---

SCG i NATO >

Prolaz kroz nesporazum

Šta je sporno u vezi sa sporazumom koji je Vuk Drašković potpisao sa generalnim sekretarom NATO-a

Spor koji je buknuo pre dve nedelje, nakon posete generalnog sekretara Severnoatlantskog pakta Japa de Hopa Shefera Beogradu, nikako se ne smiruje. Tokom posete Shefer se odvojeno sastao sa saveznim predsednikom Svetozarom Marovićem, predsednikom Srbije Borisom Tadićem, premijerom Vojislavom Koštunicom i ministrom spoljnih poslova Vukom Draškovićem. Najviše je, naravno, bilo reči o odbeglom generalu Ratku Mladiću čije je odsustvo i dalje prepreka za ulazak SCG u Partnerstvo za mir i NATO. Istom prilikom, međutim, Drašković i Shefer potpisali su sporazum kojim se vojnicima NATO-a dozvoljava nesmetano kretanje putevima Srbije, pre svega za slučaj izbijanja ozbiljnijih nereda na Kosovu. Ali, dok je za jedne taj sporazum korak bliže integraciji SCG u najjači vojni savez, za druge potpisivanje predstavlja akt izdaje, ili u najmanju ruku kršenje procedure i ovlašćenja saveznog ministra. Patriotski blok, sa Srpskom radikalnom strankom na čelu, već je pokrenuo proceduru za Draškovićev opoziv, uz podršku socijalista koji prete da će oboriti vladu ako ministar ne bude smenjen. I dok se Drašković i ministar odbrane Prvoslav Davinić uporno trude da objasne dobre strane sporazuma, Vlada ne pokazuje znake da ima nameru da ih brani; štaviše, iz izjava nekih ministara dalo bi se zaključiti da su skloni da se slože sa patriotama. Iako za sada nema naznaka da se Vlada sprema da poništi sporazum, izgleda da se Drašković po ko zna koji put našao na političkoj vetrometini, u centru naduvane i po svemu sudeći isfabrikovane afere.

Iako je sporazum potpisan 18. jula, trebalo je da prođe nekoliko dana da se oko njega digne prašina. To se desilo tek kada su pojedini beogradski listovi počeli da objavljuju njegove delove, često uz slobodne interpretacije i priličnu dozu senzacionalizma. Ono što je delu domaće javnosti najviše upalo u oči jesu odredbe prema kojima vojnici NATO-a mogu da besplatno koriste puteve, pruge i aerodrome na teritoriji SCG; što neće podlegati carinskim i policijskim proverama; i konačno, što će u odnosu na domaće policijske i pravosudne organe imati imunitet, što znači da u slučaju da, recimo, izazovu saobraćajnu nesreću, neće moći da budu pritvoreni niti će naši sudovi moći da im sude.

ŠTA ĆE DA NAM RADE: Bulevarska štampa, koja je tokom letnje suše uvek gladna skandala i afera, nije nimalo oklevala da sporazum proglasi "sramnim", čak i izdajničkim, uz sladostrasne opise zuluma koji se NATO vojnici spremaju nekažnjeno da vrše nad bespomoćnim narodom. Poslanica SRS-a Gordana Pop-Lazić je predvidela da će se "Srbijom uskoro šetati vojnici NATO-a bez uniforme, ali sa oružjem, koji će moći da nas ubijaju iza svakog ćoška". Neki su se "prisetili" da je povod za bombardovanje 1999. godine bilo odbijanje naše delegacije da potpiše sporazum u Rambujeu, navodno upravo zato što su u njega bile uključene odredbe slične sporazumu koji je Drašković potpisao (Milošević je u svojoj odbrani u Hagu često isticao da bi pristanak na te uslove značio dozvolu za okupaciju Srbije). Uzalud je pomoćnik ministra odbrane Pavle Janković objašnjavao da će NATO vojnici morati da najave svaki svoj prolazak kroz teritoriju SCG, te da ih odredba o imunitetu neće štititi od toga da im se u njihovim zemljama sudi za krivična dela koja eventualno počine ovde: reč "izdaja", po ko zna koji put puštena u promet, ponovo je podelila javnost na patriote i one druge, pomerajući diskusiju izvan granice pristojnosti i zdravog razuma.

Javnost je, međutim, najviše bila zbunjena reakcijama Vlade, koja se po ko zna koji put pokazala kao neobaveštena. Nakon uzdržanih reakcija u obliku izjava da su za ovako važan sporazum saznali tek posle potpisivanja, iz Vlade su kategorično demantovali da su na bilo koji način odlučivali o njemu: "Nijedno od ministarstava, Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija ni Ministarstvo unutrašnjih poslova, nije dalo pozitivno mišljenje o sporazumu sa NATO-om niti je videlo konačnu verziju tog sporazuma", izjavio je 22. jula Srđan Đurić, šef Vladine kancelarije za saradnju s medijima. Ministar Davinić je, međutim, trvrdio suprotno: "Nacrt tog sporazuma upućen je nadležnim ministarstvima dve države članice državne zajednice, znači Srbiji i Crnoj Gori. Ministarstvu pravde, Ministarstvu finansija i Carini, s obzirom na to da se radilo o nekim privilegijama imunitetima sa kojima ta ministarstva treba da se slože. I pozitivni odgovori od tih ministarstava su dobijeni. Na osnovu toga Ministarstvo inostranih poslova predložilo je da se odobri platforma za pregovore sa NATO-om", rekao je on. Iz Draškovićevog kabineta stiglo je podsećanje da su dan posle potpisivanja, na sastanku posvećenom stanju na Kosovu, sporazum podržali Marović, Tadić, Koštunica i predsednik Koordinacionog centra Nebojša Čović. Vlada je i to demantovala, kao i Čović, koji je najpre tvrdio da se Drašković ogrešio o proceduru, da bi kasnije tumačio kako je šef diplomatije SCG "nečija politička žrtva".

PISMA I RAZGLEDNICE: Iz gore navedenog može se zaključiti da je suština spora dvojaka: s jedne strane, za mnoge je sporna sama sadržina sporazuma, koja NATO vojnicima daje prava koja po tumačenju patriota može da prisvoji samo okupatorska sila; za druge, problem je pre svega u proceduri, i svodi se na interpretaciju da je Drašković samoinicijativno potpisao dokument, ne tražeći i ne konsultujući mišljenje vlade.

Kada je reč o sadržini sporazuma, potrebno je ponoviti nešto što su mnogi učesnici u debati po svemu sudeći zaboravili: veoma slični sporazumi sa NATO-om potpisani su u dva navrata tokom vladavine Slobodana Miloševića: u Dejtonu i u Kumanovu (vidi prateća dokumenta uz ovaj tekst). Dakle, Milošević je već u Dejtonu odobrio zapadnoj alijansi da šparta Srbijom uzduž i popreko uz sve carinske i druge povlastice, uključujući i imunitet (isto je učinila i Hrvatska). Samo on zna zašto nije hteo da potpiše dokument iz Rambujea 1999, ali to ne može biti zbog klauzula o slobodnom prolazu preko Srbije, s obzirom na to da ih je prihvatio još 1996. godine. I konačno, aminovao je sporazum u Kumanovu, čiji su delovi (uključujući i dozvolu za slobodan prolaz) doslovce prepisani iz Rambujea. Tako izlazi da je Drašković samo treći put overio nešto što je već odavno postojalo, i što dosad nikom nije smetalo.

Odredbe o slobodnom prolasku trupa i povlasticama deo su standardne procedure za svaku mirovnu misiju NATO-a i UN-a, i alijansa ih dosad nije zloupotrebljavala. NATO je, pozivajući se na Dejton i Kumanovo, i dosad mogao da prebacuje svoje trupe preko teritorije SCG, što je uostalom povremeno i činio, diskretno i bez problema. To što je političko vođstvo NATO-a ponudilo SCG poseban sporazum kojim štite već stečena prava, u stvari je znak njihove dobre volje i signal da se SCG doživljava kao ozbiljan partner. To što jedan deo SCG sebe tako ne vidi predstavlja poseban problem.

Kada je reč o proceduri, stvari su, kako izgleda, malo komplikovanije. Tvrdnje iz Ministarstva pravde i finansija da o sporazumu ništa nisu znali opovrgnute su serijom dokumenata iz Ministarstva spoljnih poslova iz kojih se vidi da im je nacrt sporazuma dostavljen još početkom godine, te da je od Ministarstva pravde traženo mišljenje u vezi sa imunitetom, a od Ministarstva finansija u vezi sa oslobađanjem od carine. U listu "Danas" objavljeni su i odgovori pomenutih ministarstava, koji se uglavnom svode na to da je sporazum u redu, s tim što se zahtevaju izvesne manje izmene. Ministarstvo pravde, međutim, uzvraća udarac objavljivanjem (opet u "Danasu") svog dopisa od 4. maja ove godine, u kome se navodi niz novih primedaba u odnosu na sporazum i zahteva se njegova "potpuna stručna revizija".

KOLATERALNA ŠTETA: Premijer Koštunica, kao najodgovornija ličnost u Vladi, do zaključenja ovog broja nije se oglasio, mada je njegova stranka izdala prilično oštro saopštenje u kome se kaže da se Drašković ogrešio o proceduru, ali se pažljivo izbegava kritika sadržaja sporazuma. To bi mogao biti signal da Vlada nema nameru da iskoristi ustavno pravo da predloži skupštini da ne ratifikuje sporazum, ili da ga jednostrano poništi. Opstanak samog Draškovića nešto je neizvesniji, s obzirom na to da je on sa Vladom u sporu oko celog niza pitanja, počevši od učešća kosovskih Srba u tamnošnjim institucijama do Draškovićevih optužbi da je Vlada kooptirala Miloševićev "zločinački aparat" u pravosuđu, policiji i BIA, umesto da ga demontira.

Bez obzira na sudbinu samog Draškovića, kao i na indicije da će sporazum ipak ostati na snazi, ne može se izbeći utisak da su od ove afere svi štetili, a koristi nije imao niko osim grlatih patriota. Dreka koja se digla zbog sporazuma svakako je doprla do sedišta NATO-a u Briselu, gde se postavlja pitanje da li se sa zemljom u kojoj ključni lideri nemaju ni minimum međusobne komunikacije može ozbiljno računati, a isto pitanje postavlja se i u EU-u. Zatim, Beograd je ovim sporom nehotice potkrepio tezu Podgorice da je državna zajednica nefunkcionalna i da je bolje sklapati aranžman sa suverenim republikama, odnosno priznati Crnoj Gori nezavisnost.

Tako je od sporazuma koji je trebalo da nas dovede za korak bliže Briselu načinjen kamen spoticanja i novi povod za unutrašnje podele i svađe koje Srbiju vuku unazad. Nada da se ovako nešto prvom prilikom neće ponoviti verovatno spada u neumeren optimizam.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---