---

Šešeljevo pismo je test lojalnosti za stranački vrh, ali i znak ohrabrenja pomalo demoralisanom polusvetu

Ne znam kako je s vama, ali ja sam jedan od onih tipova nepopravljivo sklonih svakoj vrsti nostalgije: čim nešto zauvek prođe (čak i loše letovanje, glupava TV-serija, upala mišića-primicača) meni je nekako žao... A posle godinu-dve, već sam ubeđen da je letovanje bilo fenomenalno a serija remek-delo "efemernog" TV-artizma. Jedino su famozne devedesete godine minulog veka ono za čime nisam mogao, umeo niti hteo da žalim: neka idu s milim Bogom, ili tačnije sa onim Nepomenikom koji im je prikladnije društvo. Ipak, dokument koji je objavio "Danas" od 6. 5. 2005, prenevši ga iz glasila Srpske radikalne stranke satiričnog naziva "Velika Srbija", nije me ni zgrozio ni zabrinuo ni razljutio, nego mi je izmamio neki – možda morbidan, možda perverzan – osmeh prepoznavanja: "da, to je to! U ovih je nekoliko rečenica sabran sav fekalni kvalitet jednog nastranog, poživinjujućeg eksperimenta in vivo kojem smo bili izloženi". Reč je, jakako, o pismu pritvorenika Vojislava Šešelja Sekretarijatu Haškog tribunala, a u kojem naš veseli Doktor, Vojvoda i šta-već-treba poručuje tim zlikovcima, bitangama i slugama Novog svetskog poretka koliki su "kriminalci i govna", šta tačno mogu da mu puše a za šta pak da ga uhvate, kako se zove to što su "israli" i koliko je to hranjivo za njih, te na kraju, bogami, i šta će se tačno desiti sa njihovim majkama (svima po redu! Srbin, bre, ne zabušava!), pasivnim objektima seksualne osvete pobesnelog velesrpskog Satira...

Da li nam je to Vojvoda malo pobesneo? To je sasvim moguće: sedi tamo u dosadnoj Holandiji, ne radi ništa, pročitao Sabrana dela Nikolaja Velimirovića po tri puta pa ih pozajmio Ojdaniću a ovaj na kvarno zaždio kući, nema s kim čovek ni da podeli toplu ljudsku uvredu ili već nekakvu birtijašku pošalicu od sorte kakva je bila na naročitoj ceni u daljoj okolini Zavidovića oko 1976, doduše, tek posle tri sata nakon ponoći... Muka, čemer i čamotinja. Sve je to jasno kao beli dan, a robijaške muke nisu za sprdnju i svakome su teške, pa čak i jednom prekaljenom pitomcu kazneno-popravnih ustanova kakav je Šešelj. Samo, iz njegovog iskaza progovara nešto drugo, što nas zanima mnogo više od živopisnih nuspojava Vojvodinog preganjanja sa tribunalskom administracijom. Reč je, naime, o tome da su jezik, stil i poruke njegovog pisma, bar koliko onima na koje su adresirane, upućene i u zavičaj, ergo svim onim bezbrojnim obožavaocima i ovisnicima koji su bili na rubu zapadanja u terminalnu fazu apstinentske krize, toliko im je strahobalno nedostajala Šešeljeva produhovljena očinsko-profesorska "reč i misao", štono bi rekao Ljubomir Živkov. Otuda se, ne toliko pisanje koliko objavljivanje ovog pisma u stranačkom glasilu može protumačiti i kao razgovetna poruka svima onima – insajderima i autsajderima – koji bi da polako i tiho, iz pojate i iz potaje, oblikuju ono što je već pompezno razglašeno kao nepovratna promena radikalskog diskursa, imidža, taktike, pa čak i strateške orijentacije. Prostije kazato, Šešeljevo je pismo između ostalog i test lojalnosti za stranački vrh – čik da se neko makar implicitno ogradi od njega! – kao i znak ohrabrenja pomalo demoralisanom Polusvetu, deklasiranim pripadnicima skatološke "supkulture" haotičnih devedesetih, okupljene oko rata i njegovih epifenomena kao muve oko onoga čime Šešelj hrani svoje aktuelne dušmane. Poruka, elem, glasi: ne predajte se i ne odustajte, braćo, pobeda je na vidiku! A sve i da nije, makar ćemo im Jebati Majku! Zašto? Pa iz inata, naravno... Dakle, iz onog istog mentalnog oružja iz kojeg smo onomad do temelja satrli Rim, London i Alma Atu. "Zašto Alma Atu"? Tja, a zašto Rim?!

Jedan od oficijelnih iskaza koji su obeležili poslednju, već sasvim mahnitu fazu vladavine Slobodana Miloševića i njegovog rečitijeg haškog drugara V. Š., znamenita je "kurva del Ponte" u vokalnoj interpretaciji stanovitog građanina Jojića, koji se u jednom osobito sumanutom trenutku kanda bez sopstvene krivice obreo na mestu ministra pravde virtuelne savezne države. Posle smo uglavnom bivali pošteđeni ovakvih mentalnih Pregorelih Osigurača, bar na "međunarodnom nivou". Otuda ovaj paranostalgični efekat Šešeljevog treš retro-diskursa: reč je o efektu sličnom, da prostite na preteranoj zoologičnosti poređenja, onome što kod zaštićenog posmatrača izaziva rika neke zveri koja je nekad bila zastrašujuća, a sada je em onemoćala em se nalazi sa druge strane rešetaka. Pa je otuda još samo groteskna i smešna.

Vojislav je Šešelj, kako god okreneš, punokrvni kulturalni junak devedesetih: teško da neko i nešto može bolje i dostojnije da reprezentuje samo dno pisane srpske istorije od tog čoveka i njegovih nezaboravnih klovneraja u senci vešala. Zato je on, iz perspektive "mejnstrima" nove decenije i nove političke konstelacije snaga, stilsko-estetski savršeno anahrona pojava: nešto kao "Dip Parpl" u vreme procvata panka. Dakle, što bi se reklo, smešan k'o bioskop. Samo, nisam siguran da je vreme da se prepustite neobuzdanom smehu: stilovi se menjaju, ali "radikalna volja" – da malo zloupotrebim Suzan Zontag – ostaje ista. Pa vi sad vidite šta je tu smešno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---