---