Proleće

miloš vasić

Ne, nema veze sa cvećem, ptičicama, povratkom lasta i tim kičem.

Proleće je godišnje doba koje ima neki svoj astronomski početak i kraj; ni jedno ni drugo ne poklapa se sa stvarnim početkom i krajem, jer je astronomima bilo stalo jedino da godinu po svaku cenu podele na četiri jednaka dela, kao da to nešto znači. Uostalom, ako u Sijetlu, Vašington, temperatura varira tokom godine između 18 i 26 stepeni i pada kišica svakih pola sata, a inače sija sunce – zar im nije stalno proleće?

Ovde, kod nas, proleće (a ja živim u Srbiji!) nastupa kad mu padne, a sve češće traje nedelju dana, dok se ne izlegu komarci; onda nastane leto, da komarcima bude lakše. Moj deda Nika, matori skeptik, govorio je da nema proleća pre 6. maja, Đurđeva-dne; sve ostalo je propaganda. Kad padne prvi sneg, a nekada, dok se znao red, to bi bilo krajem novembra, izašao bi pred kuću i rekao: "Streja mu mera, a rok mu Đurđevdan." Istog pravila držao se nekada i organizovani kriminal: sezona je bila Đurđevdan–Mitrovdan; posle su se dobri običaji izgubili, pa banda radi preko cele godine, non-stop. Jedino seljaci, baštovani i ostali hortikulturni radnici drže do proleća i vode računa; lovci su ionako delom postali krivolovci. Velika prednost proleća je što počnu razne korisne biljke da rastu, pre svega mladi lukovi, crni i beli; pa rotkvice, celeri i uopšte to; pa razne voćke, naročito trešnje. Dobro, drže do proleća i životinje: lutajuća paščad kreću u švaleraciju, razne ptičurine takođe (neke se zbog toga vraćaju i sa Sejšelskih ostrva), svi mogući insekti krenu da lete okolo, a iz zimskog sna bude se mršavi i ofucani medvedi, ježevi, izvesni glodari i zmijurine koje se njima hrane. Obraduje se i sirotinja, najviše braća Romi jer se oni najlepše raduju. Bude lakše poštarima, policajcima, šoferima, željezničarima, pijačnim prodavcima i uopšte dobrim ljudima koji moraju da rade napolju i izlažu se elementima. Bude teže šumarima i graničarima, jer gora zazeleni pa se slabije vide šumokradice i šverceri. Nekada su i jataci ostajali bez prihoda kad grane proleće, ali je to prevaziđeno: opustele su šume, nema više hajduka ukraj puta u zasedi, svi su prešli u gradove, džipove i Armanijeva odela, pljačkaju sirotinju pa podmićuju bogate. A narodni pesnik bio je u krivu: eno drumova punih Turaka i svi plaćaju na naplatnim rampama.

E, sad: za to proleće vazda se nešto pametovalo kako je to pojava sa posledicama psihološkim, fiziološkim, emocionalnim i uopšte nešto arhetipski jako važno i u mitologijama spakovano kao "doba buđenja prirode" i ostali kič. Čak su i mačke prevazišle takva tumačenja: njima je februar preko cele godine, a bogami i ljudskoj pasmini. Jesu ostali daleki odjeci našeg "prirodnog stanja" (nomadskog i ratarskog) u običajima i religijama; tušta i tma raznih praznika i važnih datuma pada između februara i juna. Jeste: dan se produžava, pa je zgodno za prekršaje javnog reda i mira većih razmera, za otpočinjanje ratova, za pljačkanje komšija i za lov na nenaoružane civile. Sve se to uči na raznim vojnim i ostalim akademijama, taj značaj proleća. Ali, to je antropologija, ona evropska i uopšte kontinentalna; na Pacifiku to nema veze: tamo se gleda na monsune.

Ima s tim prolećem, međutim, još nešto; nešto duboko i mračno, uznemirujuće i zaista arhetipsko. Mlađi svet na to je osetljiv na način emotivan: hvata ih romantika i uopšte se zablentave nekako i skloni su da gledaju onako sanjivo; osim toga, hoće i neizdrž nekakav neodređeni da ih uhvati, pa ne znaju šta će od sebe. Stariji svet proleće teži da doživljava više nekako kontemplativno: zamisle se, pa se prisećaju, pa su melanholični. Najgore je onima između, koji niti su više mladi, a još nisu shvatili da su stari: njima se uglavnom spava ili im na pamet padaju razne ideje, pa počnu da tresu kavez svoje sredovečnosti – što po pravilu loše završi (nađu nešto mlađe ili pogrešno, najčešće oboje odjednom). Ljudska vrsta sve manje živi u skladu sa prirodom i njenim ritmovima; ali, ljudska vrsta mutira sporije nego što razvija civilizaciju koja je od prirodnih nužnosti štiti. To bi značilo da naša prolećna uznemirenja i nemiri imaju svoj uzrok, dublji od romantičnih predstava o cveću i već "ne, nemoj mi prići" i ostale poezije za služavke. Proleće je, dakle, opasno doba godine: ne donositi odluke od životnog značaja; ne zaljubljivati se na prečac; ne potpadati pod uticaj raznih raspoloženja, koliko god ona jaka bila u datom trenutku. Čekati jesen; nije to bez neke što tradicija kaže da se treba ženiti u jesen; to je mnogo pametnije godišnje doba. Od proleća samo komarci imaju koristi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST