Pozorište >

U sudaru sa svetom

ivan medenica

Eggs On Earth; koncept, Režija i kostim Nikol Himple;
trupa Nico & Navigators (Nemačka); gostovanje na Belefu

Početak predstave kao početak radnog dana: to bi bila prva asocijacija koju stvara predstava Eggs On Earth nezavisne pozorišne trupe Nico & Navigators, jedne od vodećih na nemačkoj OFF sceni, a koja je prikazana u okviru Belefa. I, zaista, na samom početku predstave, svi protagonisti promiču jedan za drugim, obučeni su poslovno, nose tašne i, pre nego što se izgube, obrišu cipele na onoj mašini koju viđamo u hodnicima hotela; pri tom, mi vidimo samo donji deo njihovih tela, jer je gornji zaklonjen jednim neobičnim objektom (instalcijom) scenografa Olivera Proskea. Poslovna odela i tašne, mehanički protok obezglavljenih ljudi, rutinska radnja (brisanje cipela), koja neodoljivo asocira na ono ukucavanje pri ulasku na posao – sva ta scenska sredstva predočavaju svet poslovne rutine i mehaničnosti ili, konkretnije, početak jednog u nizu istovetnih, veoma dosadnih i nekreativnih radnih dana.

Međutim, već u tom uvodnom prizoru pojavljuju se neki detalji – sportske cipele u kombinaciji s poslovnim odelima, tašne u jarkocrvenoj boji – koje diskretno i ironično dovode u pitanje predočenu viziju poslovnog sveta, i tako nagoveštavaju da je fokus ove predstave širi, da ona prevazilazi kritički prikaz savremenog, globalnog, postindustrijskog društva. Kada se protagonisti konačno pojave pred nama i u svom celovitom izdanju, i kada počne da se odvija scenska radnja, postaje očigledno ne samo to da se predstava ne može svesti na društvenu kritiku, već i to da je njen celokupni diskurzivni plan namerno, koncepcijski nestabilan, te da se subverzivnim pristupom razgrađuje bilo kakva tematska i značenjska zaokruženost.

Taj subverzivni scenski pristup koji razara potencijalnu celovitost smisla svodi se na kontrast između onoga što protagonisti rade – a to su nepovezane, robotizovane radnje koje, usled svoje začudnosti i bizarnosti, samo izdaleka asociraju na savremeni, poslovni ambijent – i teksta koji, s vremena na vreme, izgovaraju; veza između tog govora i radnje je samo asocijativna i krajnje slobodna. Još jedna scenska metoda funkcioniše kao stalni destabilizujući faktor, i to ne samo zbog toga što ugrožava celovitost smisla već i zbog toga što unosi neko uznemirujuće osećanje, o kome će tek biti reči. Naime, pored sukoba između teksta i radnje, prisutna je i tenzija na relaciji ljudi–prostor–predmeti. Stiče se utisak da su protagonisti u stalnom nesporazumu s prostorom i objektima u njemu, da ih ne koriste na pravi način, da se i doslovno i metaforično sudaraju s materijalnim svetom; atlasi postaju kape, stolice podupiru nogama da se ne bi srušile i da bi na njima mogli da sede… Da je problematizovanje materijalnog sveta, ili naše percepcije tog sveta, bitna dimenzija predstave, potvrđuje i izjava scenografa Proskea: "Razlog postojanja nekog predmeta definiše se samo upotrebom."

Kao što je već nagovešteno, ovakva scenska partitura, koju veoma inteligentno razvija rediteljka Nikol Himpel, stvara neko uznemirujuće osećanje apsurda, nemoći, opšte dezorijentisanosti u vremenu i prostoru. Iz ove tvrdnje, međutim, ne treba izvoditi ishitrene zaključke; istovremeno s ovim neprijatnim osećanjima – zapravo, u neraskidivoj sprezi s njima – predstavom struji i neka nežnost, toplina, poetičnost, a prevashodno blag, intelektualni humor. Ta vrsta osećajnosti, nastala prožimanjem suprotnih "tonaliteta" – ironije i sete, poetičnog i banalnog, ozbiljnog i smešnog – opravadava mišljenje ugledne nemačke kritičarke Renate Klet, koja rad trupe Nico & Navigators doživljava kao odjek dela Čarlija Čaplina, Bastera Kitona, Vudija Alena.

Takav efekat je mogao da se ostvari samo zahvaljujući predanosti, koncentraciji i disciplini svih izvođača; njihova ozbiljnost u obavljanju i najbesmislenijeg glumačkog zadatka, otklonila je svaki rizik, a pogotovu onaj od zapdanja u površnu parodiju. Zbog toga bi, na samom kraju, trebalo spomenuti sva njihova imena: Verena Šonlau, Sinta Tamsjadi, Martin Klauzen, Lion Rok, Patrik Šot, Lajoš Talamonti, Julijus Vejland… U njihovom tumačenju, pred nama su se odvijale sudbine nekih malih, beznačajnih ljudi, bez velikih spoljašnjih ili unutrašnjih sukoba, sudbine koje dosežu tragičnu rezonancu samo zbog čovekove fundamentalne dezorijentisanosti i neprilagođenosti u svetu koji ga okružuje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST