---

Suđenje za Ibarsku magistralu >

Nervoza, zastrašivanje i presuda

Prvi započeti postupak za politička ubistva prvi se približava kraju. U trenutku kada čitalac bude imao u rukama ovaj broj "Vremena", prvostepena presuda u ponovljenom suđenju za zločin na Ibarskoj magistrali biće poznata. Bio je to težak proces, opterećen politikom i drugim postupcima protiv istih ljudi, ali je dokazni postupak izneo i neoborive činjenice

Dani završnih reči na suđenju za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali imali su dva zlokobna trenutka: Milorad Ulemek Legija uputio je jednu uopštenu pretnju svima koji su ga nazivali raznim imenima; otprilike da bi to "rekli samo jednom", da je on kojim slučajem na slobodi. Prvooptuženi (i u ovom procesu) već je počeo da pokazuje znake izvesne nervoze poslednjih nedelja, kako se suđenja gde je on optužen bliže kraju. Ibarska magistrala tu je značajna, jer je – na dan kada je u vezi sa tim zločinom trebalo da bude prvi put saslušan u Okružnom sudu, 12. novembra 2001 – bio izveo Jedinicu za specijalne operacije na autoput usred Beograda, kao upozorenje onima koji bi mogli da mu odrede pritvor.

Drugi zlokobni trenutak bio je kada se rodbina mučki ubijenih članova SPO-a na sudu pojavila uniformisana u raskopčane bele košulje, što je – kažu – u Crnogoraca znak da se razmišlja i o krvnoj osveti...

Tragikomični momenat bila je izjava Dušana Maričića Gumara, "legaliste iz Kule" i poslednjeg komandanta JSO-a: on, naime, kaže da se ne može govoriti o "nevinim žrtvama" na Ibarskoj magistrali, jer da je stvar pravosnažne sudske presude to da li je neko nevin. Nadamo se da će tu tvrdnju ponoviti i u završnoj reči na suđenju za hapšenje i mučko ubistvo Ivana Stambolića; na primer: ubili smo ga jer sud nije pravosnažnom presudom utvrdio da je nevin.

KAMION UBICA: Optužnica za Ibarsku magistralu, ova nova, izmenjena, tereti optužene da su sa umišljajem lišili života četiri čoveka u nameri da ubiju Vuka Draškovića; neke od njih da su to organizovali i izvršili; neke da su im pomogli; neke da su im pružili pomoć u prikrivanju izvršenog zločina. Zločin se desio 3. oktobra 1999: kamion "mercedes benz", tip 3535, natovaren peskom, naglo je skrenuo na levu stranu puta, u susret koloni od dva vozila u kojoj su se vozili Vuk Drašković i njegova pratnja. Veselin Bošković, koji je sa Vukom Draškovićem bio u prvom vozilu ("audi" 8) reagovao je skrenuvši udesno, ali nije izbegao sudar u kome je poginuo slomljenog vrata. Drugo vozilo, BMW u kome su bili Zvonko Osmajlić, Dragan Vušurević i Vušur Rakočević, zabio se direktno u kamion, zapalio se i izgoreo sa putnicima. Vuk Drašković preživeo je čudom, sa lakšim telesnim povredama. Vozač kamiona ubice nestao je s lica mesta u gužvi i požaru koji je nastao. Na licu mesta je – osim kamiona – ostala i jedna registarska tablica starog tipa, sa zvezdom umesto trobojke. Od te tablice i serijskih brojeva kamiona stvar je – sasvim kriminalistički normalno – i počela da se raspliće, polako i uz ogromne napore.

Po reagovanjima Miloševićevog režima odmah se videlo da tu nešto nije u redu: prvo se tvrdilo kako su Vuk i pratnja suviše brzo vozili ("preko 150 kilometara na sat", gen. Dragiša Dinić iz Saobraćajne policije); onda "saopštenje" OSA (Oslobodilačke srpske armije) u kome se preuzima odgovornost za zločin; pa je Goran Matić iz trusta pilećih mozgova JUL-a, u sklopu one slaboumne afere Pauk, aludirao na "specijaliste za atentate kamionima s peskom"; pa da je Vuk, uostalom, "francuski špijun" (opet Goran Matić i "Politika") itd.

Advokatski tim Srpskog pokreta obnove sa neumornim Dragoljubom Todorovićem na čelu, međutim, krenuo je da istražuje ono što policija i tužilaštvo nisu istraživali: kamion i tablicu. Kamion je, naime, tipa dosta retkog u našim krajevima i razni svedoci su ga zapazili na raznim mestima, uključujući i vulkanizersku radnju na Ibarskoj magistrali u koju je taj kamion pre zločina dolazio sa plavim milicijskim tablicama iz baze JSO-a u Lipovičkoj šumi. Stvar je postala nezgodna, pa je od Mihalja Kertesa, tadašnjeg direktora Savezne uprave carina, zatraženo da nabavi još jedan takav isti kamion (on im je nabavio i onaj prvi). Bracika je izdao nalog svojim ljudima i kamion je nabavljan i prefarban u zelenu boju – kao i onaj prvi, izgoreli. Neki detalji, međutim, ispostaviće se kasnije, nisu kopirani, pa je kamion prepoznat kao pokušaj podvale istrazi. Advokati SPO-a uspeli su da pronađu vlasnike oba kamiona.

Registarska tablica ispala je još veći problem zaverenicima: u proveri je utvrđeno da je bila u vlasništvu Državne bezbednosti i da se vodi kao "izgubljena", što nije bila neka uteha. Upravo ta, u trenutku zločina nevažeća, tablica bila je značajan trag: upravo zbog te tablice patrola saobraćajne policije na Ibarskoj magistrali pokušala je da zaustavi kamion ubicu, ali je u tome bila sprečena intervencijom lica sa ružom tetoviranom na vratu; lice se predstavilo kao radnik Državne bezbednosti, što je dovelo do verbalnog sukoba sa policajcima ("svako danas ima takvu legitimaciju"), koji su taj susret zapamtili. Posle je ispalo da iz knjige registracija ("neka kupusara"; Rade Marković) fale baš te stranice...

ČINJENICE: Tek 2001. istraga počinje da se odvija kako-tako, zahvaljujući opet naporima i insistiranju advokata SPO-a, najviše Dragoljuba Todorovića. Svedoci su i dalje preplašeni: Legija nije bilo ko, čak ni po odlasku u civilstvo... Radomir Marković i ostali pritvoreni funkcioneri Državne bezbednosti sistematski se prave blesavi, menjaju iskaze i vade se na formalnosti – čekajući nešto, činilo se. Optuženi direktni izvršioci, pripadnici JSO-a Ilić i Bujošević, već su sve ispričali; zanimljiva je tvrdnja Ilića, vozača kamiona, da je on zločin izvršio u uverenju da treba ubiti "jednog albanskog teroristu". Bila je to prva ilustracija prave prirode Jedinice za specijalne operacije: kad im kažu da ubiju, oni ne pitaju ništa; jednostavno – ubiju.

Vanredno stanje i akcija Sablja razbili su poslednje prepreke sa kojima su se borili optužba i zastupnici oštećenih: baza moći Milorada Ulemeka bila je uglavnom razbijena, a svedocima je počelo da se vraća pamćenje.

Odbrana optuženih zasniva se na nekoliko argumenata: direktni izvršioci, Ilić i Bujošević, tvrde da su bili nagovoreni lažnim obećanjima da krivicu preuzmu na sebe, ni krivi ni dužni. Radomir Marković (u vreme zločina načelnik RDB-a MUP-a Srbije) i Milan Radonjić (u vreme zločina načelnik beogradskog Centra RDB-a) tvrde da nemaju s tim ništa, uprkos drugačijim iskazima u istrazi i uprkos iskazima više svedoka iz Državne bezbednosti koji su potvrdili da su kritičnog dana po naređenjima pratili Draškovića i saputnike sve do trenutka nesreće i o tome obaveštavali starešine. Bracika Kertes ne seća se koji je to kamion bio; toliko ih je zaplenio i poklonio. Gumar Maričić takođe pojma nema o čemu je tu reč. I tako dalje.

Šta, dakle, imamo?

Imamo četiri mrtva, jedan kamion, registarsku tablicu i vozača koji ga je vozio; drugi kamion koji nije uspeo da se predstavi kao prvi kamion, gomilu svedoka; jedno lice sa tetoviranom ružom i još dvadesetak lica koja su istu takvu ružu tetovirala kasnije, kad se istraga približila prvom licu; imamo panične pokušaje da se istraga skrene u pogrešnim pravcima, ali i pokušaje zastrašivanja svedoka i suda. Imamo i sve nervoznijeg Legiju. Imamo iskaz svedoka Stevana Baste iz Državne bezbednosti kome je odmah jasno da su "sve to ubice" (oni koji im naređuju praćenje Draškovića u Budvi); imamo slučaj pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi, takođe istražen i formulisan u veoma solidnoj optužnici, slučaj koji se takođe bliži kraju, činjenično neodvojiv od Ibarske magistrale, jer je o istoj zaveri za ubistvo reč.

Rešavajući o ponovljenom suđenju pred Okružnim sudom u Beogradu, Vrhovni sud zatražio je od prvostepenog suda da utvrdi dve stvari: ima li signala GSM telefonije na licu mesta zločina; i da ulogu Državne bezbednosti razmotri "u celini" njenog delovanja, što prvostepeno oslobođenog Milana Radonjića ponovo dovodi u nepriliku, a Radomiru Markoviću još više otežava položaj. Signala GSM telefonije ima na licu mesta; da li je delovanje RDB-a sagledano "u celini" – videlo se u sredu, 29. juna 2005.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---