---

51. Međunarodna izložba umetnosti, Venecija, 12. jun – 6. novembar 2005 >

Izložbe za sve ukuse

Ovogodišnji Bijenale ima dve selektorke. Marija de Koral postavkom Iskustvo umetnosti, sa radovima 42 umetnika, predstavila je klasiku savremene umetnosti – od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, dok je Rosa Martinez svoju postavku naslovila Uvek malo dalje, inspirisana Kortom Maltezeom. A Venecija? Nema se vremena za Veneciju. Možete je sa čežnjom gledati iz vaporeta, dok ste u potrazi za nekom od izložbi koju ne bi trebalo propustiti. Tek tada vam se otvaraju venecijanski enterijeri

Trebalo je da prođe više od sto godina pa da na mesto glavnog selektora Bijenala u Veneciji bude izabrana žena. A onda, odjednom dve. Istoričarke umetnosti, kritičarke, kustoskinje, Marija de Koral i Rosa Martinez iz Španije, bile su u centru pažnje umetničke javnosti čim se saznalo za njihovo postavljenje. Skoro da nema novinskog teksta ili komentara sa ovogodišnjeg Bijenala koji ne pominje tu činjenicu, od neutemeljenih i pomalo nipodaštavajućih primedaba pa do relativno opravdanih kvalifikacija: feministički, ženski, društveno angažovan...

UVEK MALO DALJE: Marija de Koral, u Italijanskom paviljonu u Đardinima, postavkom Iskustvo umetnosti predstavila je klasiku savremene umetnosti – od sedamdesetih godina prošlog veka pa do današnjih dana – radovima 42 umetnika. Rosa Martinez je postavku u Korderiji, Artiljeriji i Arsenalu naslovila Uvek malo dalje, inspirisana Kortom Maltezeom, mitskim putnikom, Venecijancem, strip junakom Huga Prata. Za nju, biti kustos izložbe znači iskusiti romantičnu iluziju kreiranja privremenog sveta. Nove tenedencije u umetnosti prikazala je radovima 49 umetnika koji često veoma surovo kritikuju na prvi pogled uređen i uglancan slobodoumni svet, ali i onaj drugi, koji kolektivistički, bez milosti, ubija slobodu i dostojanstvo jedinke.

Nacionalne selekcije su najbrojnije u istoriji Bijenala. Prvi put se pojavljuju Avganistan, Albanija, Maroko, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan... Od sedamdeset država učesnica, trideset ih se rasporedilo po svojim već davno izgrađenim paviljonima u Đardinima, dok se ostalih 40 raspršilo po venecijanskim palatama i enterijerima koji su za ovu priliku postali izložbeni prostori.

Jedna ulica u Đardinima nazvana je po Haraldu Zemanu, nedavno preminulom kustosu koji je bio selektor Bijenala umetnosti od 1998. do 2001. Posmrtno, posvećen mu je i specijalni Zlatni lav.

Francuska je dobila Zlatnog lava za postavku Kazino inspirisanu Pinokiom, drvenim lutkom koji je najviše na svetu želeo da bude običan dečak. Stereotipi o nevinosti i naivnosti detinjstva podloga su za priču o nasilju, opasnostima, manipulaciji i patnji onoga koji se igra, ali i njegove igračke. Priča o radu Anet Mesaže pronela se veoma brzo Đardinima, pa je red ispred francuskog paviljona sva tri dana vernisaža bio dugačak i sporo se pomerao, te su mnogi otišli iz Venecije ne videvši ga. Bilo je još redova ispred paviljona, ali sadržaj nije uvek opravdavao očekivanja. Među najzanimljivijima bili su kineski, španski, luksemburški, japanski... Kinezi su se predstavili na kraju Arsenala, video-radovima, impresivnom rešetkastom strukturom od bambusa u dvorištu i sa sada tako modernom feng-šui analizom paviljona u Đardinima. Španci su se u kakofoničnoj mašineriji Bijenala pozabavili izgubljenostima u prevodu, Japanci ličnim predmetima koji nadživljavaju vlasnika, a u luksemburškom paviljonu Antonio Prum je polusatnim filmom Mondo Veneziano, uz povremene elemente horora, secirao ponekad mračni svet umetnosti ilustrujući tako i Koktoovu rečenicu: U umetnosti nema škola, samo bolnica. A one nisu daleko od ludnica.

Vizuelna umetnost odavno nije nema, ali ove godine definitivno je postala i zvučna i filmska. Ako smo navikli da nam slika bude informacija sa ovakvih manifestacija, onda ona nije celovita bez tona, glasa, muzike... Zvučna predstava Bijenala otvara novi prostor za tumačenja i razumevanja onoga što se danas zove savremenom umetnošću. Luiz Buržoa, američka umetnica, dobitnica Zlatnog lava za životno delo na jednom od prošlih Bijenala, predstavila se i jednim audio-radom. U nemačkom paviljonu performans čuvara bio je doživljaj za sebe, glasovi i pokreti potisnuli su izložbu.

Američka umetnica Barbara Kruger dobila je Zlatnog lava za životno delo. Lucidnost njenih radova kritičari porede sa impersonalnošću Marsela Dišana. Angažovana, oštra, sarkastična, duhovita Barbara Kruger jasno podseća na vreme u kojem je sazrevala – na revlucionarne šezdesete godine prošlog veka. Njen rad na fasadi italijanskog paviljona bio je toliko svima pred očima da ga je ta vidljivost učinila neprimetnim. Mnogi su uporno tražili prostor gde su izloženi njeni radovi.

UMETNOST I GRANICE: Nemački umetnik Tomas Šute, jedan od onih koji su u izboru Marije de Koral predstavljali iskustvo umetnosti, dobio je Zlatnog lava u međunarodnoj selekciji. Žiri je objavio da je po njima on ekspresivan, kubist, klasičan i arhaičan i da su ga baš zbog toga izabrali.

Gvatemalka Regina Hose Galindo tek što je prešla tridesetu, a već je izlagala na Bijenalu. Ove godine angažovanost i hrabrost njenih video-radova Himenoplastika, Ko može obrisati tragove stopa i Koža očarale su žiri. Dobila je Zlatnog lava za mladog umetnika. Po propozicijama, umetnici su mladi dok ne napune 35.

Na prošlogodišnjem arhitektonskom Bijenalu odsustvo arhitektonske zvezde Rema Kolhasa bilo je toliko primetno da je selektor Kurt Forster morao da objašnjava zašto ga nema. A na ovogodišnjem, Bijenalu umetnosti njegovo prisustvo ima bar onu dozu neobičnosti koju i njegova arhitektonsko-sociološko-ekonomska analiza čuvenog muzejskog kompleksa Ermitaž u Sankt Peterburgu u čijoj bi rekonstrukciji – ako pregovori koji još traju uspeju – mogao da učestvuje. Kolhas, jedan od najplaćenijih svetskih arhitekata, ponaša se kao zvezda i uglavnom dobija takav tretman. Osim u nekim sitnicama. Uz njega je, u istom prostoru Arsenala, i anonimni autor sa postavkom Muzeja američke umetnosti u Berlinu koji je izlagao na Bijenalu umetnosti pre dve godine, u Paviljonu Srbije i Crne Gore. Ove godine izlaže u selekciji Rose Martinez. Arhitektonska zvezda i projekt bez autora, ali obojica veoma dobro prolaze. Izazivaju redovne i predvidljive nedoumice publike i... međusobno varniče. Dva suprotstavljena koncepta, različitih razumevanja života i umetnosti.

Bijenale tek što je otvoren, a mnogi umetnici su se već dogovorili, ili su još u pregovorima, o svojim budućim izložbama i gostovanjima. Vili Doerti, iz Severne Irske, posle Venecije nastavio je za Beograd. U Salonu Muzeja savremene umetnosti prošlog petka otvorena je izložba na kojoj je i video iz glavne selekcije Bijenala. Mladi Italijan Frančesko Vecoli, koji provokativnim rimejkom trejlera za film Kaligula, uz učešće svetskih filmskih zvezda, puni jednu od mnogobrojnih mračnih soba internacionalne postavke u Đardinima, pregovara sa kustosima beogradskog Muzeja savremene umetnosti i utanačuje moguće datume gostovanja. Njegova Trilogija smrti, u Fondaciji "Prada", jedna je od mnogobrojnih pratećih manifestacija Bijenala.

Neki komentatori ovaj Bijenale nazivaju izložbom za sve ukuse.

A Venecija? Nema se vremena za Veneciju. Možete je sa čežnjom gledati iz vaporeta, dok ste u potrazi za nekom od izložbi koju ne bi trebalo propustiti. Tek tada vam se otvaraju venecijanski enterijeri. Nažalost, u jurnjavi za informacijama o recentnoj umetnosti, prisiljeni ste da zanemarite činjenicu da imate retku priliku da zavirite u grad koji se za mnoge pretvorio u nakićenu i uzbudljivu razglednicu, u šareni san koji – i kad ste zakoračili uličicama i mostovima – večito izmiče.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---