Evropska unija na prekretnici >

Kako dalje

dr jovan teokarević, (autor je profesor na fakultetu političkih nauka, u beogradu)

Najteže posledice sadašnja kriza imaće na dalje proširenje Evropske unije. Ono neće biti suspendovano, ali će kontrola kandidata biti mnogo rigoroznija i verovatno će trajati još duže. Ali, dok se o završetku pregovora teško može nešto određeno reći, započinjanje pregovora verovatno neće dolaziti u pitanje, jer nema nikakve garancije koliko će trajati

Prošlonedeljno francusko i holandsko odbijanje Ustava Evropske unije na referendumima nije samo zaustavilo ratifikaciju ovog važnog dokumenta već je otvorilo krizu kakvu Unija odavno ne pamti i koja će sigurno imati dugotrajne i raznovrsne posledice po njene članice, ali i po zemlje koje to tek treba da postanu. Evroentuzijasti, na čelu sa Briselom i desetorkom koja se Uniji pridružila pre godinu dana, u šoku su i bez ikakve ideje kako dalje, a evroskeptici likuju, takođe bez jasne a naročito zajedničke strategije za "dan posle". Teško da će situacija biti mnogo jasnija nakon sastanka šefova država i vlada članica Unije sredinom juna.

Jedna dilema je, izgleda, razrešena i pre toga: nakon deset "za" (od čega jedno na referendumu u Španiji, a ostalo u parlamentima država članica) i ova dva "ne", detaljno planirani proces ratifikacije biće zaustavljen, bar u starim članicama, na koje se sadašnje veliko preispitivanje uglavnom i ograničava. Na to je uticalo ne samo preovlađujuće mišljenje da ništa drugo ne preostaje (samo su francuski predsednik i nemački kancelar neubedljivo insistirali da treba tvrdoglavo nastaviti dalje) nego i odluka britanske vlade od pre nekoliko dana da sledećeg proleća ne održi referendum o Ustavu. Toni Bler je ovim potezom izbegao poniženje zbog sada prilično predvidljivog glasanja u svojoj tradicionalno evroskeptično orijentisanoj zemlji, ali je i mesec dana pre zvaničnog početka predsedavanja Britanije Evropskom unijom već preuzeo inicijativu za traženje izlaza. Izlaz neće biti lako naći, jer je kriza velika, uzroci mnogobrojni, a interesi različiti.

VIZIJA I VOĐSTVO: Zaustavljanje ratifikacije "Ustava za Evropu" nije samo neslavan kraj ambicioznog projekta institucionalnog prilagođavanja Evropske unije sopstvenom proširenju i globalizaciji. Reč je i o odbacivanju jedne koncepcije Unije (ali i Evrope) – sve veće, jedinstvenije, značajnije – o kakvoj se, sve do skoro, činilo da postoji konsenzus. Evropskoj uniji, takođe, očigledno nedostaje političko vođstvo sposobno da dobro odabrane daleke ciljeve uskladi sa sredstvima koja do njih mogu da odvedu i Uniju, i njene države i njihove građane – sve njih, naravno, zadovoljne i ubeđene da rade nešto dobro, pre svega za sebe.

Predsednik Evropske komisije Barozo je pre nekoliko dana pokušao da unese optimizam u inače veoma sumornu sliku koju EU danas pruža. On je podsetio u Mesini kako su evropski lideri pre tačno pola veka u ovom italijanskom gradu našli snage da se dogovore o zajedničkom tržištu, tj. početku evropske integracije, samo godinu dana nakon što je Francuska 1954. godine odbacila plan o stvaranju Evropske odbrambene zajednice i na sličan način kao danas otvorila krizu.

Barozova nada da se sadašnja kriza može pretvoriti u priliku za novi početak ne izgleda previše realistično iz sadašnje perspektive. Još manje realistično, međutim, izgledaju prognoze da će se Unija, iako grogirana posle "referendumskog nokauta", raspasti, ili da će ideja evropske integracije biti odbačena, a dalje proširenje zaustavljeno.

PROTESTNO GLASANjE: Prvo što će morati da bude uzeto u obzir pri suočavanju sa krizom jesu njeni uzroci, a već sada je jasno da je reč o veoma različitim i ne obavezno komplementarnim stvarima, i to – da stvar bude zanimljivija – ne nužno u direktnoj vezi sa Evropskom unijom. Ništa bolje ne govori o tome od šarolikosti političkih partija koje su se u Francuskoj i Holandiji suprotstavile usvajanju Ustava. Protiv njega su bile i levica i desnica, a teško porođeno čedo nekadašnjeg francuskog predsednika D’Estena optuživano je i za previše ekonomskog liberalizma koji želi da nametne, ali i previše dirižizma, odnosno komunizma koji, kaže se, promoviše. Poput bokserske vreće za treniranje, Ustav je trpeo, i trpeće, udarce iz manjih zemalja, jer navodno favorizuje veće zemlje, a veće članice Unije mu jednako zameraju da će se njihov uticaj smanjiti, te da će o zajednici odlučivati mali, novi i neodgovorni. Oni sa najvećim doprinosom budžetu EU-a zameraju Ustavu da će i dalje (pa možda i više) izdržavati ekonomski slabije ("karakterno lenje") nacije, a ove potonje se žale da je pomoć mala i nedovoljna i da se jaz između njih i razvijenijih ne smanjuje, kako je obećano.

Ovakvih i sličnih potpuno kontradiktornih optužbi ima još i one najviše govore o tome da građani, naravno, nisu pročitali nekoliko stotina strana Ustava, ali i da su referendum iskoristili za protestno glasanje, protiv svega što ih tišti. Evropa nije samo kolateralna šteta u svemu ovome, jer je evropski projekat za mnoge među starim članicama EU-a poslednjih godina postao sinonim za komplikovani, nedovoljno javni i razumljivi, ali i vrlo skup projekat političke elite u njihovim državama i u toj briselskoj naddržavi. Elita očigledno nije uspela da na adekvatan način zainteresuje građane za ovaj projekat i da ih uključi u njega, to jest da im pokaže da prednosti u njemu nadmašuju mane.

Evropsko glasanje pretvorilo se tako u glasno "ne" pre svega domaćim establišmentima, nezavisno od toga na kojem se delu političkog spektra nalaze. Tome je naročito doprinela nezavidna ekonomska situacija u celoj evro-zoni, a naročito u Francuskoj i Nemačkoj – tim glavnim motorima dosadašnje evropske integracije. Nezaposlenost je tamo velika, ekonomski rast minimalan, a vladajuće elite u obe zemlje su konačno saterane u ćošak, jer su godinama tvrdoglavo odbijale da reformišu svoje privrede i prilagode ih sve strožoj tržišnoj utakmici i u svetu i unutar EU-a.

Zbog toga sada zahtevi za deregulacijom i više tržišta – u Francuskoj i drugde – liče na briselski diktat, a ne na neizbežnu domaću potrebu. Na sličan neubedljiv način, sa načelnog stanovišta, naravno, deluje i francuski protest protiv smanjenja uticaja njihove zemlje u okviru EU-a. Tačno je da se sa novim delom odricanja od suvereniteta i svakim proširenjem Unije uticaj svake pojedinačne zemlje smanjuje, ali, možda je ovde pre reč o potrebi za specijalnim statusom, a takođe i za nastavkom korišćenja veoma isplativih subvencija iz poljoprivrednog budžeta Unije, koje će sledećih godina doći u pitanje.

Proširenje EU-a kao takvo pojavilo se kao razlog za odbijanje Ustava godinu dana nakon što se desilo, kao vrsta zakasnelog buđenja povodom nečega za šta građani sada tvrde da nisu bili pitani. U stvari, prošlogodišnje proširenje sa deset uglavnom srednjoevropskih zemalja izgleda nije toliki problem, kao ono koje sledi – dolazak Turske, naime, kad god da se desi.

Statistički podaci govore suprotno od onih koji tvrde da je dosadašnje proširenje skupo plaćeno. Naprotiv, bilo je vrlo jevftino. U zamenu za ogromnu zonu stabilnosti i prosperiteta, stvorenu proširenjem, kao i za nova tržišta itd., ukupni trošak Unije za proširenje između 1990. i 2006. godine ne prelazi 70 milijardi evra. Reč je o samo jednom procentu ukupnog jednogodišnjeg društvenog proizvoda svih članica (po računici od pre šest godina), odnosno – ako se trošak rasporedi na 17 godina – to je tek 0,05 odsto jednogodišnjeg bruto društvenog proizvoda članica EU-a.

EVROPA U VIŠE BRZINA: Put iz krize je dvostruk. Dugoročno gledano, lideri članica Unije pokušaće sledećih meseci i godina uz veliku muku da obnove interes za evropski projekat, igrajući na plan "d" (od "demokratije", tj. ideje da Unija mora da se približi građanima), kako to sada u novoj inicijativi zahtevaju i nevladine organizacije i neki evropski komesari. Istovremeno, pokušaće se da se spasu neka institucionalna rešenja iz Ustava, kroz nove međuvladine pregovore, i najverovatnije u obliku kratkog dokumenta koji će, sigurnosti radi, ići na proveru samo u parlamentima.

U mnogo kraćem roku imaćemo, verujem, priliku da gledamo stvaranje "Evrope u više brzina" ili "Evrope koncentričnih krugova", umesto sadašnje jedinstvene organizacije u kojoj su nejednakosti i interesna grupisanja zemalja postojali uglavnom neformalno i smatrani pre anomalijom nego vrlinom. Buduća grupisanja zemalja je teško predvideti, jer će se članstva grupacija menjati, s obzirom na pluralizam interesa članica.

Najteže posledice sadašnja kriza imaće na dalje proširenje Evropske unije. Ono neće biti suspendovano, ali će kontrola kandidata biti mnogo rigoroznija i verovatno će trajati još duže. Ali, dok se o završetku pregovora teško može nešto određeno reći, započinjanje pregovora verovatno neće dolaziti u pitanje, jer nema nikakve garancije koliko će trajati. To važi kako za pregovore o članstvu Hrvatske i Turske ove godine tako i za naše pregovore o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, koji imaju šansu da počnu najesen, ukoliko bar Mladić bude u Hagu pre toga. Nama su, inače, sopstveni problemi na putu do Evropske unije mnogo veći od problema koje Unija ima sa sopstvenom budućnošću.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST