---

Intervju - Branislava Anđelković, direktorka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu >

Umetnost i savremenost

"Ovde u Srbiji kao da postoji viša sila koja nas sprečava da vidimo sebe bilo kako osim kao bivše, sadašnje i buduće gubitnike. To niti je tačno niti je zdravo i, što je najgore, potpuno je neproduktivno"

Ove godine Muzej savremene umetnosti u Beogradu slavi četrdeset godina postojanja. Ovo je bio povod za razgovor sa Branislavom Anđelković, direktorkom ove ustanove od 2001. godine.

"VREME": Kako se može okarakterisati uloga MSU-a i na koji način će biti obeležena četrdeseta godišnjica od osnivanja?

BRANISLAVA ANĐELKOVIĆ: Muzej savremene umetnosti nastao je kao izraz intelektualnog kapaciteta jednog društva da koncipira odnose umetničkih i društvenih procesa u sopstvenom vremenu i već četrdeset godina se kroz ovu instituciju prelamaju najrelevantniji problemi u umetnosti i kulturi. Ondašnja država je osnivanjem ovog muzeja simbolički iskazala prihvatanje procesa modernizacije i internacionalizacije kao ključnih za emancipaciju čitavog društva. Danas je takva "tradicija" važna i, više nego ikad, posetioci Muzeja govore da je ovo jedno od retkih mesta na kojima se osećaju kao u Evropi. Miodrag B. Protić ga je koncipirao u skladu s programima najboljih svetskih muzeja i predstavio umetničke prakse u duhu relevantnih teorija svog vremena. Kao i sve druge progresivističke koncepcije, i ova koncepcija je doživela svoj sunovrat devedesetih, ali kada je jedna institucija solidno postavljena bilo je moguće prihvatiti se posla programske revitalizacije ove kuće. Godišnjica nam pruža priliku da se osvrnemo na čitavu istoriju muzeja i ove jeseni će izaći katalozi dve muzejske zbirke i prigodna monografija. Za septembar pripremamo veliku izložbu koja se osvrće na umetnost poslednje decenije XX veka. Očekujemo veliki broj gostiju iz inostranstva a to očekivanje proizilazi ne samo iz velike zainteresovanosti (već danas, iako izložba još nije ni otvorena, znamo da će proleće 2006. dočekati u Nemačkoj) već i iz činjenice da su mnogi od umetnika koji na njoj izlažu već poznati u evropskim okvirima i njihovi radovi se nalaze u važnim kolekcijama. Pratiće je velika međunarodna konferencija o savremenim muzejskim praksama, kao i serija razgovora koji bi trebalo da rasvetle ulogu umetničke prakse u pokušaju da razumemo mnoga traumatična društvena, politička i psihološka pitanja ovog vremena. O našim planovima obaveštavamo beogradske galerije jer smatramo da bi neka vrsta koordiniranog programskog rada mogla da dâ vrlo dobre rezultate i da bi mogla biti veoma ohrabrujuća za umetnike.

U poslednje četiri godine MSU je skrenuo pažnju velikim brojem projekata, dinamičnim pristupom i povratkom publike na Ušće. Koje projekte možete izdvojiti kao najuspešnije i da li ste zadovoljni brojem posetilaca? Podatak je, na primer, da je izložbu iz kolekcije amsterdamskog muzeja Stedelijk videlo 16.000 ljudi, što je za naše uslove možda značajno, ali je to i dalje malo u evropskim i svetskim okvirima. Da li je MSU dovoljno vidljiv i za širu publiku koja ipak češće posećuje pozorišta ili koncerte?

Publika se vratila na Ušće, MSU se vratio u međunarodne institucije i, što je još važnije, Muzej je povratio svoj ugled ozbiljne, dinamične i visokoprofesionalne institucije koja sarađuje, partnerski, s najvećim muzejima. Uložen je ogroman napor da se bez dana odlaganja unapredi rad svih muzejskih službi. Nikada nisam govorila o stanju u kome je MSU bio u trenutku kada sam preuzela ovu dužnost, ali to nije teško naslutiti. Najlakše je kritikovati i lamentirati nad zatečenim stanjem, teško je obaviti evaluacije, reorganizacije, organizovati timski rad, pobediti strahove i predrasude, napraviti istovremeno ozbiljne i atraktivne programe kakve MSU može i treba da realizuje. Zato smo vodili računa da predstavimo i retrospektivne izložbe umetnika koji imaju veliki uticaj u poslednje dve-tri decenije (npr. Todosijević, Otašević, IRWIN), izložbe ključnih imena iz istorije naše moderne umetnosti (Dobrović, Tabaković, nadrealisti itd.), uključujući i novu postavku dela iz kolekcije; razvili smo međunarodnu saradnju kroz svetski priznate kustoske izložbe najnovije umetnosti, ali i kroz prisustvo reprezentativnih radova umetnosti XX veka (od Maksa Ernsta preko Dibifea i Bazelica do Mepltorpa i Trejsi Emin); imali smo izložbe dizajna i one koje su se bavile istorijom informatičkih tehnologija. Veliki broj mlađih umetnika predstavio se u Salonu MSU-a, tamo je prošle godine bila i prva izložba najnovije hrvatske scene... Organizovani su koncerti elektronske muzike, različita predavanja, tribine, konferencije, radionice. Pitanje broja posetilaca u srpskim muzejima mistifikuje se preko svake mere i, što je najgore, najčešće s najboljim namerama. Potpuno je iluzorno porediti devizne rezerve naše Narodne banke sa rezervama Dojče banke ili Federalnim rezervama SAD, isto tako je iluzorno porediti broj posetilaca u njujorškoj MOMI i beogradskom MSU-u. Ali ako uporedite naše cifre sa institucijama u okruženju videćete drugačiju sliku. Prošle godine imali smo ukupno oko 34.000 posetilaca, što je zadovoljavajuće. Porediti se sa filmom, koncertima, pozorištem nije jednostavno pre svega zbog ogromne nesrazmere u medijskom pokrivanju i direktnom markentinškom preporučivanju.

Imenovani ste za direktora u vreme vlade Zorana Đinđića. Kakvi su vaši odnosi sa sadašnjim ministarstvom kulture s obzirom na evidentne razlike u pristupu i prioritetima?

U onoj meri u kojoj Ministarstvo kulture uvažava evropsku orijentaciju Srbije realizuju se i projekti MSU-a. Početak saradnje nije bio jednostavan i izgleda da to nije tajna što je i implicirano u samom pitanju. Mislim da u prvi mah ljudi u Ministarstvu nisu razumeli naše prisustvo u evropskim kulturnim tokovima, kao ni prisustvo naše savremene umetnosti na evropskoj umetničkoj sceni. MSU je radio naš nastup na Bijenalu u Veneciji pre dve godine i "eksponati" se ni posle dve godine još nisu vratili u Beograd jer se neprekidno izlažu po Evropi. Mi smo ti koji menjamo imidž Srbije, promocija naših umetnika jedan je od najvažnijih poslova pred nama. Ali, programski budžet za 2005. je tri puta manji od onoga u 2003. godini jer se 2004. ne može normalno vrednovati zbog promene vlade i nesinhronizovanog razrezivanja. Tada je u pitanje doveden i jedan od najvećih projekata međumuzejske saradnje, izložba kolekcije muzeja Stedelijk iz Amsterdama. Ministar Kojadinović je naknadno odbranio ovaj projekat pred Vladom i ja sam smatrala da je to potez koji ohrabruje. Ovih dana se razmatra i zahtev MSU-a da u godini u kojoj slavi 40 godina postojanja otkupi vrhunske radove iz poslednje decenije XX veka. U našem komšiluku se otvaraju novi muzeji savremene umetnosti (Bukurešt), pa čak i privatni muzeji sa specifičnim kolekcionarskim programima (Muzej konceptualne umetnosti u Varaždinu). Privatne galerije iz okruženja zastupaju i naše umetnike. S obzirom na to da mi u Srbiji nemamo tržište za savremenu umetnost, a ne postoji nacionalna otkupna politika, preti nam opasnost da za par godina neko s besom i ogorčenjem konstatuje "da su nam sve odneli, pokupovali". Naše vreme ističe, i ako izostane zainteresovanost onih u čijim su rukama ključne odluke, Srbija će se naći u kulturnoj izolaciji neprimerenoj našim umetničkim i kulturnim aspiracijama, neprimerenoj i našim kapacitetima. Umetnicima su neophodni priznanje i motivacija koju mogu dobiti ukoliko im se dela nađu u muzejskoj kolekciji.

Na koji način MSU finansira svoje programe? Govori se i o početku zidanja nove zgrade muzeja. U kojoj je fazi ovaj projekat i kako nameravate da za njega obezbedite novac?

Da, nova zgrada, aneks ili proširenje MSU-a je tema stara koliko i sam muzej. Reč je o zgradi koja je oduvek planirana a nikada nije izgrađena. Neobičan prilaz glavnom ulazu u muzej jeste rezultat tog nerealizovanog plana. Razgovori o međunarodnom konkursu za proširenje MSU-a su u toku i neki koraci su već načinjeni. Imamo načelnu podršku ministra Kojadinovića, pozitivno mišljenje glavnog gradskog arhitekte Bobića, veliku podršku ali i konkretnu pomoć daje nam i glavni arhitekta Novog Beograda Ivana Milenković. Društvo arhitekata Beograda baviće se raspisivanjem konkursa. Bilo bi idealno da ove godine raspišemo konkurs, ali ono što bi bilo ključno jeste vezivanje izgradnje tog novog objekta za npr. Univerzijadu 2009. kada će Srbija iza gvozdenog zida biti daleka prošlost, a Novi Beograd više neće biti spavaonica naroda već najfluentniji deo grada koji ima muzej XX veka, ali i muzej za XXI vek. Mnogi će prepoznati svoj interes u jednom ovakvom objektu i sredstva će se obezbeđivati i od donacija, ali i kroz simbolički interes koji ne mora uvek biti izražen kroz neposredan profit. Postoji ozbiljna mogućnost da dobijemo fantastično arhitektonsko rešenje s obzirom na lokaciju, neprikosnovenost naše postojeće zgrade i zainteresovanost najvećih svetskih athitekata za ovu inicijativu. Muzeji savremene umetnosti jesu najveći arhitektonski izazovi jer osim statusa samog objekta imaju i sjajan razvojni i turistički potencijal.

Program MSU-a i Salona MSU-a ima izražen međunarodni karakter, a posebno dobru saradnju sa umetničkim scenama iz zemalja bivše Jugoslavije. Mogu se čuti kritike da MSU ne vodi dovoljno računa o lokalnoj sceni. Ove kritike dolaze uglavnom od strane umetnika, bilo onih starijih koji muzeju zameraju da zanemaruje priznate vredosti naše umetnosti, ili pak mlađih za koje MSU deluje kao mesto prezentacije jednog veoma malog segmenta sadašnje likovne scene. Ima i onih koji će pak reći da niste dovoljno inovativni i da je profil muzeja i dalje veoma konvencionalan.

Muzej savremene umetnosti je u centru i umetničke i kritičko-teorijske pažnje i u zemlji i u regionu. Tako i treba da bude, normalno je da baš iz ove kuće dolazi podstrek da se o umetnosti govori na različite načine. Činjenicu da smo daleko od razvijenog društva relativizujemo pozivanjem na kapacitet koji je ovakvu instituciju održao 40 godina, s jedne strane, i postojanjem vrlo jasne vizije (vizija je ta koja kulturnu elitu razlikuje od kulturnjačke demagogije) kako će se propušteno nadoknađivati a novo pažljivo proučavati. Mesto Srbije je u Evropi i sva naklapanja i lamentiranja, pozivi na oprez ili upozoravanja na naivnost su provereni izgovori za nečinjenje. To što 90 odsto naše dece pa i starijih nikada nisu izašli iz zemlje ne znači da treba da ih dodatno zazidamo. Možda nismo u stanju da konstruišemo svemirske letelice jer smo tehnološki nerazvijeni, ali nema razloga da verujemo da nismo u stanju da podržimo umetničku praksu. Ovde u Srbiji kao da postoji viša sila koja nas sprečava da vidimo sebe bilo kako osim kao bivše, sadašnje i buduće gubitnike. To niti je tačno niti je zdravo i, što je najgore, potpuno je neproduktivno. Mržnja koju izvestan broj umetnika starije generacije usmerava ka savremenoj umetnosti jeste simptom jedne atmosfere u kojoj se prosto sprečava emancipacija našeg društva, jer ovde nije reč o tržišnoj utakmici ili materijalnom prestižu među umetnicima, već o nekoj vrsti ideološke stigmatizacije gde se o savremenoj umetnosti govori u maniru kojim su nacistički ideolozi umetnosti govorili o modernoj umetnosti. Kulturni dodatak "Politike" je često platforma sa koje se progovara jezikom prezira i diskvalifikacija. Govor o umetnosti koji se koristi u javnom polju mogao bi nezainteresovanog posmatrača uveriti da smo društvo u kome je umetnost poprište kvaziintelektualnih i neproduktivnih obračuna koji su pre svega proizvod krajnje neobaveštenosti. Ljudi koji zaista imaju šta da kritički kažu, niti žele da učestvuju u palanačkim izlivima besa i mržnje niti smatraju da bi tako utrošeno vreme doprinelo rešavanju pravih problema. Lako je pljuvati i obesmišljavati bez odgovornosti, teško je afirmisati, promovisati i interpretirati umetnost. Izlagačka politika MSU-a se kreira u odnosu na evropske tokove u savremenoj i modernoj umetnosti. Ako pogledate istorijat MSU-a, on nikada nije ni bio proizvod provincijalne revije želja, naravno s ogradom u odnosu na devedesete koje predstavljaju crnu rupu u istoriji ove kuće. Naš posao je da integrišemo umetnost XX veka na ovim prostorima u velike evropske narative.

Za najmlađe umetnike MSU zaista nije lako pristupačan, iako pojedini kustosi prate celokupnu umetničku scenu. Naša izlagačka koncepcija ne podrazumeva organizaciju prve samostalne izložbe (kao što to radi npr. Dom omladine ili galerija pri FLU-u), ali se najmlađi umetnici pojavljuju na grupnim izložbama u zavisnosti od njihovih koncepcija. Ukoliko se sve naše ambicije ostvare i realizujemo ideju o stvaranju project spacea, to će biti šansa i za sasvim mlade izlagače. Najzad, Muzeji na ovaj ili onaj način progovaraju o svom neposrednom okruženju i zato je neophodno da što pre pristupimo ozbiljnom dodatnom obrazovanju ili preraspoređivanju nasleđenih kadrova i još hitnijem radu sa mladim ljudima koji ne razmišljaju o muzejima kao mumificiranim skladištima prošlosti, već im pristupaju s otvorenošću svojstvenom vremenu u kom živimo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---