Strah od nauke >

Deset dana koji su uspaničili svet

slobodan bubnjević

Prema istraživanjima Evropske komisije, većina Evropljana plaši se nauke. Na pitanje "Da li naučnici poseduju znanje koje ih čini potencijalno opasnim?", čak 63,2 odsto odgovara pozitivno. Strah od naučnih otkrića je kompleksan fenomen, uslovljen stupnjem društvenog razvoja, ali i obiljem drugih faktora, među kojima su i realne opasnosti od zloupotrebe novih saznanja. Ponegde, ovaj strah je podjednako iracionalan kao i strah od pomračenja Sunca, stranaca, promaje ili vode, ali je u svakom slučaju nastajao u slojevima, taložeći se kroz vekove.

12. jun 2000.

Izveden je prvi eksperiment na RHIC (Relativistic Heavy Ion Collider) akceleratoru u američkom istraživačkom centru u Brukhejvenu. RHIC, trenutno najveći uređaj visokih energija, projektovan je da omogući nastanak takozvane kvark-gluon plazme, hipotetičke vrele, guste supe koja je postojala samo tokom milionitog dela sekunde posle Big Benga. Izgradnja RHIC-a izazvala je mnogo kontroverzi u američkoj štampi zbog straha da bi sudari u akceleratoru mogli da dovedu do novog Velikog praska. Ova paranoja dobila je izvesno utemeljenje kada su pojedini ugledni fizičari izjavili da postoji izuzetno mala, ali ipak nekakva verovatnoća da do takvog slučaja dođe. Novinski naslovi poput "Kako sam prestao da se bojim i zavoleo Big Beng?" sa očiglednom aluzijom na kultni film Stenlija Kjubrika, nisu doveli do obustavljana istraživanja u Brukhejvenu. No, zatišje je privremeno. U evropskom Centru za nuklearna istraživanja CERN, pored Ženeve, trenutno se gradi akcelerator mnogo moćniji od RHIC-a, takozvani LHC (Large Hardon Collider), na kome će biti postizane za red veličine veće sudarne energije. Kada ovaj gigantski instrument za odgonetanje tajni fizike čestica i najmoćnija mašina koju je čovek napravio bude stavljena u pogon 2007. godine, može se očekivati da strah od Big Benga ponovo otvori temu procene rizika kod fundamentalnih istraživanja. Šta će biti ako zaista dođe do Velikog praska na akceleratoru ukopanom duboko u švajcarskom tlu? Svakako, to je nemoguće razjasniti pošto će se odgovor nalaziti u nekom drugom univerzumu.

5. JUL 1996.

Na Roslin institutu u Edinburgu rođena je Doli, najpoznatija ovca svih vremena. Kao prvo uspešno kloniranje jednog sisara, rađanje Doli označilo je trijumf razvoja genetike u XX veku, ali je slika malog belog jagnjeta u slami prestrašila svet. Elektronski mediji i novine širom sveta su odmah povezali vest o prvom kloniranom sisaru sa sve izvesnijom mogućnošću kloniranja ljudi, ističući kako će uskoro biti moguće replicirati i ponovo oživeti najopakije zločince i masovne ubice. Na naslovnoj strani nemačkog časopisa "Špigl", vest iz Edinburga ilustrovana je više puta ponovljenom slikom Adolfa Hitlera. "Morate biti bolesni da biste ovo primenili na ljudima", rekao je genetičar Jan Vilmut, jedan od autora istraživanja na Roslin institutu, u uzaludnom pokušaju da umiri javnost, ali je strah od kloniranja u narednim godinama postajao još veći.

Još sedamdesetih godina naučnici su uspevali da kloniraju odraslu žabu, ali se sve do rođenja Doli sumnjalo da bi tako nešto bilo moguće učiniti sa sisarima. Većina kloniranih embriona obično umire, tako da postupak kloniranja mnogo zavisi od slučajnosti. Doli je bila jedini od 277 embriona koji su preživeli eksperiment, a za njen nastanak bile su potrebne tri odrasle ovce. Iz šest godina stare ženke uzet je DNK materijal koji je takozvanim nuklearnim transferom zamenjen sa sadržajem jajne ćelije druge jedinke, koja je potom vraćena u matericu treće dorsetske ovce odakle se Doli rodila. U narednim godinama Doli je pokazala da klonirani sisari mogu da se razmnožavaju i imala zdrav porod (Boni u 1998, trojke 1999. i blizanci 2000). Međutim, sama Doli je bolovala od artritisa, zbog čega je uginula u februaru 2003. godine.

Genetska istraživanja pobuđuju razne strahove. Zbog opasnosti od bioterorizma, javnost je posebno zabrinuta zbog stvaranja genetski modifikovanih virusa. Australijski naučnici su 2001. godine slučajno otkrili da zamena jednog gena u virusu malih boginja omogućuje da on prevaziđe prirodnu i vakcinom indukovanu imunost organizma, zbog čega bi postao fatalno zarazan. Strah od medicinskih istraživanja posebno se razvio tokom II svetskog rata, kada je glavni lekar u logoru za istrebljenje Birkenau, doktor Jozef Mengele (1911–1979), prozvan Todesengel, Anđeo smrti, vršio monstruozna istraživanja nad zarobljenicima koncentracionog logora Aušvic. Ideja o samim klonovima je znatno starija i od moderne genetike i od istraživanja doktora Mengelea, a najpoznatija priča na ovu temu je roman Frankenštajn, moderni Prometej iz 1818. godine, engleske književnice Meri Šeli (1797–1851).

26. april 1986.

Tehničari u kontrolnoj sobi nuklearne centrale Černobil, udaljene 15 kilometara od ukrajinskog grada Pripjata, isključili su sistem za kontrolu snage i druge bezbednosne sisteme na reaktoru broj 4. U želji da po svaku cenu izvedu ogledna merenja na reaktoru, spustili su njegovu snagu na svega sedam odsto usled čega je jezgro reaktora postalo nestabilno. U jedan sat i 23 minuta posle ponoći došlo je do lančane reakcije, potom do eksplozije zaštitnih obloga i velika količina radioaktivnog materijala oslobođena je u atmosferu. Havarija u elektrani Černobil, nastala zbog neodgovornog rukovanja reaktorom 4, ugrozila je živote miliona ljudi i izazvala strah koji se Evropom raširio brže od oblaka radioaktivnih čestica. U prvi mah, u incidentu je stradalo 32 radnika elektrane, ali je u atmosferu oslobođeno između 50 i 180 miliona kirija radijacije koja je zatrovala milione kilometara zemlje u Belorusiji, Rusiji i Ukrajini. U kontaminiranim područjima narednih godina dramatično se povećala incidenca karcinoma i drugih oboljenja izazvanih radijacijom. Havarija je dovela do porasta protivnika nuklearne energije i obustavljanja izgradnje ove vrste elektrana, a zloglasna elektrana u Černobilu najzad je sasvim zatvorena 2000. godine.

16. jul 1945.

"Postao sam Smrt, uništitelj svetova", rekao je svojim saradnicima preneraženi američki fizičar Robert Openhajmer (1904–1967), direktor projekta Mehnetn, neposredno posle eksplozije prve atomske bombe u pustinji Novog Meksika, nedaleko od vazdušne baze Alamogordo. U pola šest ujutru, na obroncima planine Jemez utonulim u noćnu tamu, iznenada se pojavio veliki beli bljesak koji se potom pretvorio u narandžastu loptu. Velika pečurka, oblak radioaktivne pare, podigao se na visinu od jednog kilometra. Na tlu ispod nje ostalo je samo zeleno radioaktivno staklo nastalo od peska zbog toplote oslobođene u nuklearnoj eksploziji. Bio je to Gadget, prva probna atomska bomba. Ona je načinjena tokom tajnog projekta Menhetn (1939–1945), jednog od najvećih i najskupljih naučnih poduhvata XX veka. "Sada je jasno da smo kučkini sinovi", odgovorio je Openhajmeru Ken Bejnbridž, test direktor projekta. Mada zadovoljni uspehom svojih višegodišnjih istraživanja, naučnici su bili zgroženi dobijenim rezultatom – odmah posle probe u Novom Meksiku potpisali su peticiju protiv dalje upotrebe atomske bombe. Međutim, njihov glas više nije bio bitan. Američka vlada koja je u projekat uložila preko dve milijarde dolara u želji da pre nacista ovlada atomskom energijom smatrala je da nova bomba mora biti upotrebljena, iako je rat u Evropi završen.

Nekoliko nedelja kasnije, 6. avgusta 1945. godine, uranijumska bomba Mali dečak ispuštena je iz B-29 bombardera Enola Gej na most Aoi u japanskom gradu Hirošima. Ekplozija bombe ravna eksploziji deset hiljada tona (kilotona) dinamita TNT, u deliću sekunde je ubila 66.000 stanovnika Hirošime i ranila još preko 70.000. Navodno je Robert Lius, kopilot Enole Gej rekao "Bože, šta smo to uradili?", kada je ugledao bljesak. No, tri dana kasnije, bombarder B-29 sa novom bombom leteo je iznad grada Kokura, da bi posle deset minuta leta odustao zbog lošeg vremena i svoju bombu ispustio na sekundarnu metu, grad Nagasaki. Tako je u Nagasakiju eksplodirala plutonijumska bomba Debeljko od dvadeset kilotona, koja je na mestu ubila oko 40.000 ljudi, posle čega se Japan odlučio na bezuslovnu kapitulaciju.

Započelo je doba atomskih strahova, kojim je bio obeležen čitav tok vojne i političke istorije u drugoj polovini XX veka. Prve probe termonuklearnih bombi, koje su megatonske i hiljadu puta jače od A-bombi, otvorile su još jednu vrstu apokaliptičnih strahovanja. Za razliku od atomskih, takozvane H-bombe nisu zasnovane na procesu fisije, cepanju teških atomskih jezgara, već na fuziji, procesu spajanja jezgara vodonika. Pojedini stručnjaci su se plašili da bi eksplozija H-bombe mogla da ne ostane lokalizovana na mestu udara, već da se proširi u okolnu atmosferu i da zapali sav vodonik koji se u njoj nalazi. Tako bi se Zemlja pretvorila u omanju zvezdu. Pokazalo se da je verovatnoća ovakvog događaja dovoljno mala da ne može da zaustavi trku u atomskom naoružanju – SAD i Sovjetski Savez su u narednim decenijama simultano izvršili više termonuklearnih proba.

28. decembar 1895.

U pariskom kafeu Grand, na bulevaru Des Capucines, predstavljen je prvi kinematograf. Zaprepaštena publika je mogla da vidi film braće Luja i Avgusta Limijera La Sortie des ouvriers de l'usine Lumière. Kinematograf koji su proizvođači fotografskih filmova iz Liona izmislili bio je kombinacija namotanog filma kakav postoji u kinetoskopu Tomasa Edisona i projekcije sukcesivnih frejmova kakva je mogla da se vidi u optičkom teatru Emila Rejnoda. Film braće Limijer na kome se vidi kako voz ulazi u stanicu delovao je toliko uverljivo na goste kafea Grand da su svi prestrašeno poskakali iz stolica kada se na platnu pojavila lokomotiva u krupnom planu. Međutim, strah od filma ubrzo je iščileo. Za nekoliko meseci novi izum je predstavljen u čitavoj Evropi i Americi. Film i njegovi potonji sledbenici, televizija i radio, bili su tokom svog razvoja uglavnom voljeni i retko su ponovo doživljavani sa strahom. Mada su danas, bez ikakve sumnje, ovi tehnološki izumi postali najbolja sredstva za stvaranje i širenje strahova.

24. novembar 1859.

Objavljeno je Poreklo vrsta, slavno delo engleskog prirodnjaka Čarlsa Darvina (1809–1882). Prvo izdanje knjige rasprodato je za nedelju dana. Dvadeset godina posle povratka sa putovanja brodom Bigl, Darvin je najzad objavio svoju teoriju prirodne selekcije kao jednog od mehanizama procesa biološke evolucije. Ovo je doprinelo konačnom učvršćenju transformizma koji se u biologiji punih sto godina pre Darvina borio za primat sa kreacionističkim teorijama. Darvinova teorija je vrlo brzo prihvaćena u naučnim krugovima, ali je izazvala veliko zaprepašćenje u široj javnosti. Posvećen svojim istraživanjima na imanju u Daunu nadomak Londona, Darvin je retko učestvovao u mnogobrojnim debatama o opravdanosti transformizma. Najčvršći branilac evolucionističke škole bio je Tomas Haksli, engleski prirodnjak i filozof. Na pitanje biskupa Vilberforsa sa koje mu se strane u rodoslovu nalaze majmuni, sa majčine ili očeve, Haksli je odgovorio kako više voli da mu predak bude običan majmun, nego neki debeli, promiskuitetni biskup. Prozvan "Darvinovim buldogom", Haksli je svojim napadima na crkvu izazivao strah u konzervativnim krugovima. "Teorija evolucije je najjače oružje u arsenalu liberalizma", rekao je Haksli. Strah od tog oružja evoluirao je sa vremenom, ali se, evidentno, u nekim glavama još čvrsto drži.

25. JUL 1814.

Lokomotiva Blaušer, koju je konstruisao mladi engleski inženjer Džordž Stivenson (1781–1848), najzad je pokrenuta posle deset meseci projektovanja. Na pruzi Kilingvud, Stivensonova lokomotiva zasnovana na parnoj mašini Džejmsa Vata, uspela je da pri brzini od šest kilometara na čas pokrene osam natovarenih vagona. Ovaj revolucionarni izum je drastično izmenio dotadašnji saobraćaj, utičući na ubrzani razvoj privrede. Međutim, strah od razvoja železnice širio se brzinom kojom su širom sveta postavljane pruge. Isprva su članovi Kraljevskog društva u Londonu smatrali da ljudi ne mogu da podnesu kretanje tolikom brzinom kojom je trebalo da se kreću prvi vozovi, niti da će preživeti prolazak kroz železnički tunel, zbog pare koju ispušta lokomotiva. Ovaj strah je bio prisutan do kraja XIX veka, naročito tokom izgradnje transkontinentalnih pruga kod primitivnih naroda u Americi i Aziji.

21. Novembar 1783.

U blizini kraljeve lovačke lože, u Bois de Boulogne, na obodu grada Pariza, okupila se gomila da vidi nešto do tada neviđeno. Pilatre de Rozier sa Kraljevske akademije i njegov prijatelj, markiz d'Arlandes, isprobali su najnovije dostignuće francuske nauke – balon braće Monglofje. Bio je to prvi let ljudi balonom. Dva pilota podigla su balon na visinu od skoro 100 metara i počela da mašu posmatračima na zemlji. Vetar ih je potom odneo preko reke Sene, dva kilometra dalje, gde su se bezbedno prizemljili. Okupljeni posmatrači bili su zapanjeni i prestrašeni onim što su videli, iako su među njima bili mnogi francuski akademici, zajedno sa naučnikom Bendžaminom Franklinom, u to vreme američkim delegatom u Parizu.

Balon je već duže vreme izazivao strah. Nekoliko nedelja pre poletanja svetina je pokušala da ga uništi. Zato je morao da bude tajno premešten na Marsovo polje, gde je stajao osvetljen bakljama i pod stražom. Ljudi su se čudili ovom nepoznatom čudovištu, a strah od velikog okruglog balona bio je tako veliki da su francuske vlasti izdale proglas u kome je pisalo da se balon sastoji samo od velike kese od kanvasa u kojoj se nalazi vazduh i da on "ne može da izazove bilo kakvu štetu, već će jednog dana biti od velike koristi društvu".

No, pionire vazduhoplovstva nije mogao da spreči strah od letenja balonom – uporedo sa razvojem aviona, sa godinama je rastao san da bi baloni mogli da se koriste za civilni saobraćaj, što je dovelo da nastanka dirižabla. Nemački inženjer Cepelin projektovao je početkom XX veka seriju vazdušnih brodova koji su mogli da lete brzinom do 60 kilometara na sat. Najuspešniji je bio takozvani LZ-129, poznat kao Hindenburg, koji je bio napunjen sa milion tona kubnih centimetara vodonika i mogao je da nosi 50 putnika. On je počeo da leti 1936. godine i bio je svetu predstavljen kao prestižni rezultat tehnološkog napretka Trećeg rajha. Međutim, u nesreći koja se dogodila 6. maja 1937. godine, Hindenburg je eksplodirao prilikom prizemljenja u Lejkhrstu, u SAD. Stradalo je 36 ljudi, a ovaj dramatični događaj označio je kraj upotrebe dirižabla u saobraćaju. Pokazalo se da je strah od aviona bio mnogo manji.

17. FEBRUAR 1600.

"Možda je veći strah u vas koji me osuđujete, nego u mene koji sam osuđen", odgovorio je Đordano Bruno (1548–1600) papskim inkvizitorima koji su ga osudili na smrt spaljivanjem zbog širenja jeretičkih učenja. Potom je, sa povezom preko usta, Đordano Bruno prenet na Campo de' Fiori u Rimu i zavezan za lomaču na kojoj je živ spaljen. Proslavljen u Nemačkoj i Italiji kao filozof, astronom, matematičar i okultista, Filip il Novelo Bruno zagovarao je Kopernikov heliocentrični sistem sveta zbog čega je na sebe navukao gnev crkvenih vlasti. Na nagovor mletačkog aristokrate Monseniga 1591. godine prihvatio je poziv da dođe u Veneciju kako bi predavao matematiku i umeće memorije. Venecija je u to doba bila otvoren grad, tako da se Bruno ovde osećao slobodnim i sigurnim od pretnji iz Rima. Međutim, kada je hteo da se u maju 1592. godine vrati u Frankfurt kako bi dovršio štampanje jednog svog rada, njegov domaćin Monsenigo se usprotivio. Ljubomoran i razoračan Đordanom Brunom, prijavio je mletačkoj inkviziciji da njegov gost širi jeretička učenja.

Na venecijanskom sudu Bruno se odlično branio i skoro da je uverio sudije kako je njegovo učenje filozofskog, a ne teološkog karaktera. Međutim, kada je već bio na pragu oslobođenja, rimska inkvizicija je zatražila njegovo izručenje. Tako se 27. januara 1593. našao zatočen u tamnici rimske palate Santo Uficio, a uskoro je bio izveden i pred rimski sud. Suđenje je trajalo punih sedam godina, da bi na njegovom kraju Đordano Bruno izjavio kako nema šta da porekne. Tada je papa Kliment VIII naredio da se Bruno osudi kao okoreo i tvrdoglavi jeretik. Njegova strašna smrt izazvala je velike reakcije širom Evrope, a Đordano Bruno je postao simbol borbe protiv crkvenih dogmi.

SEPTEMBAR 673.

Tokom arapske opsade Carigrada, u bitki kod Kizikusa, prvi put je upotrebljeno tajno vizantijsko oružje koje je kasnije postalo poznato kao "grčka vatra". Kroz duge sifone na brodove Saracena ispaljena je visokozapaljiva tečnost koju je bilo nemoguće ugasiti pošto se zapali, što je presudno uticalo na pobedu Vizantije. Grčku vatru je izmislio arhitekta Kalinikus iz Heliopolisa, Jevrejin koji je izbegao u Konstantinopolj pred najezdom Arapa. Otkriće ovog oružja čuvalo se kao najveća državna tajna, a tačna smesa bila je poznata samo romejskom caru i Kalinikusovoj porodici. Sa vekovima, strah od grčke vatre raširio se daleko od granica Vizantije. Arapi i krstaši su nadaleko prenosili mit o strašnom oružju, mada je ono u bitkama upotrebljeno samo nekoliko puta tokom pet-šest vekova, kako ne bi bilo razotkriveno. Smatra se da je deo svoje viševekovne moći na Sredozemlju Vizantija očuvala samo zbog straha od ovog oružja. Tajna grčke vatre se tako dobro čuvala da je recept vremenom sasvim nestao, a danas uopšte nije poznato od čega se pripremala zapaljiva smesa.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST