---

Izložbe - Kurtizane i kupleraji u Beogradu >

Iza sedam brava

U okviru programa "Noć Muzeja" održanog u prošlu subotu, u Manakovoj kući u Beogradu upriličena je izložba Iza sedam brava: Kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka. O ovoj izložbi, i o ogromnom interesovanju koje je ona pobudila, za "Vreme" piše jedan od njenih autora

Kako da objasnim beskrajni red, uglavnom mladih ljudi, koji su čekali da uđu na izložbu Iza sedam brava? Iza naslova Iza sedam brava krila se jednostavna tema: Kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka. Da li je tajna interesovanja u opsednutosti sopstvenom istorijom ili samom temom? Ili kombinaciji istorije i teme? Zašto bi tema uopšte bila tako važna? Sigurno ne zbog toga što je neko očekivao da će u jednom muzejskom prostoru moći da vidi više nego što svakog dana vidi u medijima. Mislim, tako slobodno i raznovrsno. A možda je privlačno bilo upravo to što će se u muzeju naći nešto što sa institucijom muzeja deluje nespojivo.

Srbi, naime, uživaju u tome da se bave istorijskim temama – posebno onim iz sfere politike, diplomatije i vojske, takozvanom zvaničnom istorijom – ali se klone tema iz svoje sopstvene privatne istorije. Osim detalja koji pokazuju superiornost srpskog kulturnog nasleđa, kao što je rano korišćenje zlatnog escajga, sve ostalo je podložno sumnji i zaboravu. Pogotovo ukoliko ih ta privatna istorijska slika čini manje velikim.

Zbog toga su, verovatno, i tako retki pokušaji da se privatna istorija učini ne samo vidljivom nego i opipljivom. Pa ipak, radoznalost i zanimanje za privatnu (malu) istoriju deluje fascinantno. Ona postoji u svakom ljudskom biću, bar kao radoznalost za istoriju sopstvene porodice.

Ideja da se Beograd upozna sa istorijom prostitucije i njenih institucija u svojoj sredini, u jednom sasvim određenom periodu, potekla je od strane autora projekta Noć muzeja – Ane Jovanović i Mladena Petrovića. U ovom projektu je učestvovala i Marija Stojić, koja je prikupila i odabrala neophodnu istorijsku građu – istorijska dokumenta, štampu i knjige.

Nije, naravno, bilo ni vremena ni sredstava da se uradi jedno dubinsko istorijsko istraživanje i da se, možda, pokažu neke specifičnosti srpskog odnosa, ne samo prema prostituciji nego i celom erotskom kompleksu. Tekstova i podataka o prostituciji u Srbiji ima. Većinom su to, međutim, medicinske ili kriminološko-pravne studije. Nema ozbiljnih umetničkih dela – erotske književnosti ili makar memoarske literature koja bi otkrila kakav je bio odnos prema prostituciji i ljubavnom životu. Jedini ozbiljniji izvor je dnevnik austrijskog poslanika Benjamina Kalaja, u kojem su opisane njegove ljubavne avanture sa viđenim Beograđankama. Iz tog dnevnika otkrivamo da je najveći problem u tim odnosima, pored sigurnog mesta za ljubavne sastanke, predstavljao triper. Triper se vraćao i vraćao, a pouzdani (diskretni) lekari su bili u Zemunu.

Koliko triper može da zagorča ljubavni život jedini je, koliko me pamćenje služi, kod nas opisao Aleksandar Tišma u svojim dnevnicima. Triper se tako održao čitava dva veka. Naravno, nije to bila jedina cena intenzivnog promiskuiteta – bilo je tu i drugih ozbiljnijih boleština – ali o tome naša kultura uporno ćuti. U Srbiji, ne samo toga doba, kao da se stvorila jedinstvena hijerarhija bolesti u kojoj je na vrhu bila tuberkuloza (jektika i sušica), a ispod nje sve ostale. Na dnu su, naravno, bile polne bolesti. Smrt u ratu ili smrt od iscrpljenosti nisu, naravno, ulazile u ovu hijerarhiju – ove su smrti bile svete i zaštićene.

Srpski lekari su herojski čuvali kolektivno sećanje na slavne dane nacionalnog erotskog oslobađanja ne propuštajući da naglase koliko je prostitucija bila raširena u Beogradu i Zemunu i kako je srpska medicina bila savremena za to doba. U to vreme su jednom nedeljno zvanične prostitutke bile sprovođene, u pratnji pandura, na lekarski pregled – vizitaciju. Postoji podatak, s početka XX veka, da je u Beogradu bilo 130 zvaničnih prostitutki. Šta je, međutim, bilo sa onim takozvanim tajnim prostitutkama? Prema tim izvorima – bilo ih je čak 3000. Taj podatak svakako deluje preterano. Ukoliko bi to bilo tačno, onda bi broj prostitutki iznosio pet odsto od ukupnog broja stanovnika Beograda – 60.000. U svakom slučaju, Beograd u to vreme nije bio ni smeran ni čedan grad.

Opet, međutim, dolazimo i do čudnog načina izražavanja – umesto odlaska u kupleraj ili zabavljanja sa prostitutkama, naši pisci, umetnici ili ugledne javne ličnosti uživaju u "noćnom životu". Ima se utisak da je to tema koja nije prisutna u srpskom javnom životu. Zbog toga će biti mnogo lakše pisati o nekom našem čoveku koji u Parizu troši novac u društvu žena sumnjivog morala nego u Beogradu.

Da li se situacija u međuvremenu drastično promenila? Za razliku od Srbije u XIX veku ova današnja ne prepoznaje problem prostitucije kao ozbiljnu društvenu činjenicu, pa zbog toga i nema pokušaja da se ova oblast uredi na zakonit način. Srećom, niko više ozbiljno ne govori da u Srbiji nema prostitucije, a bilo je i toga. Međunarodni apsekt seks trafikinga naterao je i policiju i pravosuđe da se sa tim suoče. To je postala međunarodna obaveza. Ali, kad u blizini Manakove kuće policija pravi raciju i odvodi prostitutke to se doživljava kao još jedno "čišćenje" grada, a ne ozbiljan ljudski problem.

Nema ničega romantičnog ili slavnog u prostituciji. Makar to bila i prostitucija uređena zakonom od pre više od sto godina. Cena tadašnjih seksualnih usluga iznosila je koliko i ručak u mehani, gde su se najčešće posle ručka ili večere i dobijale. Slično je i u Mirnim danima u Klišiju gde Henri Miler opisuje izgladnelu mladu prostitutku. Isto je, nesumnjivo, danas i u blizini beogradske železničke stanice.

Otkud, međutim, tolika gužva na prvom prikazivanju ove potpuno (neslavne) privatne istorije u Beogradu? Verovatno najviše zbog toga jer mladi ljudi očajnički žude da pobegnu što dalje od slavne, zvanične istorije.

Izložba je bila koncipirana krajnje jednostavno: informativno – o onome šta nude policijski i medicinski izvori, i asocijativno – rekonstrukcija zamišljene sobe iz javne kuće. U zamišljenoj sobi su bili: krevet sa sjajnim jastucima, toaletni sto i stolica, drvena vešalica sa peškirom, sto sa porcelanskim lavorom i bokalom, a ispod kreveta noćni sud. Uz predmete idu i detalji: mala fotografija deteta zataknuta za ogledalo toaletnog stola, na njemu vaza sa cvećem (beli zvončići), razbacan ženski veš, papuče i puder sa otiscima ženskih stopala. Svetlost crvenkasta, prigušena. I sve zaronjeno u intenzivan miris toaletne vode Šanel 5. Postojala je ideja da se ova soba jako zagreje i da se u nju puštaju posetioci u parovima. U "informativnoj" sobi trebalo je sve da bude belo, blještavo i veoma hladno – uz malo mirisa dezinfekcije. Tehnički uslovi, međutim, nisu dozvolili ovakav simbolički radikalizam.

Uspeh ove brzometne četvorosatne izložbe mogao bi biti poučan ne samo za autore nekih budućih projekata nego i za jedan novi kulturološki odnos prema "blagu" naše prošlosti. Ta je prošlost mnogo življa i mnogo bogatija nego što mnogi njeni ljubitelji misle.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---