Voda >

Virus na tržištu

miša brkić
antrfile: slobodan bubnjević

Kako se dogodilo da pod firmom srpsko-crnogorskog trgovinskog rata državna administracija Srbije, zloupotrebom institucija sistema, lobira na tržištu mineralne vode

"Pa dobro, je l' da pijem ja tu vodu ili da ne pijem? Man'te me politike." Ovako je u ponedeljak jedan slušalac (koji se potpisuje kao "realista") Radija B92 pokušao na način običnog potrošača da reši dilemu prisustva u nekoliko mineralnih voda i domaćoj javnosti takozvane aerobne mezofilne bakterije, koja je poslužila i kao kap za prelivanje čaše srpsko-crnogorske ekonomske "harmonizacije" i dodatno trovanje političkih odnosa Beograda i Podgorice.

Oko te aerobne mezofilne bakterije mnogo toga se nevidljivog otkrilo i zavrtelo poslednjih dana, ukazujući s jedne strane da se država, za sada, samo verbalno zalaže za tržišnu ekonomiju, ali da ne ume da stvara i edukuje institucije koje će "novom tranzicionom osećajnošću" podržati takav model privrede, i s druge strane da je poslovna klima u Srbiji zagađenija mnogo opasnijim virusima od bakterija koje su pronađene u "akva vivi" ili "rosi".

KAMPANJA: Sve je počelo neuobičajenom internet prezentacijom rezultata majske kontrole ispravnosti flaširanih voda na tržištu Srbije. Kontrolu je uradila inspekcija srpskog ministarstva poljoprivrede koja je u vodi pet domaćih proizvođača pronašla "velike količine" aerobnih mezofilnih bakterija. Ono što može odmah da zagolica radoznalost jesu dve činjenice. Prva je da inspekcija nije kontrolisala vodu svih proizvođača koja je izložena na trgovačkim rafovima, nego samo neke od njih, pa Inspekcija i Ministarstvo poljoprivrede duguju odgovor zašto nisu kontrolisane sve vode. Druga zanimljivost je sam inspekcijski "nalaz" u kome se kaže da u mililitru vode sme da bude do sto (komada) takvih bakterija, a u kontrolisanim uzorcima pronađeno ih je "bezbroj". Takvih "bezbroj" bakterija pronađeno je u vodama "vrnjačko vrelo", "vlasinska rosa", "rakovačka bi-voda", "akva viva" i "minakva".

Prljavština bi ostala lokalno srpska, da u prošli petak Ministarstvo zdravlja Crne Gore nije naložilo inspektorima da stopiraju prodaju „akva vive" (proizvođač "Knjaz Miloš"), „rose" (proizvođač "Koka Kola"), „vlasinske rose" iz Beograda, „duboke" (Bambi iz Požarevca) i „bistre" iz Ljubičevca zato što su pronašli takozvane aerobne mezofilne bakterije u koncentraciji većoj od dozvoljene.

I tako je cela priča, kao da je to neko u Srbiji priželjkivao, preneta na teren srpsko-crnogorske harmonizacije, što je u određenim krugovima prepevano kao crnogorski odgovor na Koštuničin spisak (Crnogoraca koji žive u Srbiji, a želeli bi da glasaju na referendumu o crnogorskoj nezavisnosti) koji je odneo u Brisel. Politički orkestrirana kampanja u beogradskim medijima trebalo je da sugeriše da je na pomolu trgovinski rat između Podgorice i Beograda, nešto što je već viđeno početkom prošle decenije kad je Beograd doneo političku odluku da bojkotuje slovenačku robu. Tako su sva "kola" trebalo da se slomiju na Podgorici kao žrtvenom jarcu i glavnom krivcu što će srpski radnici ostati bez hleba jer neće moći da prodaju vodu na Crnogorskom primorju usred turističke sezone. Tom tonu doprinelo je i "terciranje" iz Aranđelovca (Rade Pribićević, menadžer u „Knjazu Milošu") da je povlačenje „akva vive" i ostalih voda velikih srpskih proizvođača "politički motivisana kampanja lansirana pred početak turističke sezone kako bi se srpski proizvođači izbacili sa crnogorskog tržišta". Pomalo pretenciozno najavljeno je da je "na pomolu novi trgovinski rat između Srbije i Crne Gore", a u srpskoj javnosti počelo je da se spekuliše i o navodnom lobiranju nelojalne konkurencije u liku "kontroverznih biznismena bliskih crnogorskom rukovodstvu".

INTERNET: Cela stvar je podignuta na najviši nivo, pa je srpski ministar finansija Mlađan Dinkić izjavio kako će Vlada zauzeti zvaničan stav o odluci Crne Gore da u toj Republici spreči prodaju pet vrsta flaširane vode iz Srbije tek posle izveštaja svog Ministarstva poljoprivrede.

Sumnje Beograda u političku motivaciju Podgorice da protera pet srpskih proizvođača vode sa crnogorskog tržišta trajale su, međutim, samo dva dana vikenda. Već u ponedeljak crnogorsko ministarstvo zdravlja razbilo je u paramparčad beogradsku verziju, saopštavajući da će vratiti u promet sve mineralne vode iz Srbije ako se pokaže da su one ispravne. Ostala je, ipak, mala sumnja u političku korektnost Podgorice koja je mogla biti eliminisana novim, svežim, narudžbinama mineralne vode istih proizvođača koje ne sadrže pomenutu bakteriju.

Tako se težište, sada se već može reći, afere vratilo na mesto nastanka, u Beograd i otvorilo mnoga pitanja funkcionisanja državne uprave i izvršne vlasti.

Među nekima od tih pitanja su i ona banalna zakonodavna, tipa da je srpski pravilnik o kvalitetu prirodne mineralne vode zastareo i nije usklađen sa evropskim direktivama i da Srbija nema ni pravilnik o skladištenju i prevozu mineralne vode, pa je zato i moguće da se posle flaširanja uglavnom drži u neodgovarajućim uslovima.

Ali, pokušaj državnog proterivanja mineralne vode pet proizvođača sa trgovačkih polica pokazao je mnogo širu i opasniju (takoreći virusnu) infekciju u državnoj administraciji nego što je to na prvi pogled izgledalo. Ostalo je, na primer, nejasno zašto inspekcija ispituje vodu koju uzme sa police supermarketa flaširanu 40 dana ranije, a prema evropskoj direktivi, ako želi da utvrdi kvalitet neke vode, treba da meri samo ukupan broj bakterija na izvorištu u trenutku punjenja jer jedino pri flaširanju merenje može da pokaže realno stanje. Ako je tako, postavlja se pitanje zašto je inspekcija Ministarstva poljoprivrede svoj neadekvatan način kontrole samo nekoliko vrsta mineralnih voda odmah "okačila" na internet i napravila haos na tržištu, a da prethodno nije otišla kod proizvođača (na izvor) da utvrdi stvarno stanje.

Tim pitanjem bave se, uostalom, i stručnjaci (Marina Mandić-Miladinović, Odeljenje higijene Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja u Beogradu), koji ističu da je suštinski problem u Pravilniku koji je nedorečen i neusklađen sa evropskim i svetskim standardima i da se ne može proglasiti da je voda ispravna samo na osnovu broja bakterija koje su pronađene.

Uostalom, i sam načelnik Sektora za inspekcijski nadzor Ministarstva poljoprivrede Nenad Vujović izjavio je (u ponedeljak) da je u toku ispitivanje novih uzoraka, i ukoliko bi rezultati tih analiza bili isti, sa tržišta bi bila povučena sva količina tih voda, a da će rezultati biti poznati do kraja (ove) nedelje. Ako je tako, ko je i zašto "istrčao" na internet sa rezultatima jedne, ipak nezavršene i nepotpune kontrole, zatražio povlačenje tih voda iz prodaje i kažnjavanje proizvođača?

DISKRIMINACIJA: Ova pitanja nisu samo zalaženje "u sitna creva" i ne svode se samo na tako modernu temu kao što je zaštita potrošača, nego su suština funkcionisanja države i njenih organa u tržišnoj ekonomiji. Ne sporeći pravo inspekciji da štiti prava potrošača, slučaj spomenute kontrole primer je kako Ministarstvo poljoprivrede ne bi smelo da lobira na tržištu, jer tako šalje loš signal tržišnim akterima da sistem nije napravljen da štiti potrošače (od loše vode), nego da je u službi potencijalnih zloupotreba institucija koje bez čvrstih argumenata i zakonskog pokrića eliminišu jednog od igrača sa tržišta, zarad koristi drugog proizvođača. Dokaz da je u Srbiji baš tako jeste i činjenica da se država (vlast, Vlada) uopšte nije zabrinula u ovom slučaju tržišne diskriminacije nekoliko proizvođača mineralne vode. Da jeste, onda bi Vlada morala da reaguje, istraži slučaj i oštro ukori Ministarstvo poljoprivrede, odnosno inspektore čija je obaveza bila da direktno u fabrici, kod proizvođača provere kvalitet vode, a ne da svoj izveštaj učine javnim (internet) samo na osnovu kontrole vode na trgovačkim policama.

Zašto je to važno? Pa zato što bi Vlada, odnosno država, na taj način nedvosmisleno pokazala da je garant sigurnosti na tržištu, ne samo potrošačima nego i proizvođačima. Država je ta koja stvara pravila igre i ona uverljivo mora da ubedi tržišne aktere da je u stanju da garantuje poštovanje tih pravila. Ukoliko to ne uradi, Vlada stvara atmosferu u kojoj je svakom vlasniku firme važnije da ima "vezu" u nekom ministarstvu, nego da mudro odgovori na promenu tržišne klime.

Tako se onda stiže i do ključne dileme ove afere, a ona glasi: da li je Vlada učestvovala u zloupotrebi institucija tako što je jednom ili više tržišnih aktera pomogla da (na izvesno vreme) steknu prednost i pobede konkurenciju netržišnim metodama i tako postanu nepošteni dobitnici?

Dok je u dane vikenda trajao isforsirani srpsko-crnogorski trgovinski rat, iz Beograda se autoritativno upiralo prstom na podgoričkog "kontroverznog biznismena" (omiljena floskula prestoničkih tabloida) koji je navodno lobirao kod svojih prijatelja u vlasti da mu obezbede tržišnu prednost kao vlasniku bjelopoljske fabrike mineralne vode "Rada". A sve da se pokaže kako, eto, u Crnoj Gori postoji takozvana visoka korupcija, odnosno rđava praksa sprege političke elite sa poslovnim krugovima.

AFERE: Kad se skandal posle vikenda vratio u Beograd, tema bi mogla jednako da važi i za Srbiju. Dakle, ima li u ovoj aferi i tog začina kojI miriše na spregu politike i biznisa. Problem nije tako teško istražiti i mogao bi to biti omiljeni posao Saveta za borbu protiv korupcije i još jedan razlog za njegovu novu svađu sa Vladom. Ako postoji dobra volja i politička spremnost potrebno je, naime, proveriti samo nekoliko činjenica. Na primer, da li su inspektori sa uverljivim razlogom izuzeli iz majske kontrole nekog od većih srpskih proizvođača mineralne vode, kakvo je finansijsko poslovanje tog proizvođača i – kakve su njegove veze u politici Srbije i državne zajednice.

O svemu tome morala bi brzo da se izjasni Vlada ako joj je stalo da ubedi poslovnu zajednicu i investitore da je kredibilni zaštitnik tržišnih pravila igre u Srbiji.

Dok Vlada zvanično ne saopšti rezultate svoje istrage u vezi s kontrolom ispravnosti mineralnih voda, moguća su i ovakva mišljenja poreskih obveznika, takođe učesnika ankete na sajtu Radija B92 (ovaj se 27. juna 2005. godine u 16.42 sata potpisao kao "pažljivi čitalac novina"): "Da li je slučajno što su na listi 'neispravnih' voda one najprodavanije i u Srbiji i u Crnoj Gori? Da li je slučajno što istog dana kada novine objavljuju rezultate 'analize' Ministarstva poljoprivrede, te iste novine objavljuju da Si&Si počinje gradnju nove fabrike neverovatno fantastične 'voda vode', čiji vlasnici, što je dobro poznato, imaju ogromnih finansijskih problema? Setite se i afere sa 'radioaktivnim' Fruktalovim sokom od borovnice, koji je, gle čuda, otkriven početkom sezone konzumacije sokova i to baš u Crnoj Gori. Ko je najviše profitirao? Mislite o tome!"

"Pažljive čitaoce novina", ali i čitavu poslovnu zajednicu, može da razuveri samo Vlada ako saopšti punu istinu o kontroli nekih vrsta mineralne vode.


 

U vodi nema bakterija

Kontrola uzoraka iz magacina proizvođača pet mineralnih voda, u kojima su prošlog meseca pronađene bakterije, pokazala je njenu mikrobiološku ispravnost, izjavio je u utorak (28. jun) načelnik Sektora za inspekcijski nadzor Ministarstva poljoprivrede Srbije Nenad Vujović. On je naveo da dobijeni rezultati ukazuju da je prisustvo aerobnih mezofilnih bakterija najverovatnije rezultat loših uslova čuvanja i skladištenja.

Najbolja je voda u kolenu

"Jedina voda za koju se može reći da je zaista čista nalazi se zamrznuta u glečerima", objašnjava za "Vreme" inženjer Milan Radmanović. "Čista voda danas praktično više ne postoji. Dovoljno je reći da u vodi koju pijemo iz vodovoda postoji četiri hiljade kancerogenih kontaminanata."

Voda može biti neispravna mikrobiološki i hemijski. Hemijski neispravna voda sadrži veću količinu minerala ili drugih supstanci nego što je dozvoljena doza, što u ljudskom organizmu može da izazove dugoročne štetne efekte po zdravlje. U mikrobiološki neispravnoj vodi žive mikoorganizmi koji mogu da dovedu do trovanja ili zaraza. Danas je većina prirodnih izvora kontaminirana. Tako je prema podacima Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja na teritoriji Beograda voda neupotrebljiva za piće na 23 od 26 ispitanih prirodnih izvora.

Dozvole za rad svima koji eksploatišu vodu u Srbiji izdaje Direkcija za vode Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, mada su distrubutivne vodovodne mreže u nadležnosti lokalnih samouprava. "U našoj nadležnosti su resursi voda i sistemi vodosnabdevanja", kaže za "Vreme" Dragana Milovanović iz Direkcije za vode. "Svaki objekat koji radi mora da zadovoljava određene vodoprivredne uslove. Kada se dobiju pozitivna mišljenja od vodoprivrednih preduzeća i Hidrometeorološkog zavoda, naše ministarstvo izdaje vodoprivrednu dozvolu. U zakonu postoje mogućnosti za zatvaranje, ali to je nemoguće realizovati u praksi. Najlakše je shvatiti zašto to ne funkcioniše kad pogledamo da je beogradski vodovod tek sada dobio vodoprivrednu dozvolu, a sve ove godine radi. Nemamo sredstva da nešto učinimo preko noći, ne možemo tek tako da zatvorimo vodovode i da nam se posle potpuno ugase gradovi."

U međuvremenu, voda iz gradskih vodovoda u Srbiji samo je delimično zdrava. No, njena mikrobiološka ispravnost obično nije sporna. Kako bi se ubile sve bakterije u vodi, gradski vodovodi u Srbiji koriste hlor koji u vodu dodaju u bazenima za prečišćavanje. Hlor je efikasan ubica mikroorganizama, ali je njegovo prisustvo u vodi donekle štetno i po ljudski organizam. Pojedini stručnjaci upozoravaju na činjenicu da hlorisana voda iz česme podjednako efikasno ubija i želudačnu bakterijsku floru što produžava i otežava varenje hrane, a izaziva i niz sekundarnih zdravstvenih problema. Uz to, hemijska ispravnost vode iz vodovoda često je na kritičnom nivou.

Da li su mineralne vode adekvatna zamena za vodu iz vodovoda? Kontrolu flaširanih mineralnih voda u Srbiji vrši Sektor za inspekcijsku kontrolu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Sastav mineralnih voda regulisan je Pravilnikom o kvalitetu mineralnih voda ("Sl. list" SRJ 45/93). Kako je bakteriološka ispravnost mineralnih voda od pre nekoliko dana pod sumnjom, Ministarstvo je najavilo da će proširiti inspekciju, tako da se uzorci uzimaju i kod proizvođača i u njihovim magacinima. Uskoro će biti poznato čija je voda obogaćena bakterijama.

S druge strane, šta je sa hemijskim sastavom mineralnih voda? On se inače, računa po suvom ostatku na 180oC. U čistoj vodi (H2O), koja se dobija destilacijom, nema ni minerala ni oligoelemenata, dok ih sve druge vode imaju u većoj ili manjoj količini. Međutim, ljudski organizam ne može da uzima čistu destilovanu vodu. Čovek preko 80 odsto mineralnih materija dobija iz hrane, a ostatak dolazi iz vode. Prema količini minerala, flaširane vode dele se na četiri grupe (do 50 mg mineralnih soli po litru, 50–500 mg/l, 500-1500 mg/l i više od 1500 mg/l).

Mineralne vode na srpskom tržištu sadrže kalcijum (dozvoljena dnevna doza 10–520 mg/l), kalijum (30 mg/l), natrijum (50 mg/l), sulfate (30 mg/l), dok su nitrati i nitriti nepoželjni u mineralnoj vodi, a vode sa velikom količinom magnezijuma treba izbegavati pošto on u organizmu deluje kao laksativ. Svi ovi minerali potrebni su organizmu, ali da ne bi došlo do preteranog taloženja minerala u organizmu lekari obično preporučuju da se koriste slabomineralne vode. Takođe se preporučuje da se zbog različitog sadržaja stalno menja vrsta vode kako bi se održala mineralna ravnoteža u telu.

"Čovek koristi samo minerale organskog porekla, a njih u vodi ima svega jedan procenat", kaže Radmanović objašnjavajući zašto je unos minerala u preteranim dozama štetan po ljudski organizam. On za piće preporučuje treću vrstu vode – ni flaširanu, ni vodu iz vodovoda. To je takozvana RO voda koja se dobija filtracijom vode iz vodovoda pomoću specijalnih filtera za regresivnu osmozu koji se mogu kupiti i ugraditi. Ova voda sadrži nekoliko stotina puta manje čestica od vode iz česme, ali nije sasvim destilovana, pa ju je moguće piti. Pritom je RO voda mikrobiološki ispravna koliko i voda iz vodovoda, što je njena prednost nad flaširanim vodama.

Međutim, ne slažu se svi da je demineralizovana voda rešenje. Prema raširenom viđenju u domaćoj medicinskoj javnosti, takva voda u kojoj nema nikakvih mineralnih soli može da naruši osmosku ravnotežu u ćelijama ljudskog organizma. Radmanović pak tvrdi da to nije tačno pošto se po njegovim rečima RO voda mineralizuje iz hrane dok putuje kroz organe za varenje. Uređaji za regresivnu osmozu koriste se u nekim gradskim vodovodima na Zapadu, a prisutni su i u pojedinim domaćim pogonima za proizvodnju osvežavajućih napitaka. Beogradski zavod za zaštitu zdravlja odobrava prodaju takvih filtera za kućnu upotrebu, bez obzira na to što je stav stručne javnosti u najmanju ruku podeljen po pitanju štetnosti demineralizovane pijaće vode. Izgleda da je odluka o zdravstvenoj ispravnosti vode trenutno samo na krajnjim korisnicima i njihovom poverenju u međusobno suprotstavljene verzije.

Slobodan Bubnjević


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA