---

Brisel, Kosovo i ostali >

Opasna karta na zelenoj čoji

Savet bezbednosti UN-a će 24. oktobra najverovatnije odobriti početak pregovora o statusu Kosova. Beograd na te pregovore nevoljno pristaje, a i šta bi drugo

Tu nedavno, na samitu zemalja srednjoevropske inicijative, predsednik Saveta ministara Svetozar Marović označio je narednu godinu kao godinu iskušenja za Srbiju i Crnu Goru, jer će se pored evroatlantskih integracija otvoriti i pitanja budućnosti državne zajednice i statusa Kosova i Metohije. Kao potvrda da kreću neki dramatični pregovori deluju vesti o tome da je KFOR priznao da su se u Metohiji pojavila naoružana lica u maskirnim uniformama opisana ne kao vojna formacija, nego kao kriminalci. Retorika je nešto blaža od one koju su 1997, kada je sličnim incidentima najavljivana albanska oružana pobuna, koristile beogradske vlasti koje su tadašnja naoružana lica nazivale teroristima.

Početak kosovskih pregovora direktno je najavljen tokom boravka američkog podsekretara za politička pitanja Nikolasa Bernsa u Beogradu. Savet bezbednosti UN-a će na svojoj sednici 24. oktobra najverovatnije odobriti početak pregovora o statusu Kosova i Metohije. Najavljuje se da će toj sednici na čelu državne delegacije prisustvovati srpski premijer Koštunica. Pred polazak on koristi nekoliko ključnih reči koje će verovatno sledećih meseci obeležavati stav Beograda – suprotstavljanje nasilnom kršenju suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, zagarantovanog Rezolucijom 1244, protivljenje da se jednoj evropskoj, demokratskoj državi prekrajaju granice i da se zadire u njen suverenitet i najava da je Beograd spreman za suštinsku autonomiju Kosova.

To dokle će Beograd u pregovorima ići bilo je predmet kratke polemike oko toga da li je Sanda Raković-Ivić otkrila previše kada je rekla da Beograd Albancima nudi mogućnost donošenja zakona, skupštinu, predsednika, najviši stepen autonomije sa elementima državnosti, uz snažnu decentralizaciju, ali ne odustaje od toga da je Kosovo deo srpske teritorije.

Ti razgovori će, kako se najavljuje, početi posle sastanka Kontakt grupe 2. novembra u Vašingtonu. U Kontakt grupi su i Rusi, ali nema nikakvih signala da će se voz u toj stanici mnogo zadržavati.

Američki podsekretar je, kao i obično, jak akcenat stavljao na saradnju sa Haškim tribunalom, tražeći od Srbije izručenje ne samo generala Ratka Mladića već i Radovana Karadžića. Pomenuta su dva imena umesto jednog kako je u novije vreme bilo uobičajeno. Ne vidi se zašto bi baš njih dvojica uživali neku specijalnu zaštitu u Srbiji posle manje ili više dramatičnih izručenja dva predsednika Republike, dva načelnika generaltštaba itd. Ako srpske vlasti zaista nemaju mogućnost da ih izruče, to proširenje liste može da znači samo jedno – da velika sila uzdrmava pregovaračku poziciju Beograda na nekoj drugoj tački bolnijoj za Beograd, recimo na kosovskoj.

Njihovo izručenje se ne pominje, doduše, u kontekstu kosovskih pregovora, već kao preduslov za evroatlantske vojne integracije, mada je sve te pregovore teško razdvojiti.

PROLAZ ILI IZLAZ: Na prvi pogled izgleda kao da Amerikanci drže zatvorena vrata na koja još ne kucamo. Što se tiče ulaska u Partnerstvo za mir, u vladajućoj strukturi u Beogradu postoji prilična saglasnost, ali što se ulaska u NATO tiče, to pitanje je, na primer, u Nacionalnoj strategiji za priključenje Evropskoj uniji koju je usvojila srpska vlada ostavljeno za izjašnjavanje građana. Sporazum o prelasku NATO trupa preko Srbije i Crne Gore, koji su krajem jula ove godine potpisali ministar spoljnih poslova SCG Drašković i generalni sekretar NATO-a Shefer, proizveo je političku tenziju i rat saopštenjima između Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane s jedne strane i srpske vlade s druge, koja je tvrdila da nije upoznata sa konačnim tekstom tog sporazuma. Po sporazumu Drašković–Shefer, Srbija i Crna Gora dozvoljava slobodan prolaz kopnenim, železničkim, drumskim, vodenim ili vazdušnim putem za osoblje NATO-a u uniformama i pod zastavom kao i prevoz oružja, opreme, robe i materijala, uključujući municiju, koji su potrebni za izvođenje mirovnih operacija. Za sopstvene telekomunikacione veze NATO može besplatno da koristi celokupni elektromagnetski spektar. NATO je, inače, do sada prolazio kroz Srbiju i Crnu Goru na osnovu tri sporazuma. Prvi je Sporazum o tranzitu SFOR jedinica iz 1995. na bazi Parisko-dejtonskog sporazuma. Drugi je jednostrani aranžman savezne vlade SRJ iz 2001. godine o prelasku KFOR trupa.Treći je Sporazum sa NATO-om o korišćenju vazdušnih koridora iz decembra 2002. godine. Na sadašnjem sporazumu rađeno je četiri godine, prvi konkretni razgovori obavljeni su prilikom posete delegacija NATO-a SRJ u februaru 2002. godine, a na dodatnu inicijativu od strane generalnog sekretara NATO-a Shefera pregovori su intenzivirani od 9. jula 2004. godine.

Deo vlasti je tvrdio da je taj sporazum o prolasku NATO trupa olakšan pre svega da bi one mogle da intervenišu na Kosovu, ako se tamo stvari naglo pokvare. Stvari možda stoje i obrnuto – ako se tamo stvari naglo pokvare, pravci izvlačenja NATO trupa možda će ići kroz Srbiju.

SLOVO NA PAPIRU: KFOR (čitaj NATO) nije do sada pokazivao nikakve nagoveštaje da bi srpsku vojsku mogao pustiti na Kosovo, čak ni u onim na papiru predviđenim simboličkim tačkama (kulturna baština). Po članu 6, aneksa 2. Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, srpskom osoblju se, na primer, obećava "prisustvo na mestima srpske baštine". Bilo je u zapadnom Berlinu takvo rešenje – sovjetski soldat svečanim šagom maršira pored spomenika palom crvenoarmejcu, na sledećem ček pointu stoje tri vojnika okupacionih sila i čuvaju sovjetskog soldata, a na sledećem, nemački policaj čuva tri okupaciona vojnika, sovjetskog soldata i spomenik crvenoarmejcu. To je bilo onda. Tako nešto nije došlo u obzir ni posle 17. marta 2004. kada su na Kosovu nastali pogrom i bezvlašće.

U Planu Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju kaže se da je period od juna 1999. godine, kada je započelo vandalsko rušenje i uništavanje spomenika kulture na Kosovu i Metohiji, do 17. marta 2004. pokazao da date garancije nisu delotvorne. U svesti rušilaca to su spomenici bez zakonitog čuvara. Samo 17. i 18. marta srušeno je i oštećeno 35 crkava i manastira, od toga 16 spomenika kulture. Uništavanje je prevazišlo ona iz 1999. godine (posle rata), jer su spaljena dva spomenika (manastir sv. Arhanđela, grobni hram cara Dušana i jedinstvena gradska crkva Bogorodica Ljeviška) koja suu Izveštaju misije UNESKO-a na Kosovu (2003. godina) kategorisana kao spomenici od univerzalne vrednosti. UNMIK je nadležnost za zaštitu i čuvanje spomenika kulture preneo u nadležnost Privremenih institucija samouprave na Kosovu, iako je znao da one nemaju stručne reference da obavljaju tu nadležnost. Beograd nije mnogo insistirao na fizičkom prisustvu i uglavnom je insistirao prvo na tome da se srpska kulturna bašina ne preimenuje u "kosovsku", a onda za učešće republičkih institucija u zaštiti. Godinu i po dana posle uništavanja, zaštita ostataka nekih od istorijskih spomenika počinje ovih dana.

OSLONAC: U dosadašnjem odmeravanju Beograd je uglavnom reagovao na razne projekte i simulacije (Amato, Međunarodna krizna grupa) koje su se svodile na manje ili više direktno lobiranje za kosovsku nezavisnost. U toj igri Beograd je ponavljao nekoliko argumenata (međunarodno pravo, princip nepovredivosti granica, pravo na zaštitu kulturne bašine, ugroženost ljudskih prava, slobode kretanja i života kosovskih Srba). Na neka od tih pitanja (položaj Srba i drugih manjina na Kosovu) uspeo je da skrene pažnju, ali međunarodni faktori nisu na ta pitanja bili više tako osetljivi kao u vreme kada su ona bila argument protiv Srbije. Veliki uglavnom nemaju sklonost da priznaju neuspeh misije.

Beograd, međutim, gotovo uopšte nije, ili nije vidljivo, pokazivao sklonost da koristi karte koje se tiču državne i privatne imovine, velikih sistema (petina elektropostrojenja je jednostavno odsečena od sistema u Srbiji, kontrole neba, strateških komunikacija, rudnog bogatstva, međunarodnog kosovskog duga koji Beograd servisira).

Primer kosovskih gradova je upečatljiv – većina od 370.000 prognanih, izbeglih i raseljenih Srba sa Kosova i Metohije živela je pre 1999. u gradskim centrima u kojima ih danas nema ili se njihov broj svodi na stotine (Priština, Peć, Gnjilane, Prizren, Uroševac, Istok, Lipljan, južni deo Kosovske Mitrovice itd.). U planu srpske vlade ukazuje se na tu činjenicu, ali se konstatuje: a) da njihov povratak u te gradove u dogledno vreme nije moguć; b) da je neophodna pravedna nadoknada (compesatio iustum) na osnovu koje bi Srbi dobili pravo na delove teritorije koja prirodno povezuje srpska većinska naselja u kojima oni nisu prethodno bili u većini, ali gde se vraća stanovništvo prognano prilikom etničkog čišćenja. Konstatuje se da ta područja ne bi u prvom trenutku predstavljala urbane centre, ali bi imala objektivne mogućnosti da se u takve razviju.

Više od godinu dana trajalo je razjašnjavanje da li to Beograd snuje o podeli Kosova, sve dok nisu češće počele da se publikuju karte srpskih enklava, mala ostrvca rezervata iz kojih je proizlazilo da to plan Beograda, zapravo, nije.

Podsekretar Berns je pre nedelju dana u Beogradu, kako se i moglo očekivati, ponavljao da rešenje za Kosovo treba da bude prihvatljivo za obe strane, da ono nije napisano, ali da ne može biti veta i da nema odustajanja od pregovora. Javna retorika sadašnje američke administracije bitno je drugačija od one koje su se držali Ričard Holbruk i Madlen Olbrajt. U američkom nevladinom sektoru i dalje je daleko vidljivije pak optiranje za nezavisnost Kosova. Uostalom, neki od aktera rata protiv Srbije 1999. sada deluju u tamošnjem nevladinom sektoru.

U Beogradu se hvataju za činjenicu da je podsekretar Berns ipak pomenuo Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, koja govori o suverenitetu i celovitosti Srbije, te da je taj dokument pomenuo i Kai Eide. To može nešto da govori, a i ne mora, jer Savet bezbednosti pri donošenju odluke o pregovorima ionako mora da se osloni na sopstvenu rezoluciju.

CENA LOŠEG: U značajnoj meri izveštaj Kaija Eidea je u Beogradu ocenjen kao kontradiktoran – ako tvrdi da situacija nije dobra, da standardi nisu ispunjeni, zašto predlaže početak razgovora o konačnom rešenju?

Izgleda da su međunarodni faktori procenjivali da je cilj Beograda bio da se pregovori o statusu odlože. Na početak tih pregovora Beograd, a i šta bi drugo, nevoljno, a relativno lako pristaje. Šta bi drugo mogli predsednik Tadić i premijer Koštunica – da se udaraju po grudima i da kunu.

Ispostavlja se da cilj Beograda možda nije bio odlaganje pregovora, nego ukazivanje na teško stanje na Kosovu.

Sad, postavlja se pitanje da li loše stanje na Kosovu daje neku pregovaračku prednost beogradskoj strani? U normalnim okolnostima to bi bila velika prednost, no u ovim okolnostima ne mora da znači da je tako zbog hipoteke koja stoji nad Srbijom, zbog loše inercije i zbog onoga što proizlazi iz dosadašnjeg ponašanja međunarodnih faktora.

Predsednik Tadić tačno procenjuje da će ti pregovori biti teški i da će u pregovorima biti "navođenja".

Mogućim posrednicima u tim pregovorima Beograd očito ne može biti sasvim zadovoljan, ali se političari (uz neke izuzetke) uglavnom ustežu da to glasno kažu – da ih ne bi mnogo ljutili. Marti Ahtisari je 1999. doneo Kumanovski sporazum koji je definisao gubitak vojne i svake druge kontrole nad Kosovom, i što je još gore, potonje stradanje Srba, mada je, kako se ispostavilo, u poslednjem trenutku (po sistemu, ne znam, pitaću) posredovao u tome da se u Rezoluciju 1244 ipak ubaci nekoliko principa vezanih za državni suverenitet Srbije, kojih će se srpski političari držati. Njegova povezanost sa Međunarodnom kriznom grupom mora beogradske političare činiti veoma podozrivim. Štefan Lene, političar za koga neki kažu da će u tom procesu pomagati sa evropske strane, dolazi iz Austrije čija je uloga u procesu raspada Jugoslavije u Beogradu dugo doživljavana kao neprijateljska, a i u austrijskoj štampi još preovlađuje podrška nezavisnom Kosovu... Neki Srbi će sigurno reći da pamte da smo im jednom ubili cara i rasturili imperiju.

Tokom nedavnog susreta predsedavajućeg OEBS-a, šefa slovenačke diplomatije Dimitrija Rupela sa zvaničnicima državne zajednice Srbija i Crna Gora, naglašena je i potreba da u pregovorima sve etničke zajednice na Kosovu budu konsultovane, što otvara pitanje da li će kosovski Srbi biti deo kosovske ili srpske delegacije – ili će nastupiti samostalno. Slovenački politički establišment, kome Rupel svakako pripada, bio je u javnim izjavama bliži nezavisnosti Kosova. Drnovšek je, na primer, nedavno govorio o nezavisnosti Kosova s pristankom Beograda. Pitanje je da li je taj stav Ljubljane rezultat indipendističke solidarnosti onih koji su izašli iz SFRJ ili možda neki jak finansijski interes Slovenije na Kosovu.

Na primer, u drugoj državi nastaloj iz bivše SFRJ, u Hrvatskoj, sa kojom Srbija ima mnogo više spornih pitanja nego sa Slovenijom, premijer Sanader je dao izjavu koja više uvažava suverenitet Srbije nego što ga uvažavaju izjave hrvatskog predsednika Stipe Mesića. On je, naime, u Beogradu za vreme nedavne posete davao izjave koje su domaćini mogli progutati, a onda je odmah potom otišao u Prištinu i govorio o nezavisnosti Kosova...

Najavljena tehnologija pregovora, šatl diplomatija, nagoveštava da će odgovornost u razgovorima preuzeti pre svega ustavni faktori – predsednik Vlade i predsednik Republike. Njihov mandat je ograničen Ustavom, što znači da jedno rešenje za njih sigurno neće biti prihvatljivo, ono koje podrazumeva promenu državnih granica. To se iz izjave u izjavu ponavlja.

PAZI, KRUŠKA: Ako ih budu gurali preko tih granica, međunarodni faktori će morati da računaju sa njihovim otporom, pa u krajnjem slučaju možda i sa njihovom demisijom. U tom slučaju, šansu na unutrašnjoj političkoj sceni tražiće sigurno srpski radikali, koji sada uglavnom čekaju da im kruška padne u krilo, bilo tako što bi aktuelnu vlast optužili da je bila previše popustljiva ili tako što bi međunarodni faktori previše ignorisali limite do kojih Beograd može ići, tako da to probudi velike frustracije u Srbiji. Radikalska karta nije baš toliko jaka koliko izgleda – pre svega zbog toga što su oni bili u vladi koja je izgubila rat 1999, posle kog je Kosovo došlo pod međunarodni protektorat. Njihovo glasanje protiv Kumanovskog sporazuma iz juna 1999, onda kada su i socijalisti procenili da nastavak tog rata vodi u totalni slom, šest godina posle, kad se Srbija sedamdeset dva odsto pomirila sa zapadnim zemljama, ne može imati neku značajniju vrednost.

Koristi se i argument da bez saglasnosti i potpisa Beograda buduće rešenje statusa Kosova i Metohije ne može biti trajno, a može da stvori nove tenzije u regionu i da izazove lančanu reakciju na Balkanu – na jugu Srbije, u Makedoniji, Grčkoj, Republici Srpskoj, pa i da indukuje novu dramatizaciju srpskog pitanja u Hrvatskoj...

Međunarodni faktori trenutno ne kinje mnogo Hrvatsku zbog srpskog pitanja, nastoje da učvrste BiH, očito i po cenu da, ukoliko mogu, revidiraju konfederalne elemente Dejtonskog sporazuma i da suze ingerencije Republike Srpske. Nastoje, ali ne baš mnogo, i da odlože crnogorski referendum bar do potpisivanja ugovora o asocijaciji i pridruživanju. Na Kosovu su do sada uglavnom faktički radili na izgradnji nezavisne države i, što bi rekao Nikson, nisu se dali zbuniti nikakvim činjenicama.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---