Cena susedstva

željko rakić, elektronskom poštom

"Ljudetina na kiosku"; "Vreme" br. 771

Retko me šta zabavi i nasmeje kao članci Teofila Pančića.

Analiziranu pojavu (Tiskovinu) nikada nisam držao u rukama i ne sumnjam da se ta činjenica može okarakterisati kao jedna mala privilegija "ne življenja ovde već tamo".

Ipak, ne razumem potpuno za šta se to i u ime čega Teofil zalaže ovim pisanijem?

Ako je ovo samo kritika, to razumem.

Ako on pak pokušava da probudi i pokrene mehanizme koji bi Tiskovinu trebali da zabrane, to ne razumem.

"Umerena većina" je želela i želi da živi u demokratskom prostoru a cena koja se plaća za življenje u tom i takvom prostoru je tolerancija. Demokratski prostor je prostor u kome se iznose ideje i javno prezentuju ukusi različiti od našeg. Niko nije prisiljen da Tiskovinu kupuje, Naši Tihi Susedi to čine zato što to vole i to ih zabavlja. Sami plaćaju cenu postojanja iste, a to što ona i dalje nastavlja da postoji znači da Naših Tihih Suseda nije malo.

Ja ne znam da li Tiskovina otvoreno poziva na nasilje ili kršenje bilo kog zakona niti sam upoznat sa zakonodavstvom koje reguliše nivo onoga što se može ili ne može štampati, ali sam u principu pristalica zdravog liberalno-demokratskog principa da tržište treba da rešava samo takve probleme. Nije Tiskovina kriva što u našoj sredini pacijenata za nju ima dovoljno da ona nastavi da postoji, a pitanje je i da li su pacijenti krivi što su izrasli u pacijente. Ja smatram da taj časopis eventualno treba opteretiti visokim taksama za šund i poskupeti te ubirati pare od kojih će se plaćati aktivnosti koje za cilj treba da imaju da ljubitelji Tiskovine polako iščeznu sa lica zemlje.

Ukidanje je nasilan i nerazuman čin koji ništa ne menja. Samo se stvara privid da je Naših Tihih Suseda manje nego što ih jeste pa se jednoga dana iznenadimo kada oni postanu dominantna kultura...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST