---

21. Beogradski džez festival, Dom omladine, Beograd >

Standardi pa status

Džez voskrese, vaistinu. 21. Beogradski džez festival pravo niotkuda zatekao nas je kao najveći uspeh Doma omladine u godinu i po otkad tamo radi nova ekipa. Sad je ključno pitanje: može li nastaviti tradiciju?

Danas gotovo svaki, iole veći evropski grad po normalnim zemljama ima svoj džez festival kao redovan godišnji višednevni događaj; neretko im je to među glavnim kulturnim programima i turističkim atrakcijama. Pretposlednja od svih Jugoslavija razvila je džez festivale kao i mnogo šta drugo, niz osovinu S-H-S: stari a glomazni u Ljubljani, klupski a elitni u Zagrebu, na Newport-paketu iz SAD zasnovan u Beogradu... 80-ih je počeo da ih prestiže moderni u Skoplju, a posle svega najstrašnijeg pred sam kraj veka u Sarajevu je iznikao festival koji sve prijatnije iznenađuje, i konkuriše.

Kad, izgleda, više niko nije ni očekivao, ovde u sve većoj prestonici sve manje države za razmerno kratko vreme – posle 15 god. pauze! – pripremljen je kvalitetan nastavak dvodecenijske tradicije džez festivala, i to kod prvobitnog organizatora, Doma omladine Beograda (DOB). Ono jeste da u Zagrebu ove jeseni cvetaju čak tri džez-manifestacije, ali i u Begišu nas je zblanulo da su gotovo istovremeno vaskrsnuće iste stvari najavili – odvojeno jedni od drugih – i DOB i Sava centar (SC). Potonja ustanova od samog početka prošle decenije pokušavala je – pravedno rečeno i bez previše sreće – da stari festival zameni svežijim i širim Summertime... and World Music, ali kontinuitet se svako malo gubio. No, sad bi bilo zanimljivo znati kako iz praktično iste/državne kase dve ruke na dve strane dele pare za istu namenu. A pare za kulturu uterane porezom, od svih nas.

Možda je još veće iznenađenje da su se ove dve kuće složile pa umesto ’tipično naški’ da razvlače dva festivala, SC je svoje dve zvezde grupisao u jedno veče i kao specijal ’prislonio’ na petodnevni džez-fest u DOB-u. A DOB je sa svoje strane bio iskorišćen i prijatan prostor kako valjda već decenijama nije, jer su pažljivo uklopljene satnice u svim salama i razrađeni i prateći programi. Promovisane su knjige o džezu, izložene fotografije (veterana Dušana Milijića) i plakati prvih 20 izdanja, te prikazivane dragocene video-arhive nekadašnjeg BG-jazz-festa, objavljen katalog, a u večerima pre i posle samog XXI u bioskopu premijerno pet od osam dugometražnih bluz-dokumentaraca koje je nedavno producirao M. Skorseze (Piano Blues režirao Klinja Istvud...)! Drugim rečima, ova ustanova je glatko funkcionisala kao pravi kulturni centar.

Sledeće prijatno iznenađenje, posećenost! Uz ne naročito skupe ulaznice (800 din. za veče/sve programe i prostore) i povoljne komplete (svih pet večeri za 2500 din.), velika, pogodna sala DOB-a bila je konstantno vrlo dobro popunjena, neretko krcata a karte rasprodate! Čak i starija publika radi kvaliteta ponude bez gunđanja je podnela stajanje, jer i uz vađenje sedišta tu je dozvoljena prodaja tek oko 800 ulaznica, a s tim počinje i smisleni prihod. Oko 1000 prisutnih obično bi reagovalo kao na euforičnom koncertu Partibrejkersa na istom mestu: povremeno čak preterano bučno i dugo, zaglušujući početak narednog sola, ali su izlivi oduševljenja svakako dobrodošli te su svi izvođači sa te bine uzvratili bar po jednim, a poneki i sa tri bisa!

Buran odziv u ugođaju proširenog kluba nije samo dokaz da dovoljno džez-publike još uvek postoji i u Beogradu, kao što nije izazvan jedino ni 15-godišnjom apstinencijom od ovakvih manifestacija na domaćem terenu. Pre svega, svirka je toliko valjala i prijala, a odvijala se pod dve plemenite senke – Beogradskog džez festivala iz najboljih sezona, i klasičnog Majlsa Dejvisa kakvog ovde puno znaju i vole. Čitav niz zvezda ovogodišnjeg programa u glavnom gradu Jugoslavije nastupao je početkom i sredinom 70-ih, tada kao mladi lavovi, nade u usponu i sl., a BG-džez-fest je ’71/’73. zapravo i krenuo gostovanjem spektakularnog Newport-paketa s istoimenog SAD-samita, na turneji po Evropi. Hejden, Libmen, Foster... nisu propustili da pomenu kad i s kim su nam već svirali (najčešće baš s Majlsom), a sada su oni glavna imena svetske džez-scene.

Najverniji Dejvisov saradnik, bubnjar Al Foster, kao suza čist je primerak stare škole muziciranja u glavnoj struji i uz trojicu momaka uveo nas je u uživanje premijerne večeri. Kontrabasista, kompozitor i sve ostalo Dejv Holand jedna je od retkih neprikosnovenih stvaralačkih ličnosti savremene scene i njegov gotovo all star kvintet bez oklevanja nas je virtuozno a bez napora vodio po mainstream-vrhuncima. Ono što je u rano doba BG-džez-festa bila avangarda (free...) sada je uveliko nešto oko čega ćemo se takođe svi složiti da jeste džez, pa je sopran/tenor saksofonista Dejv Libmen sa svojim (posle takođe 15 god.!) obnovljenim sastavom Quest agresivno ’založio’ a kontrabasista Čarli Hejden s povremenim Liberation Orchestra pod paskom klavijaturistkinje/aranžerke Karle Blej impresionirao je (u užem smislu reči) ozbiljnom muzikom. Njih 11 smirenim ali jakim talasima u SC-u pridobilo je preko 1500 okupljenih mahom zbog bubnjara Bilija Kobema.

Zvezda fuzijskog džeza i/ili džez-roka od pre 30-ak godina, Kobem kao i većina sličnih već podugo mlati praznu slamu; besprekornom tehnikom, doduše, al’ muzike takoreći ni od korova. Čak je i Culture Mix, kao njegov sastav za džez-provincije, davio trećerazrednim muzikantima, ujedno i jedina električna postava večernjih programa na ovom festu. Znatan deo svog nastupa kao da je demonstrator tehnologije i pomagala potrošio je i 8-žični gitarista Čarli Hanter, osetno bolji kad svoje patente i sposobnosti primeni kroz moderni bluz i standardni džez, u svakako dobrom triju. A ovde kao DJ popularni pomodni ’Talijan Nikola Konte doveo je džez-kombo u kome je stidljivo prisviravao gitaru i uopšte muvao se u senci kao prirepak petorici momaka koji su ne preterano originalno ali solidno svingovali pred naloženom mlađarijom, gde je mnogima to verovatno bio prvi put da slušaju džez uživo, ono odakle se sempluje. I neka, to je pravo obrazovanje i prosvećivanje. U prevodu, ovaj festival je bio veličanstven trijumf live-muziciranja, uglavnom na akustičnim instrumentima.

Brazilsko veče započeo je zapravo pop/rok sastav Domenico +2 feat. Moreno Veloso; potonji je sin čuvenog Kaetana, pevač i jedan od tri autora u kvintetu osvežavajućeg zvuka i opuštenih rešenja. A završio je kantautor Vinišius Kantuaria s prefinjenom džez-pratnjom, pravi cool predstavnik tamošnje moderne popularne muzike. Jedini ’domaći’ u glavnom programu, Duško Gojković, obnovio je svoju dobro znanu jurišnu Trumpets and Rhythm Unit i pružio priliku i ovdašnjim mlađim kolegama po instrumentu, a poslednji koncert u velikoj sali pripao je frontu saksofonista koje predvodi naš višestruki gost Dejvid Marej. World Saxophone Quartet promoviše CD Experience (2004, Justin Time) s muzikom Džimija Hendriksa, ali je prekaljeni crni duvači i nisu baš razradili kako to nasleđe zaslužuje; više je svojevremeno postigao npr. avangardni gudački Kronos Quartet. WSQ je ipak glavnu atrakciju imao u razbijačkoj fank-sekciji: pomalo zaboravljeni, izvanredni bas-gitarista Džamaladin Takuma (nekad miljenik R. Amadeusa) i ništa slabiji bubnjar Li Pirson, koji je samo uz popodnevnu probu s Libmanom spektakularno zamenio izgubljenog kolegu u Quest!

Tamnoputi britanski tenorista Denis Baptist u odličnom kvartetu izvodio je omaž Džonu Koltrejnu i pred kraj predviđenog nastupa u zaletu umesto samo prvog od četiri stava u komadu su odsvirali celu legendarnu Koltrejnovu svitu Love Supreme, ’zamrznuvši’ publiku! Love... je trajala čitav sat, a takva retkost (i u svetskim razmerama!) neminovno ulazi u legendu festivala. Urednik muzičkih programa DOB-a Dragan Ambrozić i umetnički direktor ove manifestacije Vojislav Pantić iz prve su uspeli ne samo da koncepciju ključno promene ka modernijem i boljem nego i da festival smesta podignu na noge te rame-uz-rame sa sličnim u regionu/ex-YU, pa je očekivati da uđe i u saradnju naročito s jesenjim džez festivalima.

Novinarsko i organizaciono iskustvo Ambrozića i Pantića prirodno je uslovilo da ovakav reprezentativni program festivala privuče primetno mlađu, novu publiku (uključujući lepe devojke), ali i izveštače iz susednih zemalja pa i iz Britanije. Takođe, odjek u mas-medijima jasno se pomerio od državnog RTS-a ka RTV-u B92, pa je i time preduga pauza zapravo iskorišćena kao prednost. Nije bilo ničega posvećenog Nju Orleansu, neophodna je bolja ventilacija, a moglo se i bez ponoćnih koncerata: zagrebački pijanista Matija Dedić (sa BG-pratnjom!), te ovdašnje sazrele i autorske snage kao klavirista Vlada Maričić s gostima (Luis!) i dolazećim albumom Romano-Cubano, i kvintet bassmana Bate Božanića s albumom Uspomene (2004, PGP RTS) zaslužili su veću salu/glavni program. Tako bi očuvanje džem-sešna počelo ranije i pred brojnijim posetiocima, a slovenački Fake Orchestra i makedonski Foltin zabavili bi nas i zaintrigirali i drugde.

Džez voskrese, vaistinu. 21. Beogradski džez festival pravo niotkuda zatekao nas je kao – bar za publiku i medije – najveći uspeh DOB-a u godinu po otkad tamo radi nova ekipa. Sad je ključno pitanje statusa Festivala: može li nastaviti tradiciju? Verujem da će bez većih nevolja naći dovoljno sponzora, ali se pribojavam šta biva sa svakom sledećom političkom smenom u Serbistanu.

Kako god, Mi smo džezovi – džez je naš!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---