---

Intervju – profesor dr Dušan Dunjić >

Ne postoji treći metak

"Te priče o trećem metku ne mogu da komentarišem, morao bih i ja govoriti gluposti. To može da priča onaj ko ne poznaje sudski postupak. Medijima i odbrani je to interesantno, jer ta teorija uvodi treći metak i drugo mesto s kojeg se puca, drugog snajperistu i – metak koji nije pronađen"

Profesor dr Dušan Dunjić sa Instituta za sudsku medicinu u Beogradu i specijalist sudske medicine punih 25 godina (doktorirao i specijalizirao 1980) posljednjih je godinu i pol u nekim medijima napadanija osoba od, recimo, optuženih za atentat na premijera Zorana Đinđića. Čovjek koji je bio ekspert-svedok u haškim slučajevima Glođane i Račak na Kosovu i vještak čije su ekspertize u više slučajeva prihvaćene u Haškom tribunalu, rukovodilac tima za ekshumacije i identifikaciju u Batajnici, šef Odeljenja za DNK identifikaciju Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije, autor i koautor više knjiga i udžbenika, autor ili koautor u više od 170 stručnih i naučnih radova, član više međunarodnih i domaćih stručnih udruženja, učesnik u mnogim naučnim projektima i predavač po pozivu Evropskog centra za mir i razvoj (ECPD) Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija... U ovo kratko predstavljanje valja dodati i podatak da godišnje obavi između 70 i 80 sudsko-medicinskih ekspertiza smrtnih i nesmrtnih povreda vatrenim oružjem, ne računajući druge oblike veštačenja...

Njega i inženjera Milana Kunjadića Specijalni sud za borbu protiv organizovanog kriminala u Beogradu početkom jula 2003. godine odredio je za vještake koji će obaviti medicinsku i balističku ekspertizu "suđenja stoljeća", optuženima za atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića. Od tog trenutka, počinju napadi. "Najpre su napadali istražnog sudiju, pa su napadali sudećeg sudiju, pa sud, onda su počeli napade na veštake, jer su shvatili da ono što smo napisali inženjer Kunjadić i ja u najvećoj meri 'potvrđuje optužnicu', kako su rekli", kaže prof. Dunjić, definirajući da njih dvojica "nisu veštačili niti za tužilaštvo, niti za odbranu, niti za oštećene, već po nalogu suda, na osnovu materijalnih tragova".

"Ovo je prvi i jedini intervju koji sam ja ikada dao povodom ubistva premijera", nastavlja prof. Dunjić. Dugo sam razmišljao da li da nešto javno kažem i da li je to uopšte dobro. Ne zato što ja sebe zbog nečega hoću da zaštitim i da se bilo kome pravdam nego jednostavno želim da se sudski proces okonča bez medijskog suđenja, medijskih ekspertiza, medijskih promocija pojedinih teorija, teza itd. Sve ovo što je dosad napisano u pojedinim novinama i od pojedinih novinara, te teze koje su išle čak do bezobrazluka da prozivaju sudiju šta mene da pita i zašto su mene pitali... da su sve te teze izrečene u jednoj normalnoj državi, ili pred Haškim tribunalom, pa da to neko napiše, platili bi takvu globu da bi mogli da zatvore novine, a takav novinar bi zaglavio zatvor i platio takvu kaznu da bi morala i uža i šira familija da mu pomogne.

"VREME": Teorije koje se nalaze u medijima pokušavaju osporiti vaš nalaz i mišljenje, po kojem je premijer ubijen i njegov telohranitelj ranjen iz puške istog kalibra i pokušavaju dokazati da nije bio jedan snajperista, već dvojica.

PROFESOR DR DUŠAN DUNJIĆ: U novinama vam stavljaju u usta potpuno suprotno od onog što ste rekli: "Dušan Dunjić tvrdi da su povrede kod Veruovića i Đinđića" – naravno, nikad on nije dr Zoran Đinđić, nikad on nije ubijen kao predsednik Vlade – "nastale od istog kalibra." Dunjić to tvrdi, kažu, i to napišu kao jednu tvrdnju, a onda kao dokaz da to nije tako, pozivajući se na konzultacije sa neidentifikovanim ekspertima, tvrde da je to nemoguće i da se radi o dva kalibra. Pa, ako se tu radi o dva kalibra, onda se radi o dve snajperske puške, a ako se radi o dve snajperske puške, onda se radi o dvojici snajperista, a ako se radi o dvojici snajperista, jedan je onaj koji je priznao da je hteo da ga ubije, ali ga nije ubio, a drugi snajperista je – Bože moj – u Birčaninovoj. To je besmisleno, odgovorno to kažem. Tako nešto iznositi u novinama je nonsens i one koji takve stvari iznose javno treba upitati imaju li neku drugu informaciju koju prikrivaju.

Ja stojim iza svog nalaza, ne samo iz pijeteta prema onome ko je ubijen, nego i zbog toga što mislim da je moja obaveza prema onima kojima se sudi da imam kritičnost i prema svom znanju, da ne bi neko nevin bio kažnjen. To je ono što se mora imati u ovom poslu, da razmišljaš o onome kome se sudi, kome taj nalaz može da ne odgovara, ali i da mu odgovara. Moraju i optuženima da se garantuju njihova prava.

Vaši medijski "kritičari" pitaju zašto veštaci tvrde da je ekspertiza pisana na osnovu tragova, iako pred ulazom broj 5 nema nijednog traga koji bi potvrdio vaš nalaz i mišljenje. Ima li ili nema tragova?

Da li smatrate da je ono što se vidi i na fotografiji lica mesta i označenim tragovima da ih je malo: tragovi krvi, ostaci zida, ostaci metka, oštećenja itd., ili ih ima ukupno 13 na ulazu i ispred zgrade, da ne govorim šta ima unutra? Ja sam ekspert, i ako kažem da su to tragovi, da su bili podesni za veštačenje i ako kažem da smo sve te tragove analizirali, i one koji su podesni ali i one koji nisu, i ako kažem da se u sklopu svega toga odgovara na jedno bitno pitanje: mesto i položaj premijera u trenutku povređivanja, što je bio osnovni cilj da se utvrdi – i to su tragovi na osnovu kojih smo mi ustanovili položaj i premijera i Veruovića. Ali to nije veštačenje: veštačenje je institucija postupka. To znači da sud koji vodi postupak odredi da se neko pitanje rasvetli i za to odredi stručnjaka. Taj stručnjak treba da dâ odgovor na pitanje, zbog čega se on upoznaje sa spisima – evo su ti spisi kod mene – sa svom fotodokumentacijom, tragovima kakvi god jesu i zašto je jedan ovakav a drugi onakav, sa težinom povreda, sa balističkim karakteristikama puške, pištolja ili što je već nađeno itd. Analizirajući sve to, ali sada i iskaze očevidaca, a u ovom slučaju bilo je i očevidaca, kako se šta odigravalo i kako su to oni i misaono zabeležili – znači, analizirajući sve to, u tom kontekstu se daje analiza i mišljenje.

Od samog početka postoje teorije "trećeg metka", koje ne zastupaju samo pojedini mediji, već i obrana optuženih.

Te priče o trećem metku ne mogu da komentarišem, morao bih i ja govoriti gluposti. To može da priča onaj ko ne poznaje sudski postupak. Medijima i odbrani je to interesantno, jer ta teorija uvodi treći metak i drugo mesto s kojeg se puca, drugog snajperistu i – metak koji nije pronađen. To sam jasno rekao i pred sudom, a kažem i sada: da bi se veštačilo i da bi se napravila ekspertiza koja je validna za sud, koristite sve šta je na raspolaganju. Nema trećeg metka! U javnosti se stalno vrti ta priča o "trećem metku". Zašto? Zato što im to odgovara zbog određenih razloga. Na sudu se čula i zamerka da "sud ne ceni" – što je nebuloza – izjavu očevidaca. A pazite izjavu – njih šestorica očevidaca, među kojima je Veruović glavni akter, tvrde stalno da su bila tri metka. Ali, novine i javnost ne znaju da je još 25, recimo, svedoka iz Gepratove i Vlade čulo samo dva pucnja. Izvinite, pravo da oceni dokaze ipak mora da se prepusti sudu.

Činjenično je sledeće, i to smo mi sudu pokazali: u Gepratovoj, na drugom spratu, na prozoru na kojem se nalazi ćebe i pucano je sa tog ćebeta, jer su dokazani tragovi barutne eksplozije. Puška je pronađena pet-šest dana nakon toga; činjenično je dokazano da su vlakna s tog ćebeta na pušci, znači povezujete lice mesta i oruđe kojim je izvršeno. Činjeničnom ekspertizom nesumnjivo je potvrđeno: dve čaure ispod prozora ispaljene su upravo iz te puške. Dakle, to je ono što imate – kao što su jedan i jedan dva. Pazite dalje: činjenično je dokazano da se iz te puške čaure izbacuju napred. Znači, ako je otvoren prozor, one će otići napred, a tako su i ispale. Tu smo, znači, povezali pušku, ćebe, mesto odakle se pucalo. Dve čaure, dva pucnja, svi svedoci to potvrđuju. Pri tom, optuženog uopšte ne komentarišem, jer ja ne znam šta je čovek uopšte rekao. Stvar je u tome da sud na osnovu činjenica proceni ono šta se dogodilo.

Međutim, sve vreme ranjeni Milan Veruović tvrdi da je lično čuo treći metak, nakon što je i on sam ranjen.

Ja govorim činjenično zato šta je činjenično jasno da je premijer ubijen jednim metkom, da je i Veruović ranjen jednim metkom. Projektil, označen na skici brojem 10, izračunato je u Visbadenu – nisam ja računao! – udario je u zgradu Vlade, brzinom od 400 m u sekundi. Za laike to ništa ne znači. Međutim, ako se zna da je projektil ispaljen iz puške brzinom od 800 m/s i da je pogodio premijera sa 700m/s, što otprilike može da se proceni, te projektil odjednom naglo gubi snagu i udara u ivicu vrata i rasprskava se unutra. Ako se tvrdi da je prošao kroz neku prepreku, kroz koju prepreku je prošao? Nije prošao kroz premijera, prošao je kroz Veruovića, kroz Veruovićevu karlicu, a premijer ima povredu rebara. Sada dolazimo do onoga što je suština veštačenja: da je premijer stajao tu gde su ga postavili Nemci – u tome se, u stajnoj tački, jedino razlikuje naš nalaz, jer smo ga mi vrlo slično postavili – da je na toj poziciji pogođen, kako se na slici vidi, tri ili četiri metra ispred vrata zgrade, on bi se samo stropoštao ili čak ne samo to, nego se samo spustio. Da je bio u tom prostoru slobodan, oslonjen samo na desnu nogu i da je pogođen iz Gepratove, on bi odleteo na levu stranu prema ulazu u dvorište. Međutim, očevici, uključujući i Veruovića, kažu: "Ne, nisam video kako je premijer pogođen, ali on je celom dužinom pao u zgradu Vlade, virila su mu samo stopala." To isto ponavlja i Aleksandar Bijelić. Čekajte, za mene kao veštaka to su dve vrlo značajne stvari: usporeni projektil, čovek pada u zgradu Vlade, vire mu samo stopala. Ako je stvarno tako, onda je to nesumnjiv dokaz da je premijer stajao na samim vratima. Nemci nisu pogrešili kad su postavili telo premijera u tu poziciju. Oni su pogrešili kad su tu odredili njegovu stajnu tačku, ali oni nisu raspolagali iskazima svedoka, Veruovića i Bijelića, nisu raspolagali težinom Veruovićeve karlične povrede, lokalizacijom ulazne i izlazne rane, šta su bitni podaci za određivanje stajne tačke. Ipak, znajući da nemaju te podatke, naime, taj su izveštaj, radili pet-šest dana nakon atentata, oni su rekli pucanj je sa prozora iz Gepratove i to je nesumnjivo oštećenje na zgradi Vlade i to korespondira sa povredama i Đinđića i Veruovića. Šta je razlog i cilj medijskih manipulacija s time, neka proceni neko drugi, ali neću da na moju struku padne mrlja, niti na mene ili nekog drugog, ovo je bezobrazluk kako se manipuliše.

A jedna od teza kako se manipuliše, kažu: zašto prof. Dunjić tvrdi da je metak nakon udarca u Veruovićevu butnu kost promenio pravac, iako RTG i CT snimci – koje ja imam kod sebe – jasno pokazuju da je linija bila pravolinijska. Taj projektil, njegova putanja možda sticajem okolnosti izgleda pravolinijski, u stvari je ono što se naziva rikošet... I laik će to shvatiti.

Postavljaju se i pitanja zašto na licu mesta nije nađeno više krvi, s obzirom na tešku ranu premijera i Veruovića.

Postoji zapisnik i snimljeno je sve što sam pred sudom rekao. Pokazao sam na suđenju ogromnu izlaznu ranu, Đinđić pada potrbuške. Kad je pao potrbuške, prošlo je 10 ili 15 sekundi – možemo to da rekonstruišemo pomoću iskaza – vozač premijera, koji je dao identičan iskaz kod istražnog sudije i kasnije, dolazi do Veruovića i vidi kako premijer propada leđima, pita Veruovića šta mu je, a ovaj odgovara da ide da vidi kako je sa šefom, jer oni su obojica čuli taj pucanj. I kaže, utrčava u zgradu i premijera počinje da vuče uz stepenice zgrade. Gde su tragovi krvi? Mislite da će, kad je neko odeven, krv odmah da izleti; ne, ona mora prvo da se nakupi u nekoj šupljini. Da se vratim na onaj treći metak: taj isti na glavnom pretresu kaže: ja sam čuo pucanj i premijer propada i vidim Veruovića kako se zarotirao i pao. Ja kad veštačim, veštačim koliki su tragovi i čiji su i da li respondiraju s jednom ili drugom povredom, s povredom premijera ili povredom njegovog telohranitelja. Dakle, nebuloza je da nema tragova – ima 11 tragova i to kakvih. Onda Bijelić kaže: ja utrčavam u zgradu Vlade, vidim vire mu noge, saginjem se i vučem ga uz stepenice Vlade, odeća se natopila čim je počeo da ga pomera i tu su tragovi krvi.

U tom trenutku, kad se sagnuo, svedoči dalje Bijelić, kaže da je čuo treći metak koji je udario u zid. Ta njegova konstrukcija nije tačna. Da je to tako kako je rekao na glavnom pretresu, Bijelić da se sagnuo kao što tvrdi, rikošetirani komadići koji bi se odbili od zida pogodili bi ga u noge i on bi tu imao oštećenja, i na leđima i na nogavicama, a toga nema. Prema tome, u tom segmentu taj njegov iskaz odbacujem, ali to će sud da proceni.

Vraćamo se na treći metak. Advokat Srđa Popović, koji se s pitanjima javio poslednji, postavio je jedno jedino pitanje koje rasvetljava priču o trećem metku i iskaz Veruovića. Popović je pitao o svesti Veruovića, a to pitanje o svesti je značajno iz više razloga. Evo zašto: on kao onaj koji je bio telohranitelj okreće leđa premijeru, čuje zvuk – jedan zvuk. Vidi, premijer je pogođen, samo što se okrenuo da ga kao zaštiti, okreće svoju zadnjicu, bude on pogođen, što je druga stvar. Treća stvar koju vidi, vidi projektil koji udara u ćošak zgrade, nakon čega njega odmah, prvoga odvoze u bolnicu. Tamo, još dok rapidno propada zbog krvarenja, dovode premijera, njega stavljaju u jednu reanimacionu salu, premijera u drugu, on ima jednu tešku operaciju i anesteziju, nakon toga budi se i još je omamljen od anestezije i iskrvarenja, ne zna za sebe... Može on da trepće i otvara oči, pazite, ali on još uvek racionalno ne razmišlja. Dolazi potom druga operacija, jer mu se stanje ne poboljšava, ponovo anestezija. Posle toga, četiri-pet dana opet se stanje komplikuje, temperatura, ulazi u sepsu i postoji strah da ćemo izgubiti pacijenta, operiši ga treći put, opet anestezija... I kad je prošlo 15 dana od ranjavanja, tek tada je bio stabilan da bi psihički mogao racionalno da razmišlja. On je mogao da daje izjave i da priča pre toga, ali one nisu bile racionalne.

On, pak, sve vreme tvrdi da je sasvim siguran da je čuo taj treći metak i ističe da nije jedini koji to tvrdi – iako, rekoste, ima mnogo više svedoka koji su čuli dva pucnja.

Tu se treba vratiti na početak i pitati šta je on kao policajac ili policajac telohranitelj percipirao sve vreme, kad je sebi pokušavao da vrati film događaja. On je percipirao, logično, pogodak, premijera i ubistvo premijera. Kao drugu stvar, percipirao je svoj sopstveni pogodak i kao treću stvar, čovek koji se bavi oružjem, percipirao je udarac projektila u zgradu. To su tri percepcije, iz koje je on izvukao zaključak da su bila tri projektila i to je posve jasno. Ali, "treći projektil", odnosno onaj koji je on video zato što je bio okrenut licem prema zgradi, jeste onaj drugi, koji je izašao iz njegovog karličnog predela i koji je udario u zid. Prema tome, on nije čuo, to je princip percepcije i asocijacije mišljenja, to je asocijativno mišljenje kad čovek po nekim bliskim stvarima pravi asocijacije na neki događaj, kao kad vidi metak, pa pravi asocijaciju na pucanj. Da ga je neko pitao da li zna kakva je boja semafora bila na uglu Nemanjine i Birčaninove, on ne bi znao, jer to nije bitna asocijacija, ali jeste bitna asocijacija krupan događaj ova tri segmenta, koja je on sebi asocirao kao tri metka. A metak koji je udario u ćošak zgrade smanjenom brzinom je onaj koji je prošao kroz njegovo telo i – nema trećeg metka. I naravno, tu pada teorija o zaveri i trećem metku, a "borci za istinu" unose najveću pometnju u smislu dezinformisanja naroda. Da je sud bilo šta posumnjao ili mu nije bilo jasno, nemojte misliti da ne bi pitao odmah i na licu mesta.

Dolazimo do Birčaninove kao, kako to tvrde i neki advokati i mediji, pozicije sa koje je pucano.

I tu smo teoriju objasnili. Svi koji su savetovali "konsultante" i druge o poziciji u kojoj je bio premijer itd. nisu uključivali težinu povrede premijera i nemogućnost njegovog kretanja. Posle pogotka, da je stajao metar, pola metra ili dva metra od pozicije u koju smo ga postavili, sa povredom koju je dobio sa desne strane, to bi ga odbacilo u levu stranu. Ili bi pao na bok, ili na leđa ili napred, pa bi, na primer, udario u žardinjeru. Kako ga približavate, a da se puca iz Birčaninove, dovodite ga u poziciju da on licem, prednjom stranom i levim bokom udara u delove koji su ispred njega, znači staklena vrata, leva ivica, druga staklena vrata, od čega bi imao ogromne povrede, možda čak i prelom lobanje. I laiku je to jasno. Ta teorija pada u vodu, jer smo mi to vrlo precizno obradili.

I još jedna navodna enigma: šta se desilo s premijerovim pantalonama?

Te su pantalone, po nalogu istražnog sudije, donesene iste večeri kad je doneta odeća, u prisutnosti tužioca, ministra Milosavljevića i drugih. Sve je fotografisano, opisano i analizirano, sve lege artis. Kad je završeno, sve je po nalogu suda predano u sudski depozit, a na početku suđenja, odmah prvog dana, na moju inicijativu je predsednik veća naložio da se svi predmeti iz depozita tog trenutka stave na dva stola u kutije: sve stoji tu, i puška i odeća i svi drugi tragovi. Sutradan, međutim, u novinama izlazi tekst "Pantalone", uokviren, iako o svemu postoji dokumentacija, zapis MUP-a, kojem smo predali dokazni materijal, isto kao što smo ga preuzeli, kao i naredba suda i naše veštačenje na tim istim pantalonama koje su na kraju otišle u depozit. O veštačenju postoji dokumentacija, kao i o oštećenjima od rasprskavanja projektila u nogu premijera, koja su ostala od toga, ali sve vreme se i u sudu i u javnosti o tome pokušava napraviti zabuna.

Laici, takođe, postavljaju pitanje kako to da na nađenim fragmentima projektila nisu nađeni tragovi Veruovićeve ili DNK premijera.

Ako od devet grama težine projektila bude nađeno tri, a na ta tri nisu nađeni tragovi, logično je postaviti pitanje ima li ih možda na onih šest koji nisu nađeni. To bi bila pravnička filozofija možda, ali ja govorim o struci. Znači, projektil koji izađe iz tela, a neko ima odeću, kao što je premijer imao na ulaznoj rani tri sloja – sako, košulju i majicu – pa taj projektil onda na izlazu opet udari u ta tri sloja, pa zatim i u rukav, pa u tvrdu podlogu gde se razbije: na toj putanji, tragovi na tom projektilu, koji je sigurno bio okrvavljen jer je prošao tuda kuda je prošao, mogli su se obrisati i prilikom udara otresti. Obrisati trag i otresti trag su inače dve različite stvari – to se isto desilo sa tragom koji je udario u zgradu. Prema tome, kad projektil sa 700 m/s udara u telo, probije, udari u karličnu kost Veruovića, izađe kroz drugu kost itd., on nosi sa sobom tkivo, ali deo toga, moguće je i nama je jasno, obriše se o odeću, obriše se i kad sa velikom snagom udari u zid. Prema tome, nenalaženje tih tragova na ostacima tog projektila, na tih 3,2 grama, može da opravda onim o čemu govorim, Lokardovim principom prenosa tragova kontaktom, s jednog na drugo telo kad su u kontaktu.

Teoretičarima zavere, međutim, pretpostavljam, ne odgovara da je projektil koji je prošao kroz Veruovića udario u zid, jer im ruši koncepciju trećeg metka. Jedino tako to mogu tumačiti, ne mogu drugačije.

Bitno je ovo što smo ustanovili: premijer je pogođen jednim projektilom, koji ga je smrtno ranio. Za teoriju trećeg metka nema mesta. Ja jedva čekam nalaz iz Visbadena, koji će – siguran sam – potvrditi sve ono šta smo u nalazu i mišljenju naveli kolega Milan Kunjadić i ja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---