---

Intervju - Piter Akerman, predsednik Fridom hausa >

Tanana umetnost provokacije

"Što se tiče Medlin Olbrajt ili Veslija Klarka, mogu da kažem samo sledeće: nikada nisam čuo za bombe koje daju efekte četrnaest meseci pošto ih bacite. I na kraju, ako pitate čak i Klintona, on će vam priznati da su i on i Olbrajtova bili iznenađeni kad je Milošević pao: nisu verovali da će "balkanski mesar" otići bez ispaljenog metka"

Poslednjih godina, Fridom Haus se našla u fokusu zbog svoje uloge u obaranju autokratskih postkomunističkih režima, počevši od petooktobarskog prevrata u Beogradu do nenasilnih revolucija u Gruziji i Ukrajini. Ova organizacija, naime, bila je jedan od glavnih finansijera narodnog pokreta Otpor (pre nego što je Otpor transformisan u stranku), ali i srodnih nenasilnih pokreta u mnogim drugim zemljama, od Belorusije do Zimbambvea. Ovo navodi neke da ih vide kao produženu ruku američkog hegemonizma, naročito zbog toga što Fridom haus dobija značajan deo svojih sredstava od Vlade SAD.

Piter Akerman, predsednik Fridom hausa, koji je ovih dana nakratko boravio u Beogradu, svakako je jedan od najrelevantnijih sagovornika na ovu temu. Iako je na ovu poziciju dospeo relativno nedavno, Akerman se dugo bavio strategijom i taktikom građanskog otpora, kao direktor Međunarodnog centra za nenasilne konflikte i autor više radova na ovu temu. Pored ostalog, bio je izvršni producent nagrađenog dokumentarnog filma Rušenje diktatora o padu Slobodana Miloševića.

"VREME": Gospodine Akerman, kada ste poslednji put bili u Beogradu?

PITER AKERMAN: Bilo je to negde u decembru 2000. ili u januaru 2001, ne sećam se tačno. Tada sam sa kolegom Stivom Jorkom radio na dokumentarcu o rušenju Miloševića, ali smo tada iskoristili priliku da prikažemo jedan od naših ranijih radova, o smenjivanju Pinočea, ljudima iz Otpora i DOS-a. Neko je posle rekao da bi Milošević odavno pao da smo im taj film prikazali pet godina ranije, jer bi onda znali šta da rade. Poenta je u tome što je to u osnovi ista priča, iako je reč o složenim dešavanjima u različitim geografskim i istorijskim okolnostima. To je priča o tome šta čovek može da uradi ako je ugnjeten, a ne može da na silu odgovori silom. Tada se protiv suprotne strane koriste bojkot, štrajkovi i masovni protesti, a to često može da bude efikasnije od oružanog otpora.

To se pokazalo i prilikom rušenja Miloševića. Međutim, sada imamo zanimljivu situaciju da svi tvrde da je baš njihov angažman bio odlučujući: Medlin Olbrajt kaže da je Milošević oboren zahvaljujući njenoj politici, Vesli Klark da je bombardovanje bilo presudno, a ovde je svaki od lidera DOS-a i Otpora ubeđen da je upravo on odigrao ključnu ulogu. A zatim, imate i ljude poput Tima Maršala, autora knjige Igra senki, koji veruju da iza svega stoje tajne službe...

Da, imali smo prilike da čujemo slične teorije i u vezi s revolucijama u Ukrajini i Gruziji, da je sve to došlo spolja i da su sve organizovali Amerikanci ili Evropljani. Ako pogledate naš film, biće vam jasno da ta teorija ne drži vodu.

Ipak, Fridom haus je igrao ulogu u svim tim revolucijama, od Beograda do Kijeva...

Da, ali dozvolite da vam objasnim našu ulogu: najpre, nijedan od tih pokreta ne bi bio uspešan da nije nastao unutar zemlje. Ideja da Amerikanci, Evropljani ili Fridom haus mogu da se spuste s neba i sruše diktatora nenasilnim putem jednostavno je smešna. Pokreti kao Otpor ili ukrajinska Pora bili su uspešni zato što su naveli ljude da zaborave na razmirice i da se ujedine oko ideje da je promena neophodna. Ono što se 5. oktobra desilo u Beogradu, a što se nije dogodilo tokom devedesetih, jeste da je pokret Otpor zahvatio sve delove društva i da se izlio van Beograda – zahvatio je sedamdeset gradova i opština i ujedinio opoziciju. Tek tada su policija i vojska napustile Miloševića, a slično je bilo i u Ukrajini. Suština je u razvoju civilnog sektora, i to je ono polje gde stranci mogu da pomognu. Ukoliko nema institucija civilnog društva, kao u Burmi ili Mozambiku, vrlo malo toga može da se učini.

Dakle, Fridom haus pomaže jačanje institucija civilnog društva, ekonomskih i društvenih, kao što su nezavisno sudstvo, vladavina prava i slično. Što su te institucije jače, utoliko je verovatnije da će društvo moći da se odupre diktaturi i nasilju. A što se tiče Medlin Olbrajt ili Veslija Klarka, mogu da kažem samo sledeće: nikada nisam čuo za bombe koje daju efekte četrnaest meseci pošto ih bacite. I na kraju, ako pitate čak i Klintona, on će vam priznati da su i on i Olbrajtova bili iznenađeni kad je Milošević pao: nisu verovali da će "balkanski mesar" otići bez ispaljenog metka.

Ipak, ne može se poreći da su svi bivši režimi koje ste pomenuli bili neprijateljski raspoloženi prema Americi, a da se vaša organizacija dobrim delom finansira sredstvima američke vlade. To daje argumentaciju optužbama da ste ipak produžena ruka američke politike...

Kao prvo, slučaj nije isto što i uzrok: ako novčić padne tri puta na istu stranu, to ne znači da sam našao način da utičem na ishod. A zatim, treba da znate da je Ukrajina među prvima poslala trupe u Irak i da sa Vašingtonom nije imala nikakvih problema.

E sad, kad je reč o priči da smo instrument američke vlade, priznaću vam da to nije sasvim bez osnova: mi zaista dobijamo novac od Agencije za međunarodni razvoj (USAID), a ako dobijate pare od njih, onda ste njihov instrument, i tu nema vađenja. Jednostavno, ne daju vam pare ako ne radite nešto što njima ide u korist. Međutim, to ne znači da nam oni daju zadatke tipa: srušite Miloševića, ili srušite Kučmu, ili razotkrijte izbornu prevaru. Novac USAID-a se troši na razvoj civilnog društva, ali sve dok ne nađemo više donatora van vladinih krugova, bićemo ranjivi na takve optužbe. Treba nam više privatnog novca.

Može li se reći da je ono što se 5. oktobra dogodilo u Beogradu bio uspešan model za "revoluciju ruža" u Gruziji i "narandžastu revoluciju" u Ukrajini?

Rekao bih da su neki od najuspešnijih veterana nenasilnog protesta Beograđani, i da su inspirisali Gruzijce, Ukrajince, Kirgistance i Libance. A zatim, rekao bih da su radili u najboljoj tradiciji nenasilnih revolucija u Čileu i u Južnoj Africi.

Model ne postoji, jer je svaka zemlja drugačija: negde najbolje uspevaju masovni protesti, negde bojkot, negde generalni štrajk. Na Filipinima je odlučujući bio rascep u vojsci, u Čileu je, slično kao i ovde, Pinoče pokušao da falsifikuje rezultate referenduma, a u Južnoj Africi je presudio bojkot multinacionalnih kompanija.

Ti veterani iz Otpora koje ste pomenuli ipak su bili više od inspiracije, jer su učestvovali u gruzijskoj i ukrajinskoj revoluciji.

Postoji transfer znanja, ali ne bih rekao da su aktivno učestvovali. Oni su držali kurseve i preneli svoja iskustva i to, moram da kažem, bez ikakvog posredovanja kancelarije Fridom hausa u Beogradu. Na kraju krajeva, promenu mogu da izvedu samo lokalni ljudi.

Pomenuli ste da je nenasilne revolucije mnogo teže izvesti u zemljama u kojima je civilni sektor slab ili ga nema. Izgleda da je i druga strana to shvatila, i sada imamo primere da se u pojedinim zemljama guši civilni sektor i zatvaraju nevladine organizacije, jer su vladari shvatili da im odatle preti opasnost. Kako se nosite s tim?

To su dva pitanja. Prvo je može li diktator uvek da se osloni na brutalnu silu, a odgovor je: ne nužno, jer brutalnost može da podrije odanost ljudi bez kojih on ne može da vlada. Znači, nivo brutalnosti i izgledi za uspeh ne moraju da budu u obrnutoj srazmeri.

Mnogo je važnije pitanje šta opozicija namerava da uradi, kako su organizovani, koliko su jedinstveni, umeju li da planiraju i, konačno, da li su spremni da na nasilje odgovore nasiljem. To je ono od čega zavisi ishod. Neuspesi u Zimbabveu, Belorusiji ili u Burmi najpre su odraz nemoći opozicije u tim zemljama da se efikasno organizuje.

Hoću nešto da naglasim: problem sa nasilnim otporom jeste u tome što nasilje lako može da eskalira u spiralu, i što nasilje smanjuje šanse za uspešan razvoj društva nakon revolucije. Ako uspete da isprovocirate vojsku i policiju a da im pri tom ne ugrozite živote, provokacija prerasta u komunikaciju, a komunikacija u situaciju u kojoj će oni stati na vašu stranu. Upravo to se dogodilo u Beogradu, na Filipinima, u Južnoj Africi, u Poljskoj... Na kraju, nije važno šta rade Amerika, Evropa i Fridom haus. Mi možemo da obezbedimo sredstva, organizujemo kurseve, ustupimo predajnike i slično, a to su sve stvari koje samo olakšavaju ljudima da se sreću i da komuniciraju.

Ono što Amerika i Evropa rade ipak je važno u jednom drugom smislu, a naročito nakon 11. septembra. Zapad izgleda mnogo manje zainteresovan za ljudska prava i demokratiju, a više za bezbednost i suzbijanje terorizma. U kojoj meri vam to otežava posao?

Ne direktno, jer u vladi i van nje ima mnogo ljudi koji veruju u demokratiju i koji nam pomažu. Međutim, činjenica je da je ravnoteža između bezbednosti i slobode ozbiljno narušena. Upravo se spremamo da izdamo knjigu pod naslovom Sloboda u Americi u kojoj govorimo o kršenju ljudskih prava u ime borbe protiv terorizma, i to je vrlo obimna knjiga. Ljudi koji nas kritikuju zbog mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja često nisu svesni da mi još oštrije analiziramo stanje u Americi.

U Srbiji vlada utisak da je Zapad prestao da se zanima za civilno društvo čim je Milošević zbačen, a taj utisak je potkrepljen činjenicom da su strane donacije brzo presušile. Ipak, vi niste zatvorili beogradsku kancelariju...

Mi ovde imamo sjajne ljude, a mislim da još mnogo toga možemo da učinimo za vašu zemlju. Možemo da pomognemo u uspostavljanju sistema za borbu protiv korupcije, da organizujemo kurseve i podstaknemo reforme.

Uostalom, demokratija nikada nije svršeno stanje, i potrebno je stalno usavršavati njene komponente. A verujte mi, i Americi je trenutno potrebna pomoć, i te kako.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---