Intervju: Aleksandar Pavić, Univerzitet u Šefildu >

Student kao proizvod

s. b.

To je jedna od onih priča o uspešnoj karijeri u inostranstvu, zbog koje se često stiče pogrešan utisak da su svi stručnjaci iz Srbije u svojim oblastima ubedljivo najbolji. Naravno, kao sve takve tipske priče, i ova je sasvim specifična. Aleksandar Pavić diplomirao je na Građevinskom fakultetu u Beogradu 1988. godine. U to doba, uz građevinarstvo bavio se i novinarskim poslom. Tokom osamdesetih godina, kao veliki poznavalac avio-industrije objavio je preko 100 tekstova o avionima i drugim letelicama u najčitanijim beogradskim nedeljnicima. U Englesku je otišao 1993. godine, na doktorske studije na Univerzitet u Šefildu i u toku jedne decenije ostvario ono što uspeva samo retkim pripadnicima naše dijaspore – da postane redovni univerzitetski profesor na jednom od deset najboljih britanskih univerziteta. Trenutno je šef istraživačke sekcije za inženjering vibracija na Odseku za građevinarstvo Univerziteta u Šefildu a, uz to, dobitnik prestižne petogodišnje stipendije (tzv. advanced research fellowship), koja iznosi milion evra i koju mu je za istraživanja dodelio britanski Savet za inženjering i fizičke nauke (EPSRC).

Njegove istraživačke aktivnosti koncentrisane su na izučavanje uticaja vibracija na građevinske konstrukcije. Kao jedan od pet najboljih stručnjaka na svetu u ovoj oblasti, Aleksandar Pavić je do sada učestvovao u mnogim građevinskim projektima u Velikoj Britaniji i van nje, gde je rešavao problem vibracija na velikim konstrukcijama poput modernih stadiona ili mosta Milenijum na reci Temzi u Londonu. Uprkos prestižnim rezultatima u oblasti kojom se bavi, profesor Pavić o svojoj karijeri govori kao o nekakvom čudu koje ga je neočekivano zadesilo. "Otišao sam u Englesku sa dva kofera, deset prstiju i onim što mi je bilo u glavi. Dvanaest godina kasnije postao sam redovni profesor, učestvovao u više međunarodnih projekata, a trenutno vodim nekoliko istraživanja na kojima je angažovano na desetine saradnika bez kojih ne bih mogao ništa da uradim."

"VREME": U Britaniji postoji više od 130 univerziteta. Kako se u oštroj konkurenciji gradi uspešna akademska karijera?

ALEKSANDAR PAVIĆ: Bitno je samo da umeš da radiš. Britansko društvo bazirano je na sposobnostima, a ne na vezama i privilegijama. U akademskom životu uvek moraš da imaš više ideja nego vremena. Moraš usko da se specijalizuješ i tako dolaziš do internacionalno vrednih rezultata. Ključni parametri za napredovanje u akademskom sistemu su rezultati naučnih istraživanja i broj objavljenih članaka. Naravno, podrazumeva se i da dobar predavač poseduje profesionalan odnos prema svojim nastavnim obavezama i prema studentima. Ali, polovinu svog radnog vremena nastavnici na "red brick" univerzitetima posvećuju istraživačkom radu.

Naučna istraživanja su javni interes i u Britaniji i u Srbiji. No, kakve konkretne koristi engleski univerziteti imaju od istraživačke delatnosti?

Ceo sistem univerziteta baziran je na istraživanjima. Osim javnog interesa, naučni rezultati donose prestiž univerzitetu i omogućuju mu vidljivost na svetskoj sceni, a međunarodna vidljivost je krucijalna. To privlači sposobne studente iz sveta što je za britanske univerzitete ozbiljan izvor prihoda, pošto strani studenti plaćaju tri do četiri puta veće školarine od domaćih. Takođe, međunarodna vidljivost univerziteta privlači ne samo studente već i kvalitetan akademski kadar iz celog sveta. U velikoj Britaniji živi 65 miliona ljudi, ali Britanci ipak smatraju da su suviše mali i žele da operišu na svetskoj sceni. Mnogo su veće šanse da se izaberu najbolji stručnjaci među šest milijardi ljudi, nego među 65 miliona. A mi u Srbiji imamo samo deset miliona stanovnika, ali smo zatvoreni i vrlo često neosnovano smatramo da smo sebi dovoljni. To je razlika u kulturi i načinu razmišljanja, razlika u konceptu.

Kako promeniti način razmišljanja?

Glavni resurs Srbije su ljudi. Na Zapadu veruju da ovde još uvek postoji obrazovana radna snaga nastala u jednom socijalističkom obrazovnom sistemu koji je nekada dobro funkcionisao. Međutim, taj glavni resurs Srbije će nestati za deset do dvadeset godina. Socijalistički obrazovni sistem je odavno prevaziđen i on više ne funkcioniše. Studije danas predugo traju, a stručnjaci koji se formiraju nisu onog kvaliteta kog su nekad bili. Stručnjake koji su formirani pre dvadeset godina uglavnom koriste samo stranci. Ovde niko ne koristi te resurse efikasno. Srbija se trenutno više brine o izvozu voća, povrća i stoke, a ne stara se o svom glavnom resursu. Velika Britanija odavno ništa ne proizvodi, već prodaje pamet ostatku sveta kroz edukaciju, finansijski i drugi konsalting. Zašto to ne bi mogla i Srbija?

Srbija u reformi obrazovnog sistema ne raspolaže ni velikim finansijskim sredstvima ni viškom vremena.

Potrebna je pre svega strateška vizija, a potom investicije u obrazovanje. Pre svega, neophodno je da država sistematski šalje naše najbolje studente na usavršavanje u inostranstvo. Na mom univerzitetu vidim obilje takvih primera. Neke zemlje u Latinskoj Americi i Africi dodeljuju državne stipendije svojim najboljim studentima. Oni tim novcem plaćaju školarinu, ali su u obavezi da se vrate u svoju zemlju. To ne postoji kod nas. Nekada je postojalo, ali ne bih rekao da je i tada selekcija vršena tako da se izaberu najbolji od najboljih. Treba iskoristiti iskustva ljudi koji su videli oba sistema. Relativno malo ljudi zna kako zaista izgleda Zapad. Nije dovoljno provesti nekoliko nedelja u inostranstvu, potrebno je da radiš tamo kako bi zaista shvatio kako stvari funkcionišu.

Da li postoji nešto što bi se već sada moglo učiniti?

Akademski život je razmena informacija. Prva stvar koja bi se mogla učiniti je formiranje veza sa ljudima koji su već u inostranstvu. Rečeno mi je da u Srbiji ne postoji takozvani gostujući profesor, što je normalna pojava svuda u svetu. Povremeno dovođenje ljudi iz inostranstva moglo bi da uštedi i pet do deset godina kašnjenja za svetom. To su ljudi koje ne moraš da "praviš". Ovde se mora strateški shvatiti značaj ljudskih resursa. Ovo sadašnje stanje u visokom obrazovanju posledica je izolovanosti. Mogla bi se razviti nastava na engleskom jeziku koja bi privukla i studente iz stranih zemalja. Slažem se da nema dovoljno novca, ali neke stvari ne zahtevaju novac. Samo malo truda i energije.

Šta motiviše britanskog studenta da svoje studije u proseku okonča za samo četiri godine?

Moji studenti mogu da izgube samo jednu godinu studija. Studiraš samo ako imaš neke koristi od toga. Na univerzitetu postoji mnogo veća odgovornost prema studentima. Gleda se da čovek što pre prođe kroz sistem. Student se tretira kao proizvod. I svi se trude da do tog proizvoda dođu što pre. Inače, nisi efikasan. Student mora tako da se tretira jer je samo tako sistem ekonomski opravdan. Broj studenata na osnovnim studijama kontrolisan je od strane države, a univerziteti koji upisuju više studenata plaćaju kaznu. Jedina sloboda je broj magistranata i doktoranata, ali to je polje u kojem se univerziteti međusobno bore za prestiž.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST