---

TV manijak >

Pitanje svih pitanja

Protekle nedelje televizijski program je imao samo jednu temu – snimak Škorpiona koji ubijaju svoje zarobljenike. To je snimak koji će ući u istoriju ovdašnje televizije, jer predstavlja kamen međaš posle kojeg više ništa nije isto. Ako je rat počeo filmićem o hvatanju Špegelja, ovim je dobio početak svog pogovora. Gotovo deset godina razgovora, svedočanstava, tribina za i protiv Srebreničkog masakra nije imalo efekta – koji je proizvelo nekoliko minuta surovog i hladnokrvnog ubijanja. Sve slike rata do danas su se svodile na posledice, ruševine i leševe – što je davalo prostora mitomaniji. Ovde nema mesta nikakvim izgovorima – videli smo ubijanje, osetili grč u stomaku i shvatili da postoje još hiljade (još uvek) bezimenih ubica i njihovih žrtava. Bez obzira na to što je snimak iz sela Trnova premijeru imao u Hagu, pred zločinom su zaćutali i najglasniji branitelji Ratka i Radovana. Neposredno zatim, videli smo majku, a zatim i sestru jednog od ubijenih dečaka – koje su prepoznale sina i brata među žrtvama. Ono što parališe svakog gledaoca jeste bizarnost zla, odsustvo svakog smisla i banalnost zločina. Nema tu viteštva, jer Škorpioni liče pre na gomilu podnapitih lovaca, ili vikend ratnika, koji na sulud način uživaju u odstrelu ljudi. Tu je i osećaj svemoći, postaju gospodari života i smrti zarobljenih – pa verovatno otud potreba da se zabava ovekoveči video-snimkom. Egzekuciji prethodi blagoslov sveštenika što je priča za sebe, jer on je dobro znao koga i gde šalje. Ako je popovski ispraćaj, barem formalno, bio u duhu viteške tradicije, već u kadrovima ubistva, uz psovke i verbalno, pa zatim i fizičko zatiranje protivnika – od viteštva nije ostalo ništa. Junaci su se pokazali kao ukoljice. Povici na arapskom "Jala, jala" valjda služe da se neprijatelj (istog jezika) učini što daljim, pa su muslimani postali Turci, balije, ili mudžahedini, a ne komšije.

Prepoznavanje ima i drugu stranu. Supruga i ćerka jednog od pripadnika Škorpiona prepoznale su tatu – videvši ga u akciji. Devojčica je, navodno, zanemela. U filmu Mi nismo anđeli uniformisani otac jedne od junakinja kaže: "Ljubinka, sine, ide tata u rat." Ispostavilo se da su mnogi građani Rume i Šida barem pretpostavljali šta to njihovi dečki vikendima rade po Bosni, ili kasnije na Kosovu. Ni danas ne bi da se zamere komšijama.

Sledeći snimak, svojevrstan nastavak prethodne priče, prikazuje istu jedinicu u zapadnoj Bosni, gde uz Legiju ratuju za vojsku Fikreta Abdića Babe. Opet se pominju zarobljenici koji telefonom bivaju osuđeni na smrt. U pokušaju bekstva, ili u minskom polju. Inače, taj mini prljavi rat u Cazinskoj Krajini je priča za sebe, jer su Srbi najamnički ratovali za jednu od zavađenih muslimanskih strana. Savršen ambijent za plaćenike i njihove video-radove. Videli smo dakle i Legiju na delu, pa je potpuno jasno da su se ovakvi ratovi vodili bez bilo kakvih pravila. Pitanje svih pitanja je da li su i kome ove ubice podnosile izveštaje. Formalno su ipak bili deo policijskih snaga Srbije, a to svaku ovdašnju vlast stavlja u veoma neugodnu poziciju. Nekako u to vreme stigla nam je i Karla del Ponte, blagonaklonija nego ikada, a premijer je obznanio da su svi dostupni vinovnici zločina uhapšeni. Predsednik je najavio izvinjenje u Srebrenici, pa su se izgleda stvari pokrenule.

Ne mogu reći da li su ovi snimci značajno promenili stav građana prema zločinima, kao onda kada je Sloba prvo pljuvao a zatim prihvatio Vens-Ovenov plan za Bosnu. Bilo bi neobično važno da vidimo rezultate eventualnih anketa, jer sličan obrt desio se posle prikazivanja filma Oluja nad Krajinom u Hrvatskoj.

Ono što bi bilo najopasnije za sve nas jeste uobičajeni sled reakcija – zgražavanje, analize kojekakvih eksperata o autentičnosti snimaka, relativizacija, rasplinjavanje u detaljima i ponovni zaborav. Ukoliko kao društvo ovakve slučajeve gurnemo pod tepih, iznenađivaćemo se i zgražavati generacijama.

Bila je ovo nedelja u kojoj se i Miki Maus vratio u Srbiju. Dakle, posle godina embarga naša deca će ponovo da upoznaju Diznijeve junake. Miki Maus je u Srbiju došao početkom prošlog veka – kao Mika Miš. Ova lepa vest, ovaj tračak normalnosti potpuno je bio zaslepljen zlom, koje je još jednom od svih nas tražilo da uložimo dodatan napor ne bismo li ostali normalni. Ovo naprezanje podsetilo me na Slobine godine kada je to bio svakodnevni sport. Paradoksalno, sigurno ste primetili da nakon snimaka Škorpiona, sve emisije na televiziji dobijaju sasvim novo značenje. BK serijal o specijalnim padobranskim jedinicama delovao je blago rečeno neumesno, raspevani Grand da ni ne pominjem. Zločin inficira, jer je tu i kada ste zgroženi promenili kanal.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---