Hop

milica krstanović

Prvo su se pre nekoliko meseci pojavile Smijurije u mjerama, a onda i tekst Sergeja Trifunovića – listala sam to "Vreme" ulicom i pitala se kuda ide ovaj svet kad Sergej piše o Džoniju; vrlo stroga i isključiva, mislila sam da neko ko je bio na Cecinom rođendanu nema šta da traži u društvu "Vremena" i Džonija. Na sreću, mali slatki vrag mi nije dao mira. Sutradan rano ujutro bacila sam pogled negde na sredinu teksta, pa malo gore, pa malo dole, i pročitala ga u dahu od početka do kraja i obradovala se. Radovala sam se mnogo zbog onog što je pisalo i kako je pisalo, a posebno sam se radovala što sam se rešila jedne velike predrasude.

Pre nekoliko nedelja tražila sam Rundeka, a dobila Džonija. Iznervirao me je Jergović u "BH Danima" kada je odgovorio na pitanje koje je, pozivajući se na intervju koji je "Feralu" dao Rundek, postavio sebi: "Zašto su Brega, Kusta i Rundek jednako daleko i od Srebrenice i od Halida Bešlića?" Ne bih sada ovde dalje da se ljutim i isflekam radost. Ali, dok sam bila ljuta, tražila sam od prijateljice iz Zagreba da mi pošalje taj Rundekov intervju "Feralu" i dobila – Džonijev.

"… Sjećam se tvojih izjava o otoku Hvaru, mirisu drveća... Da, da, smola s bora... Što je s tim? Pa ništa, borovi su još na mjestu. Čekaju te. Kad ćeš navratiti? Vidim ja da vi još niste odustali od nagovaranja. Kada ćete odustati? Neću vam svirati. Niste zaslužili... A drveće i smola... Hm, pa vidiš da nisam lagao..."

Meni Džoni nije stigao da odgovori. Jednom sam se u životu javila u radio-emisiju – kad je Džoni bio gost kod Marka Jankovića. Bila sam sama kod kuće i veoma uzbuđena i srećna... Tek sam se vratila s mora, spremala jesenje ispite.

A to more... Pa, jedrili smo niz Jadran. I malo ostali u Dubrovniku, vezani u marini izvan grada (Rijeka Dubrovačka?). S nama je bio pas Disi (naravno, od "ma-di-si-ti?") kog smo sa Silbe na jedrilicu namamili na bečku šniclu, a onda nam se pridružilo i mače koje je na našu lađu prešlo preko konopa sa brodića poljskih emigranata na putu u bolju luku. Svakog dana sa psom oko nogu (zlatan je bio i smejao se) i mačetom na ramenu (u mom srcu mazurka) ja bih napravila đir do i od grada.

A onda je bio koncert Azre, na bazenu kod autobuske stanice. Sve je bilo potaman. Gore zvezde, dole voda. Okolo mrak. Pamtim samo odbljeske reflektora u vodi bazena koja sve vreme nešto se ljeska i meškolji. I one tamo čovečuljke na bini.

Koncert je bio takav da je meni stradalo uvo (gitare jesu zvečale). Lekar mi je zabranio ronjenje i plivanje, pa tako nisam jedrila natrag uz Jadran. Tada sam prvi put lako odolela "zavodljivosti nevraćanja kući". Jer, Džoni je skočio.

Dakle, negde oko deset, usred neke (ne sećam se koje) pesme, na binu su se popeli "drugovi plavi" i stali pored Džonija da bi mu nešto šapnuli na uvo, sve onako, nasred stejdža, uz mikrofon, dok ona dvojica zbunjeno nastavljaju da sviraju dalje – valjda nešto kao "javni red i mir, deset sati, spavaju ljudi...".

Nedavno sam smislila da nisam glupa, nego mi je sećanje probirljivo. Koliko pamtim, mislim da Džoni nije završio stvar. Možda je onako samo utišao zvuk do kraja takta. Pa je mirno i elegantno skinuo gitaru, spustio je, napravio jedan korak napred i skočio u bazen.

Na glavu.

Mislim da je bio muk sve dok nije preplivao bazen i okrenuo se. A onda je imao šta i da vidi. Sa tribina su preko visokog betonskog zida u taj bazen pouskakali i mnogi razdragani momci i devojke.

I onda tako dođem kući, Džoni na/u radiju, ja se skanjeram, skanjeram, skanjeram, vrtim se po kući i ludujem, malo se okuražim nekom jezivom travaricom iz vitrine i zovem. "Htela sam samo da se zahvalim za skok u bazen u Dubrovniku, to je za mene jedno jako i veliko DA...", kažem ja. Onda Marko Janković pokvari sve – pita: "Je l' si na glavu skakao? Pravo na ježa, a?" Tu se meni sve pobrkalo i Džoni nije ništa rekao i ja sam potpuno blesava otišla na fakultet.

A onda sam, pre neko veče, na televiziji gledala "Kad Miki kaže da se boji: tko su junaci Džonijevih pjesama", dokumentarni film o Džoniju bez Džonija. Ne umem da objasnim kako sam se osećala – bilo mi je i milo i nežno i tužno. Razmišljala sam i o tome kako je fino kad neko ode da bi mogao da nosi svu odgovornost za svoje postupke, za razliku od onih koji uhvate maglu jer ne mogu da podnesu da se nose sa posledicama svojih postupaka, i još ga više poštujem.

Bilo mi je potrebno mnogo vremena i dosta truda, ali sam konačno uspela da razvijem novi referentni sistem koji mi pomaže da svet oko sebe slažem u sebe tako da sve može da stane, a da mi ne štrči i da me ne žulja nesklad između zbilje i sna. Letos sam pročitala Budućnost nostalgije Svetlane Bojm. Meni je ta knjiga puna blaga i u njoj sam uživala i iz nje učila. Saznala sam tako da je u korenu reči nostalgija grčka reč nostos koja je povezana sa indoevropskim korenom nes, što znači povratak u svetlost i život. Ja sam proletos donela odluku da mi je dosta tutumračenja i da hoću da radim na uživanju. Tako sam kupila sebi mali radio-kasetofon-cd plejer i ponovo slušam svoje stare kasete i mnogo mi je fino.

U knjizi Svetlane Bojm naletela sam i na "Skakača" Šklovskog po kom je "potez šahovskog konja – krivudava staza a ne direktni pristup – jedini put ka suočavanju s protivrečnostima sadašnjosti". E, to je uživanje – to što sam skočila iz restaurativne (ne nacionalne, koja je, po Svetlani Bojm, uobičajena, nego generacijske) u refleksivnu nostalgiju. Uživam i u onome što je nekad bilo a i u ovome što je sada. Džoni mi se vraća i ja mu se veselim i ne vraćam ga u ladicu.

Ali, prvo sam rekla "Hop!" Sada sam tu a sutra daleko.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST