---

Izložba časovnika u MPU >

Vreme izvan vremena

Tokom naredna tri meseca u okviru izložbe "Sačuvano vreme" videćemo zanimljivu zbirku sunčanih, džepnih, stonih i drugih satova koji pripadaju vremenu od XVII do XX veka

Muzej primenjene umetnosti u Beogradu priređuje izložbu "Sačuvano vreme" na kojoj će biti prikazano 180 starih časovnika iz muzejske i privatnih kolekcija. Ova tematska izložba, koju MPU organizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije, biće otvorena od 15. septembra do 1. decembra 2005. godine. Zanimljiva zbirka sunčanih, džepnih, stonih, zidnih, kaminskih i drugih satova, koji pripadaju vremenu od XVII do sredine XX veka, prikazaće posetiocima uzbudljivu istoriju časovničarstva. U MPU-u smatraju da će ovo biti jedna od najzanimljivijih izložbi u 2005. i ističu da se među eskponatima nalaze i retki muzejski primerci satova izrađenih u starim evropskim radionicama u Parizu, Londonu, Ženevi, Lincu i Augsburgu. Tokom naredna tri meseca, u okviru izložbe "Sačuvano vreme", MPU će organizovati predavanja, sajam antikviteta, koncerte i druge događaje na temu vremena, a muzej je uz izložbu pripremio i luksuzno opremljen katalog. Autor ovog kataloga je muzejski savetnik Dušan Milovanović koji je povodom izložbe napisao studiju o vremenu i časovnicima, pod nazivom "Sačuvano vreme". Imajući u vidu koincidenciju u nazivima, MPU je tekst Milovanovićeve studije o istoriji merenja vremena prvo ustupio redakciji časopisa "Vreme".

RAVNODNEVICA: Detaljno opisujući razvoj časovnika od primitivnih sunčanih satova, takozvanih gnomona, do atomskih uređaja za merenje vremena, Milovanović u svom radu objašnjava kako su se časovnici razvijali sa izmenama sistema merenja vremena. "U starini, dan i noć su delili na dva puta po 12 nejednakih temporalnih sati i to počev od izlaska do zalaska sunca i od zalaska do njegovog izlaska", kaže Milovanović. "Držeći se ovog principa, vreme se u Vizantiji merilo od trenutka zalaska sunca, na osnovu citata iz Starog zaveta 'I bi noć, i bi dan, dan prvi'. Pošto tokom godine ove vrednosti veoma klize, ustanovljene su tablice koje važe uglavnom za meridijan Helesponta. Ovakvo posmatranje nije mogao da prati sunčani časovnik, već samo klepsidra ili peščani sat."

Dužina sati i dana u Srednjem veku nije bila apsolutna, niti strogo definisana. Od svitanja do zalaska sunca, uvek je proticalo dvanaest sati bez obzira na doba godine. Zbog inklinacije, nagnutosti Zemlje prema sopstvenoj osi, obdanica je zimi kraća nego tokom leta, pa kad se vreme skalira prema dužini obdanice, svaki pojedini sat zimi traje kraće, a leti duže. Ovakvo, takozvano temporalno računanje vremena bilo je vrlo nepouzdano, naročito za potrebe dugih morskih plovidi. Zato se u epohi velikih pomorskih istraživanja počela koristiti vremenska skala koja je tokom cele godine bila ujednačena prema dužini jednog istog dana – prolećne ravnodnevice ili ekvinocija. Za razliku od dotadašnjeg temporalnog, u novom ekvinocijalnom sistemu vreme nije zavisilo od trenutka zalaska sunca i od dužine obdanice. Jedan dan se mogao meriti ravnomernom skalom od dva puta po 12 ekvinocijalnih sati.

Ova, danas sasvim uobičajena vremenska skala, ustalila se tek u XIV veku, tek kada je merenje vremena prestalo da bude zavisno od sunčeve senke, a u širu upotrebu uvedeni prvi mehanički časovnici. Pretpostavlja se da je prvi mehanički sat još u X veku napravio opat Gerbert (947–1003). U nemačkoj hronici iz 997. godine, biskup Titmar kaže da je "Gerbert u Magdenburgu gradio satove i to veoma dobro jer je različitim spravama posmatrao zvezde, prema kojima se upravljaju pomorci na svojim putovanjima". Opat Gerbert bio je širom srednje Evrope poznat kao izuzetno obrazovan kaluđer. Njegova slava kao umnog čoveka bila je tako velika, da se među srednjovekovnim ljudima širila legenda kako je opat Gerbert svoju mudrost dobio u trgovini sa Đavolom. Pred kraj života, Gerbert je napredovao u katoličkoj hijerarhiji i postao papa Silvester II.

ZAPINJAČA I NEMIRNICA: Najstariji satni mehanizam prilagođen ekvinocijalnom sistemu sagrađen je u Milanu 1336. godine. Pogon mehanizma prvih ekvinocijalnih mehaničkih satova obezbeđivali su tegovi. Jednostavnost načina njihove upotrebe doprinela je velikoj popularnosti i oni su se proširili Evropom. "Ovi mehanizmi imali su jednostavnu osovinu, zapinjaču (kasnije nazvanu anker) i nemirnicu (foliot)", kaže Milovanović. "Teg je najčešće bio probušeni kamen. Oni obični imali su jednu kazaljku i veoma često pored sebe sunčani sat, da bi se vreme moglo doterivati prema njemu, jer mehanički još nisu bili sasvim precizni."

Prvi javni časovnik sa ovakvim mehanizmom podignut je u Padovi 1344. a njegov graditelj Đakopo de Dondi dobio je titulu Del Orologio (od sata). Njegov sin Đovani de Dondi nastavio je da se bavi časovničarskim poslom. Budući profesor astronomije, medicine i logike, izgradio je prvi astronomski sat – astronomarijum. Taj sat nije samo pokazivao vreme već je sadržavao večiti kalendar i prikazivao kretanje Sunca, Meseca i planeta. U narednom veku, mehanički časovnici postajali su sve složeniji. Časovničari su otkrivali nove delove mehanizma koji su olakšavali upotrebu, ali pre svega povećavali tačnost i preciznost merenja vremena.

PERO I SPIRALA: Jedan od bitnih novih elemenata bilo je "pero", opruga koja je umesto tegova pokretala mehanizam sata. Nije poznat izumitelj pera, a Milovanović objašnjava kako se pouzdano zna da je "jedan znameniti sat izgrađen na ovaj način za Filipa Dobrog Burgundskog i to između 1429. i 1435. godine. To je gotski sat, stoni, sa vretenastom zapinjačom, koji izbija." Pošto za rad časovnika nisu bili potrebni tegovi, dimenzije satova su znatno smanjene. To je omogućilo izgradnju prvih džepnih satova.

Prema pisanim izvorima, prvi proizvođač džepnih satova bio je nirnberški bravar Peter Henlajnu (1480–1542). Njegovi lako prenosni satovi nazivani su "čuvari vremena" i mada su pokazivali samo sate, postali su vrlo popularni. Ti satovi su pokretani vretenastom zapinjačom i viljuškastom nemirnicom. Danas nijedan od Henlajnovih satova nije sačuvan, a najstariji sačuvani džepni časovnici potiču iz 1550. i poznati su kao "nirnberška jaja". Oko 1600. pojavili su se i prvi džepni budilnici.

Poznati astronom i fizičar Kristijan Hajgens pronašao je 1968. spiralu, što je dodatno unapredilo proizvodnju časovnika. Ona se koristila za pogon manjih mehanizama, a sa daljim razvojem elemenata kao što su sistem repetiranja i razne vrste zapinjača, satovi su postali dovoljno precizni tako da su počele da se koriste minutne kazaljke. Tokom XVIII veka tehnologija časovnika izuzetno je usavršena. Pre svega, razvijeno je nekoliko novih vrsta zapinjača: cilindrična, slobodna, dupleks i hronometarska zapinjača, koje su povećale tačnost satova.

KLATNO: Uporedo sa razvojem satnih mehanizama, rasla je i proizvodnja, tako da su časovnike počele da prave ne samo usamljeni majstori, već manufakturne radionice, da bi 1775. u Ženevi bila podignuta i prva fabrika satova, pod nazivom "Vašeron i Konstantin". Ova švajcarska fabrika postoji i danas. "Prvi časovničarski ceh osnovan je u Parizu 1544, a zatim slede Ženeva 1601. i London 1630. godine", kaže Milovanović. "Na ovaj način je racionalno uvedena podela rada, odnosno iz opšteg časovničarskog zanata na početku, polako su se izdvajali specijalisti za livenje i kovanje zupčanika, majstori za opruge, oni koji izrađuju klatna, specijalisti za brojčanike i kućišta, zatim pozlatari i oni koji izrađuju različite ukrase."

U istoriiji merenja vremena, najrevolucionarniji korak bilo je otkriće izohronosti klatna. Prvi časovnik sa klatnom iz XVII veka danas se čuva u Muzeju istorije nauke u holandskom gradu Lajdenu. Upotreba klatna za pogon mehaničkih časovnika pratila je u XVII veku razvoj jedne nove nauke – moderne fizike. Jedan od prvih fizičkih eksperimenata izveo je Galileo Galilej sa klatnom oko 1600. godine čime je pokazao da pri malim oscilacijama period klatna zavisi samo od njegove dužine i vrednosti gravitacionog ubrzanja. Kao najviše proučavan fizički sistem, matematičko klatno je odigralo presudnu ulogu u formiranju Njutnove mehanike i formulisanju koncepta apsolutnog vremena. Njegov značaj izlazi iz okvira istorije časovnika, što dodatno pokazuje da je sveukupan razvoj časovnika ne samo prepleten sa razvojem nauke, već ima važnu ulogu u njegovom oblikovanju. Sto godina pošto je koncept apsolutnog vremena zamenjen Ajnštajnovim relativističkim pristupom, u eri kada su na čitavoj planeti usklađene časovne zone, kada se u mernom sistemu koristi atomska definicija sekunde, a vreme meri sa tačnošću od petnaestog dela sekunde, povratak u ranu istoriju merenja vremena može biti uzbudljiv. Takav povratak, na neki način put unazad kroz vreme, Muzej primenjene umetnosti pokušaće da ponudi svojim posetiocima tokom dolazeće jeseni.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---