---

 

Diktat birokratije

"Francusko ‘ne’ Evropi"; "Vreme" br. 752

U "Vremenu" od 2. juna objavljen je tekst Frana Cetinića "Francusko ‘ne’ Evropi". U pomenutom tekstu autor objašnjava referendumski fijasko u Galiji poglavito otporom francuske levice onome što on naziva projektom amerikanizacije i natoizacije Evrope, u ključu "neoliberalizma" kao zvanične ideologije.

Ako prihvatimo ovu logiku, onda je ceo projekat evropske federalizacije i centralizacije zapravo jedan neoliberalni eksperiment koji je naišao na otpor u socijalističkoj i neizlečivo antiliberalnoj Francuskoj. I referendumsko "ne" bi onda trebalo tumačiti kao poraz neoliberalne mondijalizacije, kako Francuzi vole reći. G. Cetinić upravo ovako tumači stvari.

Ono što je u tome nesumnjivo tačno jeste da su Francuzi vrlo antiliberalna nacija, i da su i levica i desnica tamo podjednako odane socijalizmu, etatizmu i prožete antiameričkim osećanjima. Tačno je i da većina glasova "protiv" nisu bili lepenovci i šovinisti, već levičari koji se protive globalizaciji.

Ipak, ono što nikako nije tačno to je da evropski ustav predstavlja nekakvo neoliberalno pregnuće koje je sada doživelo slom. Naprotiv, Ustav je vrhunsko otelotvorenje etatističkog koncepta federalne Evrope, u kojoj birokrati i regulatori iz Brisela upravljaju životima ljudi diljem kontinenta. Evropski ustav je od samog početka bio jedno od najjačih oružja za širenje socijalizma pod francusko-nemačkom dominacijom u EU-u, i to što su Francuzi procenili da on u podvrgavanju drugih diktatu ove osovine nije otišao dovoljno daleko, znači samo da nisu zadovoljni tempom i dometom ovog procesa, a ne da sam proces smatraju pogrešno usmerenim. Teško mi je zaista da zamislim u kom su to smislu Širak, Šreder ili Solana "neoliberali". To svakako jesu Margaret Tačer, Vaclav Klaus i drugi ljudi širom Evrope koji misle poput njih, ali svi su ovi "neoliberali" istovremeno ogorčeni evrorealisti i protivnici ne samo evropskog ustava već često i same ideje EU-a kao političke zajednice. Za "neoliberalnu" Evropu ne samo da je nepotrebna vlada u Briselu (da ne govorimo o Ustavu!) već je centralna vlada direktno štetna i kontradiktorna osnovnoj ideji (slobodno tržište i konkurencija pojedinaca, ali i nacionalnih vlada, za kapital, tehnologiju i radnu snagu). Za neoliberalnu i "američku" Evropu treba samo uvesti slobodnu trgovinu i nesmetanu konkurenciju, i ništa dalje. Kakve veze s neoliberalizmom imaju stotine hiljada strana birokratskih regulacija svega i svačega i hiljade neizabranih birokrata koji iz Brisela kontrolišu sve veći deo života Evropljana?

S druge strane, svi zagovornici Evrope kao sveobuhvatnog političko-kulturnog ideala (poput ranije pomenutog trojca) jesu i zagovornici upravo dramatičnog širenja političke globalizacije, odnosno ovlasti briselske centralne (fedrealne) vlade i parlamenta, što znači gušenja nacionalnog suvereniteta i nadomešćivanja slobodne konkurencije birokratskom koordinacijom i "harmonizacijom" odozgo, iz briselskih kancelarija. Stoga, ono što je sada sa propašću Ustava i hlađenjem federalističkog fanatizma evidentno "puklo" nije neoliberalna (ekonomska), već politička globalizacija, odnosno pokušaj kartela sa Francuskom i Nemačkom na čelu da sačuvaju svoju bankrotiranu "socijalnu" državu tako što će je politikama nasilne centralizacije i "harmonizacije" izvesti na Istok. Dakle, evrofederalisti i evroskeptici sa levice razilaze se samo u pogledu stepena protekcionizma i socijalizma za koji se zalažu, i načina na koje misle da se oni mogu očuvati, a ne u pogledu osnovne koncepcije. Protivnici "Evrope" spadaju u siroviju i neukiju varijantu antiglobalista, koji se nadaju da se stara država blagostanja može očuvati zatvaranjem u neke nacionalne ili uskoregionalne socijalističke Bantustane ("Evropa petnaestorice" i sl. – otud iluzija da će im biti bolje ako se ne šire na Istok), dok su federalisti s tim iluzijama davno raskrstili i uviđaju da je jedina nada za socijalizam u Evropi u eri globalizacije ta da se on nametne sa nadnacionalnog nivoa kroz političku direktivu i koordinaciju odozgo, a pod krinkom "evropskih integracija". "Pukli" su zasad, a grobari njihovih snova o evropskom Sovjetskom Savezu jesu upravo njihovi radikalniji saveznici koji nisu shvatili da je jedina nada za spas "evropskog modela" u federalizmu i nadnacionalnom upravljanju celom Evropom.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---