Afera Ribičič – drugi put >

Kardelj naredio čistku

svetlana vasović-mekina

Tako je u ovom trenutku neizvesna sudbina prve slovenačke krivične prijave zbog genocida

PONOVO NA UDARU: Mitja Ribičič

Vest da je protiv Mitje Ribičiča (86), penzionera koji je za života bivše Jugoslavije bio jedan od najuticajnijih partijaca, podneta prijava zbog sumnje da je počinio krivično delo genocida, šokirala je ovdašnju javnost. Rukovodilac kriminalističke obrade Pavle Jamnik izjavio je da je krivična prijava rezultat "višemesečnog rada". Simptomatično je da je Ribičič za prijavu saznao iz medija te da je objavljena posle smene u vrhu tužilaštva, kada je mesto generalnog tužioca preuzela Barbara Brezigar (bila je protivkandidat Janezu Drnovšeku na poslednjim predsedničkim izborima).

Kad je Ribičičev advokat upozorio medije da njegov klijent pojma nema o čemu je reč, iz krugova tužilaštva stiže obaveštenje da kriminalistička akcija Sprava (u prevodu: pomirenje) teče još od 1994. godine. Tako je nastala prva i jedina prijava zbog genocida u Sloveniji.

KljUČNI DOKAZI: Ključan dokaz zbog koga je Mitja Ribičič osvanuo na naslovnim stranama je knjiga registrovanih pritvorenika, koja je navodno tek sada otkrivena u Arhivu Slovenije. Na osnovu tog štiva došlo se do zaključaka da su bez sudskog postupka ubijena 234 čoveka, a u knjizi je valjda pronađena i veza između imena i prezimena žrtava i funkcionera Ozne, iako se o tumačenju zapisanog još vode ljute rasprave.

Ribičič je karijeru počeo kao pomoćnik Ivana Matije Mačeka, visokog partijskog funkcionera koji je sve do smrti važio za sivu eminenciju ovdašnje politike. Zna se da se Ribičič kao major Ozne školovao u Moskvi i saslušavao uhapšene pred kraj i posle Drugog svetskog rata. Šta zna o posleratnim masovnim likvidacijama kolaboracionista i političkih protivnika otvoreno je rekao posle osamostaljenja Slovenije. Tada je formirana specijalna parlamentarna komisija, koja je iznedrila dva dokumenta, ali zbog političkih razmirica nikada nije napisala zaključni izveštaj. Ribičič je pred komisijom svedočio da Ozna nije naredila ubijanje zarobljenih domobrana, ustaša, četnika i civila, iako je "za njih znala".

Prema podacima Instituta za noviju istoriju u Ljubljani, od 1941. do 1945. godine na tlu Slovenije poginulo je 90.000 ljudi: partizana oko 27.000, slovenačkih domobrana 13.406 (od toga najmanje 11.638 kao žrtve posleratnih likvidacija) i civila oko 35.700. Likvidacije su počele odmah posle sporazuma na najvišem nivou, kada je engleski komandant izbegličkog kampa u austrijskom Vetrinju naredio "prebacivanje zarobljenika u Italiju". Umesto toga, većina ih je likvidirana u Rogu ili po drugim slovenačkim jamama. Tu je pored ustaša i domobrana završilo život i nekoliko hiljada srpskih četnika. Njihovi leševi i sada leže u oko 410, decenijama prećutkivanih zajedničkih grobnica širom Slovenije, dok se za 160 lokacija još sumnja da skrivaju masovne grobnice. Ekipa istraživača koju predvodi dr Mitja Ferenc zaključila je da ima "više grobnica u koje su bačeni pripadnici drugih nacionalnosti nego slovenačkih", ukratko, da u Sloveniji iz tog perioda ima "više grobnica sa kostima žrtava stranih – jugoslovenskih naroda, koji su se 1945. povlačili na Zapad – nego što ih ti narodi imaju na svojoj teritoriji". Drugo je pitanje (i novi problem) uređenje tih grobnica, kada su one, zvanično – otkrivene. Država tj. vlada u Ljubljani do sad je izdvojila novac za dve (u Teharju i Kočevskem Rogu), iako bi prema posebnom zakonu iz 2001. godine trebalo obeležiti sva poznata groblja.

U Celju je u utorak 31. maja baš tim povodom otvorena izložba na kojoj su predstavljani i neki novi dokumenti. Oni se smatraju ključnim dokazom da je ondašnje jugoslovensko rukovodstvo znalo za posleratne likvidacije i da su obavljene u saradnji sa tadašnjim slovenačkim vrhom. Reklo bi se da su sporadično vođene i evidencije, a krunski dokaz predstavlja depeša o "čišćenju", koju je 25. juna 1945. godine predsedniku slovenačke vlade Borisu Kidriču poslao Edvard Kardelj. Dokument pod naslovom "Od predsedništva Centralne vlade – Kidriču – lično" sadrži sledeći tekst: "Najkasnije u roku od tri nedelje biće raspušteni sudovi nacionalne časti, vojni sudovi sudiće samo vojnim licima a sve drugo preuzeće redovni sudovi. Biće proglašena amnestija. Nemate, dakle, niti jedan razlog da budete tako spori u čišćenju kao do sad." Potpis je ukucan pisaćom mašinom – KARDElj. Iako svima sve izgleda jasno, istoričarka Jera Vodušek-Starič upozorava da termin "čišćenje" nije jednoznačan i da može značiti svašta, od "čišćenja terena", "otpuštanja nepouzdanih ljudi" do likvidacije.

SUMNjE I DILEME: Mitja Ribičič je tvrdnje o sopstvenoj umešanosti u genocid odmah demantovao. Naprasno pronađena knjiga zatvorenika, po njemu, ne dokazuje baš ništa, pošto se radi o registru koji sadrži imena onih koji su prošli kroz zatvor i ništa više. Mnogi, čija su imena zabeležena u toj knjizi, pre svega "zavedeni seljaci", koliko se on seća, bili su pušteni na slobodu.

Ima mnogo dilema koje pobuđuju sumnju u "laku i brzu" (neki bi najradije preku) osudu Mitje Ribičiča. Naravno, ako se rezultat "dugogodišnje policijske akcije" posle medijske obrade ne rasprši poput mehura od sapunice, jer će tužilaštvo, tvrde stručnjaci sa ljubljanskog i mariborskog pravnog fakulteta, imati veliki problem sa pisanjem optužnice. Poznati slovenački pravnik Ljubo Bavcon podseća da je termin "genocid" skovan 1944. godine, OUN ga je preporučio vladama 1948, da bi Konvencija o genocidu u Jugoslaviji stupila na snagu tek 1951. godine. A pošto krivični zakon ne poznaje retroaktivnost, Bavcon smatra da Ribičiču ne može biti pola veka kasnije upriličeno suđenje po zakonu koga u vreme navodne kažnjive radnje – nije bilo. Slovenačko tužilaštvo na to odgovara da Ribičiča "kači" u suštini ista "Martensova klauzula", što će reći da su prionuli pisanju optužnice ozbiljnije nego što su ovdašnji pravni eksperti očekivali.

Tako je u ovom trenutku neizvesna sudbina prve slovenačke krivične prijave zbog genocida. Državno tužilaštvo je u proteklih deceniju i po već istraživalo slične optužbe protiv Ribičiča, da bi posle nekoliko konferencija za štampu sve potonulo u zaborav. Ima li Ribičič prljave ruke zbog posleratnih masovnih likvidacija, drugo je pitanje, tačan odgovor danas zna samo on. Ono što u celoj ovoj medijskoj hajci pada u drugi plan jeste sramna činjenica da po slovenačkim gudurama i jamama još uvek leže zaboravljene kosti, neobeleženi grobovi hiljada likvidiranih vojnika, među njima mnogo Srba i Crnogoraca, četnika. O načinu obeležavanja ovih grobnih mesta nedavno je raspravljao parlament Crne Gore, ali nije usledio nikakav zajednički poduhvat na nivou zajednice Srbije i Crne Gore. Iako je tih posleratnih žrtava mnogo više od likvidiranih slovenačkih kvislinga, za njih ne samo u Sloveniji nego i šire kao da nema mira, još manje pomirenja.


 

Ribičič – jedna karijera

U slobodno vreme piše pesme, što je počeo još u partizanima. U politiku ulazi kao student prava 1939. godine, kada postaje član levo usmerenog Slovenskog kluba. U ilegali je četiri puta prekucao SKP(b). Komunistička partija je, kada je počeo Drugi svetski rat, bila "jedina partija sa odlučnim antifašističkim stavom i jedina partija koja je jasno postavila princip samoopredeljenja i ujedinjene Slovenije – zato sam se pridružio Partiji i partizanima; u stanu mog oca održana su prva dva sastanka rukovodstva Oslobodilačkog fronta". Borio se u partizanima protiv Nemaca dve i po godine. "Bilo je to jedno od najtežih bojišta unutar okupirane Jugoslavije; bio sam politkomesar Šlandrove brigade, IV operativne zone i Koruške grupe odreda, od marta do oktobra 1944. godine. U boju protiv Namaca koristili smo posebnu partizansku taktiku, jer bi nas okupator uništio bez dobro organizovanog zaleđa."

Prošlo je pola veka. Mitja Ribičič je bezmalo dve decenije u penziji, živi u Ljubljani, u jednoj od zgrada izgrađenih u centru za najviše partijske rukovodioce i u porodičnoj kući u Savudriji, uz obalu onog dela Jadrana zbog koga se glože Hrvati i Slovenci. Svakodnevica nekadašnjeg predsednika savezne (jugoslovenske) vlade i visokog partijskog i policijskog funkcionera, međutim, nikako nije bezbrižno penzionerska. Jeste da s balkona puca krasan pogled na skulpturu Kardelja i drugova na trgu, na parlament i lipu posađenu na dan slovenačkog osamostaljenja, ali ništa nije tako kao što izgleda. Pomenuti trg više nije Trg revolucije već Trg Republike, na spomenik Mitjinih ratnih i partijskih kamarada je "nepoznati počinilac" bacio kesu crvene boje, a ni u parlamentu više nije isto... Naročito ne od oktobra prošle godine, kada je posle izbora kormilo u državi preuzela desnica sa premijerom Janezom Janšom na čelu.

Nova vlast donela je brojne novosti, tradicionalno visoke penzije boraca NOV-a i POJ-a već davno nisu ono što su nekad bile, a više nema ni državnih dotacija partizanskoj boračkoj organizaciji. Nije novost da desnica želi rehabilitaciju i revanš za žrtve zločina koje je počinila "crvena vlast", a nije čudo ni da je meta ponovo Mitja Ribičič, jedan od pomoćnika načelnika Ozne za Sloveniju i vođa Drugog odeljenja Udbe, jedan od retkih visokih aparatčika bivšeg režima koji je u životu i, na dohvat pravosuđu. Ribičič je od nastanka samostalne slovenačke države (1991) više puta saslušavan pred posebnom parlamentarnom komisijom za "istraživanje posleratnih likvidacija političkih protivnika". Tako je Ribičič jedini političar "iz starog režima" koga su demokratski slovenački sudovi početkom devedesetih osudili na tri meseca zatvora, uslovno na godinu dana, zbog izjave u nekom časopisu.

Ribičič je jedan od retkih partijskih rukovodilaca iz bivše države koji su u Moskvi školovani na NKVD-u. O njegovoj policijskoj prošlosti pisali su emigrant Ljubo Širc (Između Hitlera i Tita) i književnik Igor Torkar (Umiranje na rate). Kasnije se pokazalo da Ribičič takvu "čast" ipak nije zaslužio: "Razgovarao sam sa Torkarom i utvrdili smo da je njegov islednik bio moj kolega." Ukratko, Mitja Ribičič važi za jednog od najbolje obaveštenih ljudi iz komunističkog establišmenta i Udbe, živu istoriju. Zbog toga ga svako malo p(r)ozivaju domaći mediji i slovenačka parlamentarna Komisija za istraživanje posleratnih likvidacija.

Ipak, Ribičič nije bio kao Stane Dolanc – tokom godina menjao je svoja gledišta. Nekadašnji protivnik liberalnije struje Staneta Kavčiča, sedamdesetih godina formalno drugi čovek u državi (posle Tita), Ribičič 1977. godine pristaje na posebnu izjavu kojom slovenačka partija rehabilituje osuđene na montiranim, tzv. Dahauskim procesima. Kasnije patentira ideju "knjigom na knjigu", a zbog neprestanih demantija na račun svojih izjava, samog sebe opisuje kao "čoveka kratkih izjava i dugih demantija". To je potvrdio i tokom intervjua datog "Mladini" 1992. godine, pod naslovom "Ja sam konzervativni komunista", u kome je kritikovao konvertitstvo nekih bivših partijskih kolega, koji su brže-bolje prebegli na stranu pobedničke, tačnije desničarske opozicije. ("Oni, koji su nekada bili najverniji nekoj ideji, danas najviše udaraju po njoj.") Usledilo je suđenje, a presuda u "revolucionarnoj" 1992. godini više je zvučala kao lustracija, nego kao pravni akt. Sud je, na primer, zaključio kako je za osuđenog "tipična netolerantnost i izdvajanje svih koji ne misle isto". Tek šest godina kasnije okuražili su se svedoci odbrane, koji su naknadno potvrdili Ribičičeve navode tj. da je osuđeni – nevin.

Ali tu nije kraj. Iste godine neki advokat iz Maribora, zastupnik interesa Nemaca prognanih iz Slovenije (traže priznanje svojih manjinskih i ostalih prava), optužuje Ribičiča, na osnovu nekog pisma, da je kriv za genocid. U logoru, u koji je slovenačke Nemce navodno "strpao Ribičič", logoraše su izgladnjivali, batinali a hobi vođe logora bio je da motocikl vozi preko štićenika! Tadašnji slovenački državni tužilac i bivši domobran Anton Drobnič prosledio je tužbu posebnom timu tužilaca, iako je bilo jasno da takva optužba, osim medijske atraktivnosti, nema mnogo pravnog osnova. Najviše što je postigla bilo je novo razračunavanje na političkoj sceni. Ozbiljnije je delovala druga omča, koju je Ribičiču spremio italijanski tužilac Pitito, zbog navodnog učešća u posleratnom genocidu nad Italijanima koji su pobacani u "fojbe" (kraške jame).

Ribičič se, kada smo u Savudriji krajem devedesetih razgovarali o tome, nije previše sekirao: "Ako osude mene, onda moraju i sve one koji su na Jalti dogovorili proterivanje Nemaca."

Jasno je da je Ribičič danas zgodna meta pre svega zato što je – živ. Svi koji su onda stvarno odlučivali, bili u vrhu vlasti – Tito, Kardelj, Ivan Matija Maček… – mrtvi su i nedostupni ruci pravde. To ne zadovoljava strast nove vlasti, koja pod firmom pomirenja (tako se zove i policijska akcija čiji je Ribičič glavni objekt) želi da personalizuje zločine komunizma i upriliči sudski proces koji bi osvetio decenije "crvenog terora".

Uprkos borbenosti, vremešni Ribičič sve te sudske sporove i publicitet koji ih prati veoma teško podnosi. Najradije bi da se sve završi, pa je zato pre više od deset godina objavio Iskanja (Potraga), gde je opisao traumatične događaje iz rata, pa i posleratne likvidacije.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST