---

Iz ličnog ugla >

Minus na Plusu

Kako izgleda isterivanje istine na jagodinskoj televiziji Palma plus

"Nevladine organizacije nanose strašnu štetu nacionalnim interesima i opasno ugrožavaju nacionalnu bezbednost." "Uticaj NVO-a je ogroman, bez podrške medija ta laž ne bi mogla da bude istina." "To je unutrašnja okupacija." "Šiptarska teroristička vojska na Kosovu..." "Svima nama treba da bude jasno da srpski narod ne živi u mirnodopskim uslovima, ne samo na Kosovu nego i u Republici Srpskoj, Vojvodini i Raškoj oblasti."

Ne, nije vremeplov. Nisu to patriotske protuberance minulih vremena, iz "Politikinih" odjeka i reagovanja ili emisija RTS-a Mile Štule, Ratka Dmitrovića ili Milorada Komrakova.

To su razmišljanja koja nam poslednjih meseci stižu sa jagodinske televizije Palma plus. Emisija koja vaskrsava najgoru tradiciju srpskih medija osamdesetih i devedesetih ima neinventivan naziv "Pitanja i odgovori". Ali, treba čuti šta se pita. A tek odgovori...

Subotnji termin ovog dela programa pomenute televizije obično počinje moralističkim uvodom voditeljke Olivere Miletović. Pominju se pravda, istina, etika, potreba da se čuje druga strana. Tematski opus: srpstvo, opstanak, stradanje, Kosovo, strani plaćenici i, u poslednje vreme, u ciklusima – Srebrenica. Kako se pitanje zločina u ovom malom mestu u Podrinju, zbog pridošle godišnjice, aktuelizovalo u javnosti, a time i otvorio problem odgovornosti i eventualnog izvinjenja, tako se gromoglasno reaktiviralo "patriotsko novinarstvo" koje bdi nad sudbinom otadžbine. Da se slučajno ne talasa previše o našoj krivici, da neko ne prizna više nego što bi trebalo, da na svako pominjanje naših zločina mi podsetimo na nekoliko njihovih, pa ako treba i iz prethodnih vekova.

Vrhunac istinoljublja Palme plus dostigao je sagovornik Zoran Buljugić, koji je februara ove godine u pomenutoj emisiji zaključio: "Fabrikovanje mita o Srebrenici, Vukovaru, ugroženom Sarajevu, Račku ima suštinu baš u tome da se ne bi govorilo o Drugom svetskom ratu, o Jasenovcu, Jadovnu, Glini, da se ne bi govorilo o zločinima u Prvom svetskom ratu." Otkriće da su Vukovar, Sarajevo, Srebrenica izmišljeni, logičan je sled voditeljkine prethodne konstatacije: "Zna se dobro, u izveštaju ne piše da je 7800 ubijeno, nego da su nestali." To besramno odgurivanje zločina u Srebrenici, da se slučajno ne bi zasenili zločini nad srpskim narodom, razvlači se i u pitanjima i odgovorima do kraja juna. Boško Obradović, iz patriotski renomiranog časopisa "Dveri srpske", konstatuje: "Pod maskom Srebrenice treba da se zaboravi istorija genocida nad srpskim narodom." U istoj emisiji publicista Vladimir Dimitrijević takođe smatra da povodom Srebrenice "treba da pričamo o četrdeset prvoj kada je ubijan srpski narod i da počnemo od 1914. kada su ubijani Srbi samo zato što su Srbi. Treba da se setimo Turaka polovinom devetnaestog veka u Hercegovini: age tuku raju i vuku ih konjima na repove. Kada celu tu priču ispričamo, mi ćemo imati puni kontekst." Drugim rečima, dok ne zaokružimo istorijski kontekst, o zločinima od juče ima da se ćuti. A to bi u ovom kontekstu značilo – zauvek.

Ovakva medijska istinoljubivost stalno nameće lažnu dilemu: ako se govori o zločinima koje su činili pripadnici našeg naroda, onda se time poriču zločini koji su u bližoj i daljoj prošlosti vršeni nad našim narodom. Time se prenebregava činjenica da se priznanjem sopstvene krivice, koja je u pomenutom slučaju vidljiva i očigledna, najizvesnije stiče moralno pravo da se govori o krivici drugih. Uvek je, razume se, najaktuelnija i najbolnija poslednja tragedija i ona se ne može potisnuti pozivanjem na prošlost. Tu ne vredi: "i oni su nas". Naprotiv, stalnim posezanjem za razmiricama prošlih vremena kao da se želi abolirati od odgovornosti budući zločin. Svakodnevna podsećanja na zla Turaka, Arbanasa i drugih iz prošlih vekova, u takozvanim pismima čitalaca, pripremala su pre dvadesetak godina teren za obračun, koji je usledio. Bila su šlagvort za svojevremenu izjavu Ratka Mladića da je došlo vreme da im (Muslimanima) vratimo za ono što su nam Turci radili.

No nije ovde reč o dokazivanju, priznanju ili poricanju, pre svega. U "Pitanjima i odgovorima" ima dakako i neznanja, neprofesionalizma, ignorisanja kodeksa profesije. Reč je o mediju koji se, kako njegova autorka sama naglašava, zalaže za istinu i objektivnost, a protiv laži i manipulacije. Zar su te reči toliko izgubile značenje? Zar višemesečno dovođenje istomišljenika koji redom potvrđuju teze voditelja mogu biti objektivno novinarstvo?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---