Kina 2005 >

Žudnja za zlatom

slobodanka ast

Kinezi veruju da je Olimpijada najbolja prilika da svet vidi "novu Kinu"

(Za "Vreme" iz Pekinga)

ODBROJAVANJE: "Olimpijski" sat na Tjenanmenu

Iako do Olimpijade u Pekingu ima još tri godine, grad već trese olimpijska groznica.

Kada je nedavno u medijima vođena debata da li bi najbolja maskota za Olimpijadu 2008. bila panda, tibetanska antilopa ili kralj majmuna (ličnost iz tradicionalne pekinške opere), neki su odgovorili da današnju Kinu najbolje simbolizuje – kran! Doista, Peking je sav u znaku gigantskih kranova, ruši se i gradi na sve strane. Britanski arhitekta Endi Hol, koji već duže vremena radi i živi u Kini, kratko kaže: "Ovo je zemlja na steroidima, a Šangaj i Peking su glavne arterije." Kina je trenutno potrošač 40 odsto svetske proizvodnje betona i 90 odsto svetske proizvodnje čelika, piše londonski "Gardijan". Dobar deo toga ide na izgradnju raznih objekata vezanih za Olimpijadu 2008. Neko je pedantno izračunao da je polovinom devedesetih godina jedna četvrtina svetskih građevinskih kranova radila punom parom baš ovde, u Kini.

Od stare razglednice Pekinga ni traga: na ogromnim trgovima nema više reke biciklista u sivim jednoobraznim uniformama. Širokim gradskim arterijama i komplikovanim petljama jure tamni audiji, pežoi i mercedesi, ali se male čete biciklista uspešno probijaju kroz jezivi rush-hour koji danas i u Pekingu sve više liči na onu poznatu velegradsku dušegupku, noćnu moru kroz koju prolaze svi megapolisi.

Ne grade se samo stadioni, sportske hale i objekti za smeštaj hiljada sportista iz čitavog sveta: na sve strane niču i kafići, noćni klubovi, umetničke galerije.

Veliko kinesko gradilište ima svoju blistavu, impresivnu stranu, ali ima, naravno, i onu drugu. Ali, to je druga, sumorna priča o socijalnim problemima, o radnicima migrantima iz provincije koji najteže fizičke poslove rade za dnevnicu od šest evra. Oni su ipak srećni što su zahvaljujući radnoj dozvoli uspeli da iz provincijskih zabiti dođu do svetlosti velegrada, do Pekinga ili Šangaja.

MALI ŠRAFOVI U VELIKOJ SPORTSKOJ MAŠINI: Mališani iz kineskih sportskih škola

OLIMPIJSKA MAŠINA: Prevodilica Maki Vang skreće stranim turistima pažnju na pekinšku sportsku školu Šišaha, nekoliko kilometara severno od trga Tjenanmen: to je škola čiji su đaci na prošlim Olimpijskim igrama u Atini osvojili četiri zlatne i jednu bronzanu medalju. Dve zlatne medalje osvojene su za grupne sportove. Ova sportska škola je samo mali šraf u velikoj kineskoj olimpijskoj mašini, u Kini ima oko 3000 sportskih škola, stotinak najboljih sportskih škola su istovremeno i internati. Ceo sistem je napravljen prema nekadašnjoj sovjetskoj šemi: lovci na talente obilaze redovne škole, uočavaju decu koja imaju najviše šanse da postanu sportisti. Posle razgovora sa roditeljima ovoj deci se predskazuje svetla budućnost: pohađanje državne škole za mlade sportiste. Najbolji stižu do Nacionalnog državnog centra za treniranje sportova: tu vežbaju nacionalni timovi – plivački, badminton, rukomet, stoni tenis, dizanje tegova, trčanje... Mladi sportisti ovde zajedno stanuju i treniraju 12 meseci godišnje. Nacionalni državni centar ima samo jedan cilj: da proizvede olimpijske šampione. Ceo sistem je vrlo precizno organizovan i kontroliše ga Kineski sportski biro, a ne razni sportski klubovi, kako je to slučaj u većini drugih zemalja. Kinezi s ponosom ističu: to je ogromna piramida, naše sportske škole pohađa 300.000 dece.

Sistem funkcioniše: u Seulu 1988. Kina je osvojila pet zlatnih medalja, u Atini 2004. bili su ovenčani sa 32 medalje, samo tri manje od Sjedinjenih Američkih Država. Trend je očigledno uzlazan: Kinezi su po broju osvojenih medalja bili četvrti pre osam godina u Atlanti, zatim treći u Sidneju, drugi u Atini... Da li će kod kuće biti prvi?

Preostalo im je još samo to prvo, pobedničko mesto. Nadaju se da će ga osvojiti ovde, na svom terenu 2008.

SKOK UVIS: Sudeći po komentarima sportskih stručnjaka, kineski sport je "dramatično skočio uvis". To se dogodilo zahvaljujući neobičnoj sinergiji: za Olimpijadu 2008. sistematski se priprema ogroman broj sportista i njihov kvalitet je izvanredan. Zapadni analitičari akcenat stavljaju i na činjenicu da režim u Pekingu želi da zabaleži uspeh i na ovoj tački: "Pripreme za Olimpijadu su visoko na listi vladinih prioriteta, priprema se ogromna infrastruktura i ulaže se ogroman novac. Režim želi da na najvećoj sportskoj pozornici na svetu pokaže da Kinezi mogu da budu najbolji na svetu."

RADOST: Kineski Olimpijski komitet

I Ren Hai, šef Olimpijskog istraživačkog centra na Pekinškom univerzitetu, potvrđuje važnost Olimpijskih igara za kinesku vlast:

"Vlast stavlja veliki akcenat na sportske rezultate. Ovo su prve olimpijske igre koje se održavaju u Kini. Prema kineskoj tradiciji, kod kuće se morate pokazati u najboljem svetlu." Ren smatra da je akcenat na sportu u kineskom sistemu obrazovanja zapravo jedan od ključnih razloga sveopšteg kineskog meteorskog uspona. Ne treba nikako potcenjivati činjenicu da je država uložila ogromna sredstva u olimpijske sportove.

Kineska žudnja da zemlja trijumfuje na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. zapravo je deo mnogo složenijeg i većeg mozaika koji čine ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, privredni bum praćen konvertibilnom valutom, berzom, reformama velikih državnih industrijskih sistema, ali i nacionalnim osećanjem da Kini na globalnoj sceni pripada daleko značajnije mesto nego što ga je do sada imala.

PRIPREME: Kineska avio-kompanija i olimpijski duh

Kao i sve drugo u današnjoj Kini, i pripreme za Olimpijadu u Pekingu pune su paradoksa: s jedne strane tu je Centralna državna olimpijska organizacija i njena kesa koju je vlada štedro odrešila, s druge strane svi oni najpoznatiji sponzori od Najkija i Riboka do Vilsona i Adidasa.

Jeste, sportisti će se boriti za slavu domovine, ali i za novčanu nadoknadu koja iznosi oko 20.000 evra i razna druga vrlo opipljiva priznanja.

DROGA I SUMNJE: Ova medalja ima naravno i drugu stranu: uz kineske sportske uspehe idu i neke ozbiljne optužbe. Najteža je da ova nacija tradicionalno "muva" sa drogom. To je bilo tačno u prošlosti: poznato je da je posle ujedinjenja Nemačke armija sportskih stručnjaka, lekara i trenera iz DDR došla da radi u Kini. Devedestih godina ređali su se skandali, najgori je bio onaj kada je plivački tim koji se uputio na svetski šampionat uhvaćen sa koferom punim nedozvoljenih supstanci. Iskušenja u vrhunskom sportu su tako velika, a u njih svakako spadaju i ogromne pare, da se teško može tvrditi kako je upotreba raznih stimulatora isključena bilo gde. Svakako važna je izjava Dejvida Haumana, direktora Svetske anti-doping agencije (WADA), koji poručuje da je ubeđen da je kineska vlada učinila sve što je u njenoj moći da iskoreni ovu neželjenu pojavu. Svoju kategoričnu tvrdnju Hauman ilustruje podatkom da nijedan od 150 testova kojima su u Atini bili podvrgnuti kineski sportisti nije bio pozitivan.

SVETSKI REKORDER: Liu Hsijang

Druga, blaža kritika na račun kineskog olimpijskog performansa ide u pravcu težine sportova u kojima su Kinezi jaki i ciljaju na zlato: to su takozvane lake medalje: streljaštvo, stoni tenis, skokovi u vodu. Ni ova tvrdnja nije sasvim tačna: Liu Hsijang, čije ime znači "leti sa vetrom", pretrčao je 110 metara sa preponama takvom brzinom da je oborio 12-godišnji svetski rekord. Danas je Hsijang glavna sportska zvezda u Kini i njegovo lice se smeši sa svakog drugog bilborda. On kaže da se raduje Olimpijadi u Pekingu jer će se kineskim atletičarima pružiti mogućnost da se takmiče sa stranima, mnogi za to do sada nisu imali prilike. Naravno, dodaje da je srećan što će mu se pružiti prilika da doprinese kineskoj reprezentaciji i da svi pokažu da Azijati ipak mogu ravnopravno da se takmiče sa Evropljanima, Afrikancima i Amerikancima. To je jedna politički korektno odmerena izjava. Istinu govoreći, Kinezi zapravo sanjaju da pobede – Amerikance.

Ali, ne žude za zlatnim medaljama samo vlada u Pekingu i najbolji kineski sportisti: Galupovo istraživanje je pokazalo da je čak 94,9 odsto Kineza podržavalo ideju da se Peking kandiduje za domaćina Olimpijskih igara 2008. godine. Kada je 2001. objavljeno da je Peking pobedio u trci za Olimpijske igre 2008, na Tjenanmenu se sponatno u trenu okupilo oko 100.000 ljudi. Bilo je to prvo masovno okupljanje od protesta 1989. Sve je izgledalo neverovatno: partijska vrhuška je nasmejano mahala ogromnom broju ljudi koji se radovao na "zabranjenom trgu".

Danas na trgu Tjenanmen veliki digitalni sat-semafor otkucava vreme do početka Olimpijade: zahvaljujući informatičaru Nikoli Stankoviću imamo vrlo svežu fotografiju (u trenutku kada ovaj tekst odlazi u štampu, utorak 20. septembar 2005, sat označava da je do svečanog otvaranja Olimpijade 18. avgusta 2008. ostalo još 1053 dana, 6 sati, 13 minuta i 41 sekunda). Otkucavanje sa uzbuđenjem prate i mladi i stari. Kako su nam rekli neki naši kineski sagovornici, "Olimpijada je najbolja prilika da svet vidi novu Kinu".


 

Zabraniti bicikle

Gradska vlada Pekinga ima specijalni Olimpijski komitet: po mišljenju mnogih, najuticajniji član je specijalni savetnik Hilbert Van Kerkhove, Belgijanac koji već petnaestak godina živi i radi u Kini i koji je za svoj rad dobio prestižnu titulu počasnog kineskog građanina.

Van Kerkhove je sjajan poznavalac kineske psihe, ali i kulturnih razlika između Kine i Zapada. Na ovoj tački često dolazi do ozbiljnih tenzija kada se raspravlja o tome šta u gradu treba menjati i popraviti.

Van Kerkhove misli da je gradski saobraćaj u Pekingu – sistematizovani haos. Smatra da ovaj problem svakako treba rešiti pre Olimpijade 2008. On otvoreno kaže da vlasti znaju da ljudi skandalozno voze, da ne vode računa o zakonima života u velikom gradu, ali da se mnogo ne sekiraju zbog toga.

"U velegradu se saobraćaj može dobro regulisati samo ako se svi bar donekle pridržavaju propisa, ali i ako se policija odgovorno ponaša. Toga izgleda u Pekingu nema dovoljno", smatra Belgijanac.

Prema nekim zvaničnim podacima, ulicama Pekinga danas kruži oko tri miliona automobila (do 2000. godine bilo ih je navodno samo 500 i svi su pripadali partijskoj vrhuški) i čak 8,5 miliona bicikala. Kada je Pekingom prozujala vest da će možda biti zabranjena vožnja biciklom kroz centar grada za vreme Olimpijade, Van Kerkhove je kratko poručio: "Neće biti potrebe za tom merom ako biciklisti budu pažljiviji. Ljude treba učiti kako da se ponašaju u saobraćaju, a obuku treba početi već u školi." Kinezima se izgleda dopada Van Kerkhoveova otvorenost, ali i njegovo posredovanje u mnogim poslovima koji su sklopljeni između zapadnih kompanija i Kine: gradske vlasti su ga prošlog decembra nagradile Medaljom prijateljstva Velikog zida, najvišim priznanjem koje se dodeljuje stranim stručnjacima za izuzetan doprinos gradu. I Belgijanci cene ono što njihov zemljak radi: dodelili su mu titulu Viteza belgijske krune.

Pobratim

Beograd je grad-pobratim sa Pekingom. Kinezi inače koriste sintagmu sestrinski gradovi. Naš glavni grad je među prvima potpisao taj sporazum još daleke 1980. godine, odmah posle Tokija i Njujorka, a mnogo pre Amsterdama, Moskve, Pariza... Izgleda da su zemlju tada vodili ljudi koji su imali vrlo osetljive "antene" za međunarodnu saradnju, za razliku od sadašnje garniture koja je, eto, propustila i priliku da prisustvujemo jubileju Ujedinjenih nacija.

Lili Marlen

Možda duh vremena najbolje odslikava Fabrika 798, kako se zove velika umetnička kolonija koja je smeštena pod krovovima nekadašnjeg ogromnog industrijskog kompleksa u Dašanzi kvartu na severoistoku Pekinga. Fabrika je davnih pedesetih podignuta uz pomoć bratske Istočne Nemačke, projektovali su je istočnonemački stručnjaci, a otvorio lično generalni sekretar Socijalističke partije Demokratske Republike Nemačke Valter Ulbriht. Ovde je nekada u elektronskoj industriji bilo zaposleno više od 10.000 radnika. Priča je poznata: fabrika je bankrotirala, radnici su postali "tehnološki višak", ali je industrijski kompleks sačuvan.

Danas je Fabrika 798 ono što se zove "industrijski šik": svetli, ogromni prostori, staklo i metalne konstrukcije. Sve podseća na SoHo, nekada industrijski deo Menhetna koji je pre nekoliko decenija postao umetnička oaza, Modern Tejt u Londonu ili Bobur u Parizu. Treba, izgleda, učiti od Kineza: zbog poštovanja istorije i postmodernističke ironije visoko na zidovima još stoje parole iz Maovog vremena. Vlasti su građevinskim radnicima naredile da veoma paze da se ovi autentični detalji prilikom rekontrukcije ne oštete.

Ovaj kompleks je početkom 2000. godine počeo da se pretvara u umetničku koloniju, za samo dve godine državna kompanija koja je vlasnik čitavog kompleksa počela je uspešno da posluje iznajmljujući prostor umetnicima i vlasnicima restorana i kafea. Danas je Fabrika 798 međunarodno poznata umetnička kolonija: galerije, radionice, ateljei, arhitektonski studiji, reklamne agencije, redakcije modnih listova... Pored izložbi i raznih drugih hepeninga ovde se održavaju i V.I.P. večere, modne revije, koncerti... Male, pomoćne zgrade koje su nekada bile radničke menze sada su postale kafei i knjižare. Ovo su danas prve komercijalne galerije u Kini.

Procvatu ovog dela višemilionskog Pekinga doprinelo je i preseljenje iz centra Pekinga Centralne akademija lepih umetnosti. Kampus akademije u samom centru grada je srušen da bi na tom mestu bio podignut veliki šoping-mol. Gradske vlasti se nadaju da će i ovaj deo Pekinga biti značajna atrakcija za vreme Olimpijade 2008. Strane diplomate su česti posetioci Fabrike 798: dolaze da posete galerije, ali još više da svojim očima vide kako se Kina otvara i vrtoglavo menja. Sa informatičarem Nikolom Stankovićem, našim sagovornikom iz prošlog broja "Vremena", sedimo u ovom prostoru sjajno uređenom u bauhaus stilu: moderni minimalistički dekor, promukli, zavodljivi glas Marlene Ditrih... Sag Mir Wo Die Blumen Sind i Lilly Marlen...

Nikola koji već nekoliko godina živi u Pekingu primećuje: "Stalno se gradi, nešto novo otvara... Ritam je neverovatan, sve se kreće vrlo ubrzano."

Čak su i sami Kinezi iznenađeni da se ovaj novi, drugačiji Peking slobodno podiže i gradi bez državne kontrole i uplitanja. Pored jezera Ho Haj niklo je u poslednje vreme tridesetak barova, jedan sa neobičnim imenom "No name" (Bez imena); donedavno bi vlasti za ovakve "izmotancije" i neprimerenosti sigurno intervenisale. Sada, eto, može i bez imena.

Ovaj novi Peking niče na prostorima gde su se nekada prostirali prizemni, stari Peking i takozvana hutong naselja... Neka od tih starih, skromnih, sirotinjskih naselja jednostavno su sravnjena sa zemljom i tu se još ništa ne gradi.

Obilazeći onaj noćni Peking na trenutke se čovek pita: "Gde sam? U Njujorku? Frankfurtu? Londonu?" Nasmejani, agresivni momci i devojke koji pozivaju u noćne klubove, ili tu, na ulici nude lekovitu masažu, vukući vas za rukav, potvrđuju da smo u drugačijem, srdačnijem i temperamentnijem okruženju. Kao da su svi pomalo ošamućeni brzinom vetrova promene i kao da poručuju: "Hajde, iskoristimo priliku! Ko zna šta će biti sutra."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST