Homofobija >

Tolerancija u Srba

jasmina lazić
anterfilei: radojica bunčić, svetlana vasović-mekina

Osim psovkama i pljuvanjem, „nepoznati" neretko potežu kamenice, pesnice, ponekad i hokejaške palice

BEOGRAD 2001: "Ubi pedera..."

Španski parlament je 30. juna usvojio zakon kojim se homoseksualnim parovima dozvoljava sklapanje brakova i usvajanje dece. Španija se tako pridružila Holandiji, Belgiji i Švedskoj i postala četvrta zemlja u Evropi koja je legalizovala brakove među supružnicima istog pola. Gejevi i lezbejke u Srbiji će se, po svoj prilici, načekati da stanu pred matičara, ali ono što ih više zabrinjava jeste sve učestalije nasilje kom su izloženi zbog svoje seksualne orijentacije. Prema rezultatima ankete „Nasilje nad istopolno orijentisanim osobama", koje je pre dve nedelje u Medija centru predstavila grupa za lezbejska prava iz Beograda Labris, gotovo tri četvrtine ispitanika/ca je doživelo nasilje zato što je gej/lezbejka, a 90 odsto je potvrdilo da zna za slučajeve nasilja koji su počinjeni isključivo zato što je osoba drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.

Pretnje, zastrašivanje, izbegavanje, ismejavanje, obezvređivanje i negiranje gej/lezbejskog identiteta, svakodnevno bombardovanje negativnim stereotipima homoseksualnosti od strane medija, prijatelja, religije i porodice doživela je gotovo polovina ispitanih. Uz emocionalnu ugroženost 4,2 odsto ispitanih doživelo je i egzistencijalnu, što podrazumeva potpuno nedostajanje podrške i odbacivanje od strane porodice, uskraćivanje materijalnih sredstava, izbacivanje iz kuće i pretnje ubistvom, dok je gotovo 17 odsto uz dve prethodno opisane vrste nasilja bilo i premlaćeno. Više od polovine anketiranih je opisane vrste nasilja doživelo više puta. Gotovo petina je nasilje doživela od poznatih osoba – prijatelja, poznanika, kolega sa fakulteta i posla, a više od 12 odsto od sopstvenih roditelja ili roditelja partnera/partnerke. Najveći broj žrtava je imao snage da iskustvo nasilja poveri prijateljima i psiholozima/psihijatrima, a polovina o tome nije razgovarala ni s kim. Policiji se za pomoć nije obratio niko.

Manjkavost ankete je svakako mali uzorak i činjenica da njome nisu obuhvaćeni i drugi gradovi u Srbiji osim Beograda, Niša i Novog Sada jer, kako upućeni tvrde, stvari u malim sredinama stoje mnogo gore – slučajevi ekskomuniciranja, javnog prozivanja pa i „sačekuša" posle gej/lezbejskih žurki česta su pojava.

ZAGREB: Parada ponosa

U Labrisu zaključuju da je ovakvo stanje rezlutat ne samo predrasuda već i medijskog, medicinskog i pravnog zanemarivanja gej i lezbejske populacije. Medijsko izveštavanje na temu LGTB-a (lezbejke, gejevi, transdžender i biseksualne osobe) svodi se na zanemarljiv broj tekstova koji su ili neutralne ili uvredljive sadržine, najčešće obojeni senzacionalizmom i smešteni u rubrike "Zabava" i "Svet".

Kada je reč o medicini, u Srbiji još nije postignut konsenzus oko toga da li je homoseksualizam bolest ili ne. Iako je Svetska zdravstvena organizacija još 17. maja 1990. skinula homoseksualizam sa spiska bolesti, a Američko psihijatrijsko društvo ove godine izdalo javni dokument u kome pravno podržava gej/lezbejske brakove uz konstataciju da to ide u prilog očuvanju mentalnog zdravlja osoba homoseksualne orijentacije, to se još ne čini dovoljno jakim argumentima da se i domaća medicina izjasni po ovom pitanju. Etički komitet Srpskog lekarskog društva konstatuje da postoje mnoge kontroverze u društvu i medicini po pitanju toga da li je homoseksualizam bolest ili ne, ali „postojanje neke bolesti ne bi smelo da spreči nikoga da se bori za svoja ljudska prava". Saša Gajin sa Instituta za uporedno pravo ukazuje da bi, shodno međunarodnim obavezama, Srpsko lekarsko društvo trebalo da ima u vidu i svoje obaveze prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Ispada, međutim, da Srpsko lekarsko društvo svojim stavom ignoriše tu obavezu.

Naša zemlja je, podsećaju u Labrisu, jedina u regionu u kojoj još nije usvojen Opšti antidiskriminacioni zakon. Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije je u domaćoj regulativi sankcionisana jedino Zakonom o informisanju i Zakonom o radu. Ideja je da se zakon o rodnoj jednakosti odnosi i na gejeve i lezbejke ali, prema Gajinovim rečima, u Skupštini za sada "zeleno svetlo" imaju samo invalidi i rodne razlike. Niko se ne usuđuje da na dnevni red stavi i gejeve i lezbejke, tvrdi on, jer tamo (u parlamentu) misle da će to "teško proći". Izlazi da je najmanji problem šta bi rekla Srpska pravoslavna crkva po pitanju obezbeđivanja egalitarizma između gej/lezbejske i heteroseksualne populacije, tim pre što je na jedinoj gej paradi održanoj 30. juna 2001. u Beogradu bilo i pojedinaca iz redova sveštenstva. Na konstataciju jednog od novinara da je zakon o legalizaciji istopolnih brakova usvojen baš u Španiji, gde snažnu ulogu u javnom životu ima katolička crkva, i na pitanje da li je Labris pokušao da se obrati SPC-u za podršku, Lepa Mlađenović, predsednica labrisa, u prvi mah je izgledala – zbunjeno.


 

Nasilje bez kazne

Iskustvo D.P.-a iz Beograda govori o sistematskoj diskriminaciji u bliskom okruženju: „Kada su moji roditelji saznali da imam dečka, a ne devojčicu, kako su oni očekivali, u kući je nastao pakao. Pljuštali su šamari i udarci svuda po telu. Otac me zaključao u sobu i vikao da mogu da izađem kada postanem ´normalan´ i da ne zna što je baš njega bog kaznio da ima ´bolesno´ dete zbog koga mora da se stidi pred komšijama i rođacima. Majka je stalno plakala i čak je počela da ide u crkvu da se moli, kao, za moju dušu. Mene niko nije pitao kako mi je, iako je to moj život, a ne njihov."

Getoizacija i društvena izolovanost jedan su od metoda nasilja nad LGBT populacijom. Ako ste autovana, dakle osoba koja je svoj homoseksualni identitet potvrdila u javnosti, tada možete očekivati probleme i pri zapošljavanju ili na radnom mestu. M.P. iz Beograda doživela je neugodnosti pri razgovoru o zaposlenju u jednoj beogradskoj banci: „Kada su me pitali za bračni status, rekla sam da sam neudata i da živim s devojkom u lezbejskom partnerskom odnosu. Tada je osoba koja me je intervjuisala za posao nakratko otišla u drugu prostoriju i kada se vratila rekla mi da pokušam na nekom drugom mestu, jer njihova banka ne može sebi da priušti dovođenje kredibiliteta kod klijenata u pitanje. Ako bi oni saznali da u banci na odgovornom mestu radi lezbejka, bilo bi neugodnosti..."

Fizičko nasilje kreće se u rasponu od bacanja kesice „smokija" u glavu, pljuvanja na ulici, udaraca skejtom sa leđa, grupnog prebijanja do nesvesti, premlaćivanja bejzbolkama i bokserima sa veoma ozbiljnim lomovima i frakturama, do bacanja sa zidova Kalemegdanske tvrđave visokih nekoliko metara.

U javnosti se često može čuti mišljenje da homoseksualne osobe „ugrožavaju našu decu, da su bolesni/ne i da to što rade mogu slobodno da rade, ali zaključani/ne u svoju spavaću sobu". Na prvoj i do sada jedinoj beogradskoj gej paradi na Trgu Republike u javnom linču i na očigled prisutnih policajaca i sugrađana/ki su pripadnici klerofašističkih, desničarskih grupa Obraz, Svetosavska omladina, skinhed organizacija Krv i čast, te Delija, Grobara i navijači Rada, akteri beogradske muzičke scene (bend 357), brutalno tukli nekoliko desetina homoseksualno orijentisanih osoba. Žrtve linča su bili i svi oni koji su, bez obzira na seksualnu orijentaciju, izašli na Trg da podrže svoje sugrađane/ke u ostvarivanju jednog od osnovnih ljudskih prava – prava na slobodan izbor seksualnog partnera/partnerke.

Radojica Bunčić

Slovenija: govor mržnje

"Ljubezen je lahko tudi bolezen"

(Od stalnog dopisnika "Vremena")

Slovenački parlament je 23. juna uprkos opstrukciji poslanika opozicije prihvatio Zakon o registraciji istopolnih zajednica.

Zakon, prvi takav usvojen na tlu jedne od država nastalih raspadom SFRJ, stupiće na snagu tek kroz godinu dana, a kao razlog za njegov nastanak ovog puta nisu navedeni "pritisci iz Brisela", već brojni problemi, a naročito nasilje s kojim se svakodnevno suočavaju oni koji žive u istopolnim zajednicama. Dosadašnje zakonodavstvo partnerima istog pola nije omogućavalo nasleđivanje imovine, u bolnicama im nije bila dozvoljena poseta niti briga za obolelog životnog druga, niti bilo koje "bračno pravo"… Novi zakon propisuje pravne posledice nakon "registracije". Partneri će, između ostalog, imati pravo da potražuju novac za izdržavanje (alimentaciju), imaće pravo na nasledstvo, informisanje o zdravstvenom stanju i toku lečenja bolesnog supružnika te pravo na uređenje imovinsko-pravnih pitanja za partnera.

Opozicioni Liberalni demokrati bivšega premijera Antona Ropa i socijaldemokrati (reformisani komunisti) Boruta Pahora, uzalud su pokušavali da tokom parlamentarnog pretresa brojnim amandmanima poprave predloženi tekst zakona. Pozicija je amandmane odbila "uvredljivo glatko", pa opoziciji nije ostalo drugo nego da zaključi kako je slovenački parlament prihvatio "invalidan, neupotrebljiv akt" koji i dalje toleriše diskriminaciju istopolno usmerenih građana. Najuvredljivijim smatraju već naziv "registracija" kao i postupak koji može da se sprovede isključivo u prisustvu upravnog lica zaposlenog u državnoj ustanovi i – bez drugih osoba. Opozicija je, na primer, u (odbijenim) amandmanima predlagala mogućnost prisustva dva lica kao svedoka. Nacionalistima Zmaga Jelinčiča i vladajućoj garnituri taj predlog je opasno ličio na izjednačavanje "pederske i lezbejske zajednice s brakom partnera različitog pola", s čime nikako ne mogu da se pomire, makar se "Evropa zgražala". Stoga je poslanik opozicionog LDS-a Majda Širca u raspravi zaključila da je Zakon vlade Janeza Janše smišljen tako da se "registracija" obavi sa što manje svedoka i papira, daleko od očiju javnosti.

Tokom rasprave o Zakonu palo je mnogo neodmerenih i teških reči, pre svega od strane poslanika vladajuće koalicije. Poslanik Jelinčičeve desnice izjavio je da Zakon smatra nepotrebnim, jer "ljubezen je lahko tudi bolezen" (ljubav mož' biti i bolest), pa "ako lečimo alkoholizam i kleptomaniju, onda u posebnim ustanovama" treba lečiti i tu vrstu prestupa, koji je, inače, "sramota za Sloveniju". Njegov kolega iz poslaničkih klupa, pripadnik vladajuće koalicije (po profesiji matičar), izjavio je za govornicom da on "svakako nikada neće registrovati takvu vezu jer će tad garantovano biti 'odsutan'", a čulo se i mnjenje povodom drugog stava člana 3. Zakona (koji omogućava registraciju istopolne partnerske zajednice ukoliko je jedan partner državljanin Slovenije): "Ne bojim se ja da ćemo uvoziti pedere i lezbejke iz Švedske i Norveške, nego da ćemo ih uvesti iz komšiluka, iz država gde taj status nemaju uređen"... Neki su otvoreno priznali da im se dopada već sama ideja "da će ti ljudi konačno biti popisani, zavedeni u registru", i slično.

Najradikalniji je bio predstavnik vladajućeg SDS-a Pavle Rupar, koji je u jeku debate izjavio da bi za dve poslanice iz opozicije, tj. onima koji o istopolnim vezama "misle drugačije" pa stoga izjavljuju tako ružne stvari o predstavnicima vlasti, "odredio obavezan pregled polnih organa", sve kako bi se ustanovilo kog su zapravo pola. Poslanici opozicije uzvratili su opaskom da je slovenački parlament "postao štala" i protestno napustili sednicu. Grupa akademika je u ponedeljak 4. jula predstavila javni protest pod naslovom "Govor mržnje širi se iz – Parlamenta", koji je potpisalo već oko četiri stotine intelektualaca.

Nestanak tolerancije jedan je od ozbiljnih problema s kojim se suočava Slovenija u poslednjih šest meseci, od promene političke opcije na vlasti, i na to upozorava i slovenački ombudsman Matjaž Hanžek. Ugrožene su sve tradicionalno marginalizovane grupe – mediji su ravnodušno prenosili primer getoizacije romske dece u osnovnoj školi u Bršlinu, zaustavljen je projekat izgradnje džamije, o izbrisanim stanovnicima Slovenije se bezmalo više i ne govori. Zato grupa izbrisanih sada na međunarodnom graničnom prelazu Šentilj štrajkuje glađu jer traži pravdu za albanskog Roma kom preti proterivanje na Kosovo.

Slovenački ombudsman je tim povodom rezignirano opisao reakciju evropskih boraca za ljudska prava: "Kada sam kolegama, drugim ombudsmanima, pročitao izjavu Saše Pečea (potpredsednik slovenačkog parlamenta – prim. aut.) da 's crncima i gejevima ne bi išao na kafu', uhvatili su se za glavu." Rast netolerancije i netrpeljivosti u slovenačkom društvu utoliko je složeniji ako se posmatra u svetlu činjenice da se događa dok Slovenija predsedava OEBS-u, te su mediji iz sedišta slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova svakodnevno bombardovani izjavama "predsedavajućeg OEBS-om", slovenačkog ministra spoljnog Dimitrija Rupela, koji povodom raznih događaja u pojasu Balkana i azijskih država stalno poziva na visoke principe te organizacije kao i brigu "za ugrožena ljudska prava".

Svetlana Vasović-Mekina


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST