---

Tema broja – Brisel, Beograd i Novi Sad >

Povratak pitanja Vojvodine

Osuđujuća evropska rezolucija o stanju ljudskih prava u Vojvodini pala je u predvečerje početka pregovora SCG i Evropske unije o stabilizaciji i pridruživanju i praktično uslovila zaključenje sporazuma

Taman je zvanična statistika ove godine zabeležila znatno smanjenje broja međunacionalnih incidenata u Vojvodini, a Evropski parlament u Strazburu je 29. septembra izglasao dokument pod naslovom "Rezolucija o odbrani multietičnosti u Vojvodini". U ovom dokumentu se, pored izražavanja "duboke zabrinutosti zbog ponovljenih slučajeva kršenja ljudskih prava u Vojvodini" (to jest, napada na pripadnike manjina), još preporučuje da vlasti u Beogradu "vrate autonomiju Vojvodine kakva je bila pre 1990. godine, kao i da se pokrajinskoj skupštini vrate nadležnosti, naročito u oblasti obrazovanja i medija, kako bi se i nadalje razvijala odgovarajuća politika kakva je potrebna ovom multietničkom regionu". Na sve to, u ovim evropskim zaključcima navedena je i mogućnost slanja stalnih posmatrača EU-a u Vojvodinu, koji bi pratili preduzimanje realnih mera protiv ugrožavanja manjina.

Ova evropska rezolucija usvojena je u vrlo nezgodan čas za zvanični Beograd. Pre svega, u njoj se Srbija optužuje da nije u stanju da očuva multietnički karakter Vojvodine i spreči nasilje nad pripadnicima manjina, a sama traži da se takvo nasilje nad Srbima i nealbancima zaustavi na Kosovu i da se očuva multietnički karakter te pokrajine. Uz to, osuđujuća evropska rezolucija o stanju ljudskih prava u Vojvodini pala je u predvečerje početka pregovora SCG i Evropske unije o stabilizaciji i pridruživanju i praktično uslovila zaključenje sporazuma rešenjem i vojvođanskog pitanja (to je, nedavno, pred studentima Novosadskog univerziteta, naznačio Oli Ren), pa je, čini se, "zatekla" beogradske političare.

"SRBOVANJE", "MAĐARENJE": "Zatečenost" je nelogična. Naime, osnova ove poslednje Strazburške rezolucije postavljena je još 15. septembra 2004. godine, kada je doneta Rezolucija o uznemiravanju mađarske manjine u Vojvodini. Povodom te prve rezolucije, Doris Pak, šef delegacije Evropskog parlamenta za odnose sa Jugoistočnom Evropom, prvo je sačinila izveštaj o stanju kakvo je videla u Vojvodini (koji je prilično "blag"), a zatim je koncipirala "oštru" rezoluciju na koju je, verovatno, imala dosta uticaja i okolnost na koju se požalila: da nije dobila pismeni odgovor ni na jedno konkretno pitanje koje je povodom stanja u Vojvodini postavila nadležnim organima Srbije. Dakako, na obe rezolucije uticala je i nezgoda da je Mađarska postala respektabilna evropska država koja sada "preko Evrope" vodi brigu o svojim nacionalnim zajednicama u okolnim državama, jer je ta "briga" značajan adut i u međusobnom predizbornom natezanju njenih unutrašnjih političkih snaga, pa se i na tom pitanju stalno nadgornjavaju.

No, povrh svega toga, uprkos umirujućoj statistici o incidentima, celu aferu uvećavaju tekuće prilike u kojima su međunacionalni odnosi u Vojvodini pod stalnim pritiskom onih naših političkih opcija koje smatraju: da je "srbovanje" poželjno za izgradnju patriotske svesti, a "mađarenje", naravno, neprijateljska aktivnost; da je sve u međunacionalnim odnosima u redu ako nema organizovanog klanja i streljanja manjina; i ako u "srpskim" strankama ima i pripadnika drugih nacija, s kojima se i privatno družimo i lično volimo (pa niko nije savršen, neko je nosat, a neko Slovak).

IZUZECI I PRAVILA: U stvari, posle značajanog uspona "antiautonomističkih stranaka" na izborima krajem 2003. godine – izgledalo je da je priča s Vojvodinom "srećno okončana". Tek kada je povodom gore-spomenute rezolucije (koja je ovde u početku ignorisana) Komitet za spoljnu politiku Evropskog parlamenta zakazao u Briselu prvo "saslušanje" naših političara u vezi sa slučajevima ugrožavanja pripadnika nacionalnih manjina u Vojvodini (13. oktobra) – vojvođanska tema se vratila na dnevni red domaće politike. Na taj sastanak u Briselu otišli su Bojan Kostreš, Bojan Pajtić, Rasim Ljajić, Oliver Dulić, Petar Lađević, Zoltan Bunjik, Laslo Joža, Josip Zvonko Pekanović i Sonja Biserko. U ovom spisku poznavaoce političkih prilika neće iznenaditi najviši nivo vojvođanskih političara (uz prisustvo predsednika nacionalnih saveta Mađara i Hrvata), ali će ih na neki način iznenaditi da je u Brisel pozvana i predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko. Tako se i nevladin sektor zvanično uključuje u raspravljanje o državnim pitanjima.

Još uoči puta u Brisel videlo se da nema "zajedničkog stava" o samoj Evropskoj rezoluciji, što se nije ni očekivalo, ali se pri tome moglo uočiti da među ličnostima iz Srbije nema ni približno istih pogleda na "vojvođansko pitanje". Kad je reč o međunacionalnim incidentima u Vojvodini, stavovi o dimenziji tog problema manje su se razilazili – pa je većina čak ocenjivala da su evropske ocene "preterane" i "nepotkrepljene činjenicama" (što su eksplicitno prihvatili i neki diskutanti iz trećih zemalja). S tim u vezi, većina je prihvatila formulu vojvođanskog premijera Bojana Pajtića da su takvi incidenti "izuzetak, ali ne i pravilo" međunacionalnih odnosa u Vojvodini i da bi slanje stalnih evropskih posmatrača bilo kontraproduktivno, to jest da taj oblik internacionalizacije vojvođanskog pitanja nije rešenje za napetosti, već može da izazove upravo suprotne efekte, to jest radikalizaciju i većinske i manjinskih zajednica.

Međutim, oko svih drugih pitanja, a pre svega oko temeljnih uzroka međunacionalnih incidenata i njihove veze sa pitanjem "suštinske autonomije" Vojvodine, iskrsle su krupne razlike koje su se kasnije ispoljile kao, blago rečeno, "nezgrapnosti" srpske politike. Na primer, faktički predstavnik Vlade Srbije na ovom sastanku Petar Lađević (u izjavi novosadskom "Dnevniku" od 15. oktobra), junački je ustao u odbranu integriteta i suvereniteta svoje države, pa je odvažno ustvrdio da evropski parlamentarci žele da internacionalizuju pitanje autonomije Vojvodine, što je, po njegovoj dalekovidoj oceni, "direktno mešanje u konstitucionalnu materiju, koja je isključiva stvar svake suverene države, pa i Srbije". Dobro jutro, gospodine Lađeviću – da li ste zapazili da se Srbija sprema da sa predstavnicima Kosova, preko međunarodnog posrednika, pregovara o "statusu između autonomije i nezavisnosti", o "suštinskoj autonomiji" ili o "proširenoj autonomiji" i da li vam je promakla izjava premijera Vojislava Koštunice da "Srbija sa starim ustavom ne može u Evropu". (Istina, olakšavajuća okolnost za Lađevića je to da Vlada pred domaćom javnošću još nije tačno definisala svoje shvatanje autonomije, ali je pri tome nesporno da je evropska državna zajednica "redefinisala" pojam državne nezavisnosti).

Ni obično vešti i razumni ministar za manjinska prava SCG Rasim Ljajić nije se proslavio u ovoj aferi. Njegov stav da je evropska rezolucija isključivo rezultat predizbornih, unutrašnjopolitičkih potreba Mađarske, nije naročito diplomatski taktičan (ma koji deo istine sadržavao), a srceparajuća izjava da sama činjenica da je on, kao pripadnik manjine, ministar SCG govori da je sa učešćem pripadnika manjina u vrhu vlasti sve u redu – podseća na istu izjavu famoznog Mihalja Kertesa od pre skoro dvadeset godina "da se on kao Mađar ne plaši Miloševićeve srpske politike, pa ne treba da je se plaše ni Srbi". I dodatak ove Ljajićeve izjave: "da ne bi ni trenutka ostao ministar ako bi se gazila prava manjina", slabo objašnjava okolnost da u vrhu današnje vlasti u Srbiji sem njega nema nikog drugog.

REZOLUCIJOM NA REZOLUCIJU: Uostalom, ta Ljajićeva izjava slična je i starom isticanju radikala da u njihovim redovima ima i poštenih Mađara i Muslimana. Tako nešto je ponovo istakao i jedan od čelnika radikala Milorad Mirčić, na konferenciji za novinare u Novom Sadu (14. oktobra) kada je najavio da će radikali zatražili da vojvođanska skupština donese "kontrarezoluciju", kojom će odbaciti evropsku rezoluciju kao "zlonamernu i neistinitu". Mirčić je, inače, dobro razumeo da je pitanje autonomije Vojvodine ovde glavno pitanje, pa je i on rekao da je "neprimereno da Evropski parlament sebi dozvoljava mešanje u unutrašnja pitanja Srbije i njeno ustavno uređenje". S tim u vezi, on je naglasio da smo "svi svedoci posledica Brozovog ustava na Kosovu i Metohiji", ali nije objasnio zašto se sada toj pokrajini nudi autonomija, ako je ona ranije bila ukinuta da bi se sprečilo ono što se do danas dogodilo.

Sudeći prema novinarskim izveštajima, najveću sablazan među beogradskim političarima koji su prisustvovali sastanku u Briselu izazvalo je istupanje Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora u Beogradu, koja je tamo iznela tezu da je u Beogradu i dalje dominantan stari velikosrpski projekat koji pritiska život svih manjinskih zajednica, to jest da su "nelogični stavovi vlasti u Srbiji koja i dalje insistira na centralističkom konceptu države koji je suprotan svim trendovima u Evropi" (Lađević je njene ocene okarakterisao kao skandalozno netačne).

Povezivanje pitanja međunacionalnog mira u Vojvodini i potrebe za novim ustavom Srbije najopširnije su tematizovali Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine (u Briselu), i Nenad Čanak, predsednik Odbora za međunarodnu saradnju Skupštine Vojvodine (saopštenjem od 2. oktobra). Tako je Bojan Kostreš u svom istupu istakao da treba težiti temeljnom rešenju, što "podrazumeva donošenje novog ustava Republike Srbije, u kojem moraju postojati jasne garancije za manjine". Uz to, kako je naglasio Kostreš, "Vojvodini treba vratiti autonomiju, jer je Vojvodina sposobna da se nosi sa ovim pitanjima i da Vojvođani najbolje znaju kako treba uređivati međusobne odnose". On je taj smer izlaganja poentirao ocenom da "do 1988. godine, dok je Vojvodina imala punu autonomiju, nismo imali međunacionalnih problema"(preciznije bi bilo reći da su ti problemi bili manji, a zvanične osude incidenata jasnije i oštrije).

U stvari, prvu političku reakciju u spomenutom smislu izneo je Nenad Čanak (2. oktobra), koji je rekao da je "Rezolucija Evropskog parlamenta o Vojvodini još jedan dokaz da Srbiji treba novi ustav, koji bi Vojvodini vratio autonomiju", a "koja je uvek bila brana nacional-socijalističkim idejama". Pri tome je Čanak izneo ocenu da su za donošenje ove osuđujuće rezolucije krive vlasti u Srbiji "zbog čijeg nedržavničkog i sporog reagovanja dolazimo u opasnost da se nastavi proces spoljašnjeg uređenja unutrašnjih odnosa".

Treba ovde još primetiti da ni Kostreš, ni Čanak (obojica su funkcioneri Lige socijaldemokrata Vojvodine) nisu prihvatili metod manjinskih demonstracija radi zaštite ljudskih prava (prvi takav miting na mađarskom jeziku, mada slabo posećen, bio je organizovan u Subotici 14. oktobra) kao uputan za razrešavanje problema sa međunacionalno motivisanim incidentima u Vojvodini. Valja zapaziti još jednu nijansu u spomenutim, poslednjim istupanjima prvaka stranke koja se najgorljivije zalaže za revitalizaciju autonomije Vojvodine – oni, izgleda, više ne govore o vojvođanskom ustavu iz 1974. godine, nego govore o "novom" ustavu Srbije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---