---

Kina i svet >

Uspon "crvene stene"

Kina ima stabilnije političko rukovodstvo i uspešniji privredni uspon nego što je ikada imala u poslednjih 150 godina. Ekonomski bum, koji je preporodio zemlju i doneo bolji život milionima njenih stanovnika, svrstao je Kinu među vodeće svetske ekonomske sile. Potencijali njenog ogromnog tržišta, kao i njene rastuće potrebe za različitim robama, privlače poslovne ljude u širokom rasponu od, na primer, latinoameričkih rančera-stočara do francuskih vinogradara

Na opasno nuklearno "zveckanje" oružjem Severne Koreje nedavno je stavljena tačka. Pjongjang je objavio da u zamenu za značajnu američku i međunarodnu pomoć odustaje od ambicije da proizvodnjom atomskih bojevih glava drži u neizvesnosti najbliže susede, dalekoistočni region, Ameriku i ceo svet. Glavnu ulogu u slamanju otpora tvrdoglavog Pjongjanga nije, međutim, odigrala Amerika, koja se oko toga i te kako trudila, nego – Kina.

Priznanje koje je tim povodom stiglo Pekingu od ostalih zemalja učesnica tog dugotrajnog i mučnog ubeđivanja Severne Koreje, a među kojima su uz Ameriku još i Rusija, Japan i Južna Koreja, medijski je nekako bilo skrajnuto. Analitičari i geostratezi se, međutim, nisu dali zavarati: polazeći od pretpostavke da Amerika više nije ono što je u poslednjih petnaestak godina bila, a što se iskazivalo u već pomalo izlizanoj frazi o "jedinoj preostaloj supersili", njihova centralna preokupacija sada je postavljanje nove globalne geopolitičke jednačine, sa potencijalno drugačijim odnosom snaga i raspodelom moći i uticaja. Taj se pazl, svakako, ne može sastaviti bez Kine.

"Činjenica da se sporazum šest država povodom Severne Koreje može isključivo postići zahvaljujući Kini znak je budućnosti u tom regionu", zapisao je ovih dana bivši američki ambasador u Jugoslaviji Vilijem Montgomeri, koji je još dodao da su time otvorena vrata Kini kao azijskoj sili u nastajanju da poveća svoj uticaj.

STABILNOST I EKONOMIJA: Takvom, za mnoge iznenađujuće brzom usponu na globalnu scenu, "crvena stena na Istoku" (omiljena metafora kineskih komunističkih lidera kada govore o svojoj zemlji) duguje svakako jednim delom samoj Americi. Od početka sa mnogo strana osporavana vojna intervencija u Iraku, koja se sve više pretvara u košmar dugog trajanja i neizvesnog ishoda, oslabilo je međunarodno superiornu američku poziciju. Haos koji su munjevito i bez ostatka na američkom tlu proizveli uragani Katrina i Rita umnogome su poljuljali i tradicionalnu samouverenost njenih građana, što zajedno sa drugim elementima (ogroman porast vojnih troškova, skok cena benzina, nedostatak ljudstva za popunu armijskih redova) stavlja na ozbiljna iskušenja i njenu unutrašnju stabilnost i buduću spoljnopolitičku orijentaciju.

To je prilika koju Kina nikako ne bi propustila. Pogotovo što se ona za taj "pohod na svet" strpljivo i sistematski priprema već više od dve decenije. Nakon krvavog gušenja studentskih demonstracija u Pekingu pre 16 godina (tim traumatičnim, još neprevaziđenim iskustvom i smenom tadašnjih lidera okončana je prva faza politike unutrašnjih reformi i otvaranja prema svetu proklamovane deceniju pre), Kina ima stabilnije političko rukovodstvo i uspešniji privredni uspon nego što je ikada imala u poslednjih 150 godina. Ekonomski bum, koji je preporodio zemlju i doneo bolji život milionima njenih stanovnika, svrstao je Kinu među vodeće svetske ekonomske sile. Potencijali njenog ogromnog tržišta, kao i njene rastuće potrebe za različitim robama, privlače poslovne ljude u širokom rasponu od, na primer, latinoameričkih rančera-stočara do francuskih vinogradara. Kroz direktne investicije prošle godine u zemlju je ušlo 60 milijardi dolara, što je u odnosu na 1999. godinu povećanje od čak tri puta. Istovremeno, Kina je i svetski izvoznik broj jedan: samo su Amerikanci 2004. godine kupili tekstilne proizvode "made in China" u vrednosti od 11 milijardi dolara i drugih roba za još 185 milijardi. U kineske pantalone, majice, vindjakne i džempere oblače se i Evropljani, pa je samo sopstvenom dobrom voljom, kao članica Svetske trgovinske organizacije što je postala pre četiri godine, Kina pristala na kvote koje joj ograničavaju izvoz u zemlje Evropske unije, kako bi od propasti spasla tamošnje tekstilne fabrike.

Razgranate trgovinske veze – godišnji kineski izvoz na sve strane globusa vredi 500 milijardi dolara – praćene su stabilizovanjem međudržavnih i političkih odnosa. Kina na planeti nema nijednog neprijatelja; ima mnogo prijatelja, strateških partnera ili, u najmanju ruku, odnose uzajamnog uvažavanja. Rivalitete i sporove koje ima i u najbližem okruženju i šire – u prvom redu reč je o Japanu i Sjedinjenim Američkim Državama – vešto usmerava i kanališe u pravcu traženja dodirnih tačaka tamo gde postoji zajednički interes.

AMBICIJE: Sa takvim referencama Kina ulazi u aktuelno globalno nadmetanje. Oprezno i promišljeno, ali ne bez ambicija da u svetu, takvom kakav jeste ili kakav će tek biti, ima mesto za koje smatra da joj pripada. I to u svetu za koji se pokazalo da je mnogo složeniji od pojednostavljene percepcije koja je postojala pre samo petnaestak godina kada je pao Berlinski zid, okončao se hladni rat, a Sovjetski Savez se urušio. Kakav god bio budući globalni geostrateški pazl koji se upravo slaže, više nikada (ili bar ne zadugo) neće nalikovati onome čemu smo svedočili u poslednjoj deceniji prošlog veka, kada je svetskom scenom suvereno dominirala Amerika. Dinamika zbivanja na svim kontinentima, prvenstveno onih u Aziji, gde se uz Kinu, kao sve relevantniji faktor pomalja i Indija, ili Iran sa golemim naftnim bogatstvom, ali i u Evropi koja se preko Evropske unije integriše i "ukrupnjava", sve više gura u pravcu multipolarnosti, odnosno postojanja više od jedne prestonice moći. To će međunarodne odnose nužno voditi u pravcu utvrđivanja novih prioriteta i shodno tome rađanju novih rivalstava, ili stvaranju novih savezništava i interesnih grupa.

REGION: Iako je već sada, kao članica Saveta bezbednosti, pri tom ekonomski, politički i vojno ojačana, Kina izuzetno važan činilac svetske politike, kao nosilac razvoja dalekoistočno-pacifičkog regiona, njeni spoljnopolitički prioriteti polaze od tog "dvorišta". Sa sirovinama bogatim sibirskim prostranstvima i 7000 kilometara dugom (najdužom na svetu) međusobnom granicom u tom domenu je svakako Rusija. Osim što su rešili pogranične sporove, Peking i Moskva sarađuju na ekonomskom i sve više na vojnom planu, uključujući i nedavnu zajedničku vojnu vežbu koju su organizovale u okviru Šangajske organizacije. Šangajska grupa zemalja, relativno nova asocijacija koju osim Kine i Rusije čine još četiri zemlje – bivše republike Sovjetskog Saveza, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan, verovatno je svojevrstan kinesko-ruski odgovor na moguću američku ekspanziju ka Centralnoj Aziji čiji je strateški značaj u porastu (nafta, rudna bogatstva, transportne veze). I Rusija i Kina, u svakom slučaju, bolje poznaju ovaj "teren" od Amerikanaca, koji su u ovom pravcu krenuli posredstvom "obojenih" revolucija, do sada uspešno obavljenih u Ukrajini, Kirgistanu i Gruziji. Tu negde, domino-efekat revolucija bez krvi je zasad zaustavljen. Za svaki slučaj, posredstvom Šangajske organizacije Kina i Rusija traže od Amerike da odredi datum povlačenja svojih trupa iz Centralne Azije, što je ona već bila prinuđena da učini u Uzbekistanu na zahtev predsednika Islama Karimova.

Dok međusobno teritorijalno sporenje miruje, uz obostranu saglasnost, Kina i Indija šire poslovne veze: obe države sudeluju u finansiranju razvoja naftnih nalazišta u Iranu (Jaharan), kao i u Sudanu (region Velikog Nila), a strateški sarađuju i njihove vodeće energetske kompanije koje se bave plasmanom prirodnog gasa. S obzirom na to da se i Kina i Indija u razvoju vojnog kompleksa i u pokrivanju rastućih potreba za naftom i gasom, oslanjaju na Rusiju, nekima se čini da je u budućnosti moguće očekivati i stvaranje "lokalnog" ali veoma moćnog trougla Kina–Indija–Rusija.

Iako prošlošću opterećeni odnosi između Kine i Japana (povremeno se i sada podižu tenzije na relaciji Peking–Tokio), po nekim analitičarima, trojno približavanje Kine, Japana i Indije ne treba isključiti. Naime, malo je zemalja čije su ekonomske veze toliko međusobno isprepletene kao što je to slučaj sa njima. Kina je i Japanu i Indiji drugi najveći trgovinski partner na svetu, s tim što su privredne veze u stalnom usponu, a to povećava i njihovu međuzavisnost.

Istovremeno, sve spomenute azijske regionalne sile rivalskom odnosu sa Amerikom ne suprotstavljaju svoje, prvenstveno ekonomske interese. Tradicionalno, najače američko azijsko-pacifičko uporište jeste Japan i, pod pretpostavkom da se Rusija i Kina u budućnosti još više približe jedna drugoj, to će poput spojenih sudova jačati vezu između Tokija i Vašingtona. S druge strane, i Rusija i Kina imaju kvantitativno bolje ekonomske odnose sa Amerikom nego jedna sa drugom. Konačno, u poslednje vreme SAD su učinile veliki napor u poboljšanju odnosa sa Indijom, što im je iz Delhija na odgovarajući način i uzvraćeno.

STRATEŠKE TAČKE: Uvažavajući složenu realnost bližeg i šireg okruženja, Kina će spretnim manevrisanjem zasigurno nastaviti da gradi svoju prestižnu poziciju. Izazovi s kojima će se na tom putu suočavati najupečatljivije će se prelamati preko "bitke" za rasurse sirovina, u prvom redu nafte koja će, po mnogima, u vremenu koje dolazi presudno uticati na geostrateške igre najmoćnijih svetskih igrača. (videti okvir) To, naravno, kada je reč o međunarodnim odnosima. Nepoznanica na koju njeni globalni rivali računaju važi za kineska potencijalna "unutrašnja ograničenja": koliko dugo Kina može da (iz)drži sadašnji neverovatni tempo ekonomskog razvoja, bez lomova i potresa na socijalnom ili političkom planu. Drugim rečima, u kojoj meri i može li uopšte ubrzano smanjivanje jaza između nje i industrijski razvijenih zemalja amortizovati razlike koje već prilično duboko dele kinesko društvo po vrlo osetljivim socijalnim šavovima. Drugi ograničavajući faktor unutrašnjeg dinamizma sadržan je u činjenici da je Kina centralizovana zemlja sa neprikosnovenim autoritetom i vlašću jedne partije. Ta kineska čarobna formula funkcioniše gotovo savršeno već više od četvrt stoleća. Ipak, na pitanje koliko dugo može da traje "srećni brak" između kapitalističkog tržišta i komunističkog političkog monopola – za sada se niko ne usuđuje da odgovori.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---