---

In memoriam - Ljuba Tadić >

Odlazak gorostasa

(1929–2005)

Kada se događa nešto značajno, nešto što nas pogodi bilo srećom ili nesrećom, u našem narodu se kaže "zadesilo nas". A kada to prođe, obično se pitamo – šta je to bilo. Nas je, naročito prijatelje i poštovaoce, zadesio odlazak Ljubin. I bio je to odlazak gorostasa.

Gorostas: tačna reč, jer Ljuba je je bio jedini čovek za koga mogu to da kažem bez bojazni da sam patetičan.

Stvarno, setimo se: bio je iznad uobičajene mere- i glasom, i stasom, i ličnom energijom, i voljom, i osećanjem za lepotu i pravdu... Sve ovo pa još k tome ogroman glumački dar i samo njegov šarm, duhovitost, pronicljivost, tačnost u zapažanju, brzina zaključivanja i nepogrešivost u izboru bitnog – i iznad svega: zapanjujuće pamćenje. U tom pogledu ovaj čovek je bio hodajuća riznica ne samo beskrajnih literarnih i filozofskih tekstova, što se i može očekivati od glumca koji uči napamet tuđe tekstove, nego je on u tom pamćenju nosio sijaset svojih ličnih anegdota i odatle je pravovremeno i nepogrešivo navodio one koje su bile najprimenjivije za datu situaciju. A imao je život – malo je reći da mu pozavidiš. S kim se on sve sretao, razgovarao, koga je poznavao, s kim se družio, svađao i mirio, razilazio i spajao, koga je voleo, a koga nije podnosio – to preobilje nije samo njegova biografija, to je zaostavština jedne epohe, svedočena i prikazana, što bi se onako savremeno reklo – uživo. Šteta, ogromna šteta, ako to nije negde zabeleženo. A bojim se da nije.

Bolovao je dugo i istrajno. Činilo se da mu se bolest navalila na široka pleća i da pokušava da ga sagne, da ga ponizi. Nije se dao. Hodao je gordo, uprkos svemu, kao da je prezirao neumitnost poslednjeg trenutka. Morala je prokletinja da ga onako iznurenog iznenada obori. Nije uspela da ga ponizi.

Teritorija njegovog tela bila je već odavno okupirana. A bilo je nešto što ga je držalo. Šta drugo, nego duh. Duh mu je bio saveznik, on mu je davao energiju i sva ostala oružja za neravnopravnu borbu. On je bio vidljivi primer antagonizma tog dvojstva – duhovnog i telesnog. I primer koliko je volja moćna. Mir koji je ovaj čovek nosio i čije se blagotvorno dejstvo osećalo u njegovoj blizini, bio je prividan – bio je to samo rezultat napete ravnoteže snaga, samo što je ta ravnoteža, kao u čudu, trajala i trajala.

Onomad, takoreći pre neki dan, Ljuba je prolazio laganim hodom sa štapom u ruci i tada sam rekao jednom mladom kolegi koji je bio prisutan: „Gledaj, imaš privilegiju. Proučavaj ga. On hoda ovako polako zato da bi ti nešto zapamtio i nešto naučio."

Ljubi, koji je tako slavno i tako ponosno prošao kroz naš život, čineći ga lepšim i bogatijim, neka je večna slava.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---