---

Osma sednica DSS-a >

Pretendent za kandidata

Bura u DSS-u zbog toga što Koštunica nije predložio Drakulića za potpredsednika stranke. Srpska formula: biznis i politika ili - biznis ili politika

Šta je snažnije, novac ili politička moć? Ta pitalica aktuelizovana je proteklog vikenda kada je Zoran Drakulić, dugogodišnji finansijer Demokratske stranke Srbije obznanio da napušta partijske redove zato što ga Vojislav Koštunica na Osmoj izbornoj skupštini nije predložio za potpredsednika stranke.

Drakulić je poslednjih nekoliko meseci javno kritikovao Koštuničinu vladu, zbog čega mu je potpredsednik DSS-a Vladeta Janković zamerio da nije položio test lojalnosti. Drakulić se takođe upuštao u oštre polemike sa G17 plus, a posebno s ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, koji je najpre zapretio da će izaći iz vlade, ali je posle razgovora s Koštunicom tvrdio da je premijer zadovoljan radom svog ministra finansija.

Drakulić je tvrdio i da poseduje saznanja o korupciji u vladi (kasnije će precizirati da je reč o uvozu sirijske nafte lošeg kvaliteta) i da je o tome pre mesec dana obavestio premijera. Vladeta Janković na to tvrdi da je dokument prosleđen Ministarstvu energetike, da je obrazovano nekoliko komisija koje su ispitale sve navode, i da je ishod takav da nije potvrdio Drakulićeve navode i sumnjičenja. Drakulić na to opet kaže da nije tačno da nije ništa pronađeno, da je podneta krivična prijava i da su neki ljudi sklonjeni.

U kampanji za gradonačelnika Beograda 2004, Drakulić je korupciju opisivao kao jedan od najvećih problema našeg društva, pominjanjem te teme pokušavao je da torpedira protivkandidata Nenada Bogdanovića, mada je u drugom krugu kada ga je podržao, razdvojio dva termina – tvrdio je da nije rekao da je Bogdanović korumpirani birokrata, već da je govorio da je B. birokrata, a da korupcije ima, a da je to spojio radikal Vučić. Korupcija je inače tačka na kojoj je DSS kritikovao prethodnu vladu.

SLOBODNI KRITIČAR: Drakulićeva kritika koja je dolazila iznutra, verovatno nije prijala ušima sadašnje vladajuće stranke i mogla je da stvori unutrašnji partijski front otpora prema njemu. Kad je premijer Koštunica na skupštini stranke konstatovao da je Vlada Srbije demokratske promene sprovodila temeljno, odlučnije, pa i nešto brže od svojih prethodnika i da je zadovoljan karakterom i brzinom ekonomskih reformi, i kada je potpredsednik DSS-a i Koštuničin savetnik za spoljne poslove, profesor Vladeta Janković konstatovao da danas Vlada Srbije uživa više podrške iz EU-a, SAD i Rusije nego što je uživa u sopstvenoj zemlji, to očito nije bio samo odgovor opoziciji već i "unutrašnjim kritičarima". Dan pre skupštine Drakulić i Koštunica su razgovarali, što je verovatno produbilo jaz. Ili stavilo tačku.

Profesor Janković koji je na skupštini DSS-a odgovarao Drakuliću kao gospodin čovek koji zna za red, što je retko u našoj političkoj areni, nalazi u toj konfliktoj situaciji nekoliko reči zahvalnosti za Drakulićevu pomoć stranci.

Možda je to klasično partijsko disciplinovanje, možda poruka članstvu da je Koštunici dovoljno što ima opoziciju u parlamentu i opoziciju u koaliciji, te da mu ne treba i opozicija sopstvene partije; možda "kresanje ambicija", karakteristično za partijski život. Ipak, iz svega proizilazi da je Koštunica žrtvovao dugogodišnjeg finansijera stranke kako bi održao na okupu vladajuću koaliciju. Neki politički sociolozi, Đorđe Vukadinović na primer, procenjuju da DSS kratkoročno rizikuje gubitak rejtinga zarad očuvanja vlade. To bi opet značilo da vlada, koja je nedavno odolela zahtevu za raspravom o poverenju, namerava da vlada do kraja mandata. Neki opet, kao Slobodan Antonić u jednoj izjavi, pretpostavljaju da je Drakulić možda i istisnut od neke druge finansijske grupe i u tom kontekstu pominje Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića s kojim je Drakulić inače imao zajednički biznis početkom devedesetih, a koji je, koliko se zna, s političarima razgovarao uglavnom preko Anketnog odbora za struju. Lazarević je, kako izgleda, nešto drugo. Razni izveštači su se o tome raspitivali ali, očekivano, nisu dobili nikakav odgovor.

ČEDO GENEKSA: Drakulić je, može se reći, čedo Geneksa, gde se zaposlio 1978, nekoliko godina pošto je taj tadašnji spoljnotrgovinski mastodont preživeo kritiku drugova Tita i Dolanca iz 1972. (to je ono "tehnokrate", "ekstraprofiteri" i "reeksporteri" – zbog čega su pali liberali); njegov otac je, kao penzioner, bio jedan od osnivača Aviogeneksa. Radio je na Kipru, gde je bio finansijski direktor Geneksove kompanije Jugo Arab, zadužen za poslove na Bliskom i Srednjem istoku. Posle smene Mikija Savićevića s mesta generalnog direktora Geneksa, smene koja će označiti početak kraja ovog sistema, Drakulić 1990. napušta Geneks i sa 25.000 dolara ušteđevine kreće u privatni biznis. Prvo radi zajedno s Vukom Hamovićem (tada njihov zajednički Yu point delimično finansira "Vreme", ali kao da je to bila Hamovićeva inicijativa), ali se posle nepunih godinu dana razilaze i bave različitim trgovinama – Hamović otkupom dugova, finansijskim transakcijama i kasnije trgovinom strujom, a Drakulić trgovinom žitom, obojenim metalima, pokretanjem ruiniranih fabrika i rudnika.

Glavno sedište Ist pointa je bilo na Kipru, u Nikoziji, a kasnije se otvaraju predstavništva u Moskvi, Budimpešti, Bukureštu, Ukrajini. Tvrdi se da ima predstavništva u dvanaest zemalja, u Rusiji, Nemačkoj, Kini, Kazahstanu, Rumuniji, Mađarskoj, Sjedinjenim Američkim Državama, SCG. Ist point je postao vlasnik ili suvlasnik više preduzeća u Srbiji: beogradskog Žitomlina, Žitoprodukta iz Bačke Palanke, Sombormlina i Bratstva iz Sremske Mitrovice, Klasa, Fabrike kablova iz Zaječara i Valjaonice bakra iz Sevojna. Izgubio je na tenderu za kupovinu Beogradske pekarske industrije. S RTB-om Bor ima aranžman o preradi rude, povodom čega je bilo polemike između njega i Mlađana Dinkića.

POJAS: Kao kandidat za gradonačelnika Beograda Drakulić je unekoliko popravio rejting DSS-a ozbiljno poljuljan teškim porazom Dragana Maršićanina na predsedničkim izborima 2004. Ali, po realnom rezultatu, ne baš onoliko koliko se pričalo. Njegov cilj je bio da uđe u drugi izborni krug. Na izborima za gradonačelnika Beograda na kojima je glasalo 501.056 birača ili 34,69 odsto upisanih u birački spisak, kandidat DS-a Bogdanović osvojio je 165.565 ili 33,04 odsto, a kandidat radikala Vučić 145.959 ili 29,13 odsto glasova. Zoran Drakulić je osvojio 75.548 glasova, odnosno 15,08 odsto. Na izborima za gradske odbornike, DSS, stranka koja ga je kandidovala, prošla je malo gore, osvojila 62.987 glasova, dakle nekih 13.000 glasova manje.

PARTIJSKA MAŠINA: Njegove ambicije su tada očito rasle, izjavljivao je da će biti ili premijer ili potpredsednik vlade zadužen za privredu, mada je malo verovatno da mu je Koštunica tako nešto obećao i mada je političko aktiviranje jednog biznismena odudaralo od dotadašnjeg profila DSS-a često rigidnog kad je reč o odnosu novca i politike. Posle je najavljivano da bi on mogao biti potpredsednik DSS-a, a prošle godine je objašnjavano da je to moguće samo na godišnjoj skupštini stranke do koje može doći za šest meseci. Prošlo je više od šest meseci, godišnja skupština je održana a Koštunica je predložio sedam kandidata za potpredsednika stranke: Dragana Jočića, Sandu Rašković-Ivić, Aleksandra Popovića, Vladetu Jankovića, Jovana Palalića (Vojvodina), Aleksandra Pravdića (centralna Srbija) i Slavišu Ristovića (Kosovo i Metohija). Drakulića nije bilo na spisku predloženih. Izgleda da mu je predlagano neko utešno mesto u vrhu stranke sa koga bi se bavio privrednim pitanjima, da ukazuje na pojave korupcije ako ih vidi, itd. Očito uvređen izašao je za govornicu, održao govor, kritikovao Koštunicu, prozvao je stranku G17 plus, ali i ljude iz DSS-a, ne navodeći imena, naglašavajući da su ti elementi prevagnuli u DSS-u, i optužio ih da ne žele dobro stranci, već gledaju svoje interese, dobio aplauz, rekao da napušta stranku i već sutradan je izbrisan iz evidencije DSS-a.

Za predsednika DSS-a je ponovo izabran Vojislav Koštunica, a za potpredsednike Sanda Rašković-Ivić, Aleksandar Popović, Dragan Jočić, Aleksandar Pravdić i Vladeta Janković.

Drakulić je od 1990. finansirao Demokratsku stranku, a posle razlaza Koštunice i Mićunovića postao je jedan od osnivača i finansijera DSS-a, jer mu je ta opcija, demokratska i nacionalna, bila bliža. Na kraju je rekao da "neće da govori" da je sam finansirao i kampanju za gradonačelnika Beograda.

ZAKONSKE RAMPE: Značaj stranačkih finansijera formalno je ograničen početkom 2004. godine Zakonom o finansiranju političkih stranaka kojim je limitiran prilog pojedinačnih firmi na sto prosečnih republičkih zarada, a ukupna suma koju stranka prikupi iz privatnih izvora ne sme biti veća od sume koju ona dobija iz budžeta na osnovi izbornog rezultata.

I jedan drugi zakon, Zakon o sprečavanju sukoba interesa, stavlja rampu: Ukoliko ima upravljačka prava u nekoj firmi, funkcioner je dužan da ih u roku od 30 dana od izbora prenese na drugo lice koje s njim nije povezano, može da se obaveštava o stanju firme, ali ne sme da licu koje upravlja daje obaveštenja, uputstva i naloge.

Uprkos tom zakonskom ograničenju navala biznismena na srpsku politiku se u ovom periodu nije smanjila, a počelo je da se govori i o tajkunizaciji politike. Tokom predsedničkih izbora na scenu je stupio biznismen Bogoljub Karić, koji za promociju svog Pokreta snaga Srbije koristi televiziju čiji je vlasnik, i to čini se, preko granica koje bi za korišćenje tog javnog dobra morale da postoje. U međuvremenu, većina parlamentarnih stranaka okrenula se protiv Karića i optužuje ga za kupovinu poslanika. Miodrag Kostić, vlasnik šećerana, najavljuje političko aktiviranje. Cepter je otišao u sportske funkcionere, dakle u samo srce politike. Mišković ćuti i radi, dok Velja Ilić dovikuje: "Prikoči Miškoviću, prikoči..." Drakulić je godinu dana ulazio na scenu, odigrao pozitivnu epizodnu ulogu neuspelog a perspektivnog kandidata za gradonačelnika a sada, posle "isključenja", izjavljuje da ostaje u politici.

Biznismeni u srpskoj politici igraju zapaženu ulogu od samog početka višestranačja, bilo kao direktni bilo kao indirektni akteri – finansijeri: Majkl Đorđević, Boris Vukobrat... Svi su govorili da to čine za spas otečestva, a većina je imala direktne poslovne interese u Srbiji. Najupamćeniji je bio Milan Panić u ono vreme Deposa i Saveza za promene, o čemu su ostala sentimentalna sećanja na antirežimske borbe u Beogradu, kad su se svi lideri držali za ruke, sa zvučnika dopiralo Bože pravde i Marširala, marširala kralja Petra garda, bogami ponekad i Oda radosti, a mi i novinari i analitičari i telohranitelji i narod i Giškina majka skandirali: "Svi, svi, svi". Posle, kad se sve sleglo i prohujalo ostali su arbitraža i sporovi oko Galenike.

DSS je u međuvremenu od klasične legalističke stranke širio uticaj i ka privrednim resorima, za relativno kratko vreme promovisao je Predraga Bubala (ministra za privredu) i Milana Parivodića (ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom). Najnovijim partijskim izborima on je naglasio svoj klasičan profil, stranke nacionalne i demokratske kako će to definisati Sanda Rašković-Ivić, koja je dobila najviše glasova među potpredsedničkim kandidatima. Nagoveštaj "tehnomenadžera" Drakulića da će reformisati ovu stranku na toj skupštini nije naišao na razumevanje – ako se ne računa aplauz.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---