---

Lični stav >

Partiokratijom do demokratije?

Ako poslanik napušta opoziciju onda je vlasnik svog mandata, bez obzira na Ustav i zakone, a ako poslanik napušta stranke koje podržavaju vladu onda je vlasnik mandata stranka. Izuzetak je moguć jedino kad nije sasvim jasno da li stranka baš potpuno iskreno podržava vladu. U takvim slučajevima dopušteno je, ipak, da poslanici budu vlasnici svojih mandata

Poslednji skupštinski triler još nije okončan. Usvojen je budžet, ali je otvoren niz pitanja i potpitanja: o našoj skupštini, o poslanicima i strankama, o moralu, o korupciji, o odnosu skupštine i vlade, o odnosu skupštine i BIA, o odnosu većine i manjine u parlamentu, o neformalnim centrima moći, o dobrim i lošim zakonima... Kraće rečeno, otvorila su se suštinski važna pitanja političke prakse, ustavno-pravnog ustrojstva države i političke kulture u Srbiji.

O legitimitetu, odnosno nepoverenju građana u Skupštinu Srbije gotovo da je sve rečeno. Nije tu reč samo o sadašnjem sazivu, nego o instituciji uopšte. Ono što ovaj saziv Skupštine izdvaja jeste dugotrajnost nesklada između stepena nepoverenja građana i dužine njegovog funkcionisanja. Skupštinska većina se, pri tom, ponaša kao da su poslanici izabrani, pre svega, da održe matematičku većinu dobijenu postizbornim udruživanjem.

Tu se, opet, otvara novi problem: legalitet. Kolika je ta skupštinska većina? Postoji li uopšte skupštinska većina? Naime, najmanje pet poslaničkih mandata je osporeno. Dragiša Đoković je napustio DSS, ali mu je oduzet poslanički mandat s obrazloženjem da je sam podneo ostavku, pre no što je prešao u DS. On tvrdi da to nije tačno i pokreće sudski postupak, koji ni posle deset meseci nije okončan. Sledi logičko potpitanje: hoće li sudovi o spornim mandatima presuđivati posle raspuštanja skupštine? Iako je Ustavni sud, još ranije, presudio da je poslanik vlasnik mandata, umesto Đokovića u parlamentu sedi neko drugi i uredno glasa kako mu se kaže. Dakle, faktički u ovom slučaju vlasnik mandata, odnosno prava na slobodno mišljenje i izražavanje istog, jeste stranka, a ne poslanik. Ali, ima i drukčijih primera.

Po principu da je poslanik vlasnik svog mandata, Esad Džudžević i Bajro Omeragić odlučili su da podržavaju vladu Srbije, iako su izabrani na listi Demokratske stranke koja je u opoziciji. I tu ništa ne bi bilo pravno-tehnički sporno da oni nisu imenovani za pomoćnike ministra. Od onog trenutka kada je "Službeni glasnik" to objavio, oni po slovu Zakona nisu više poslanici. Međutim, i pored toga oni sede u poslaničkim klupama i čine skupštinsku većinu. Oni su vlasnici svojih mandata, bez obzira na sve, pa i na Zakon. Vlasnik svog mandata je i ministar Lalović, čiji je SDP sada u opoziciji.

Najzad, jedna poslanica (Vesna Lalić) i jedan poslanik G17 plus (Sovranije Čonjagić) odlučili su da svoje vlasništvo nad mandatima ne stavljaju više na raspolaganje svojoj stranci, ali im to nije dozvoljeno. Stranka i u ovom slučaju faktički raspolaže mandatima i umesto njih dvoje imenuje nove poslanike. I u ovom slučaju, kao i u "slučaju Đoković", kao i u nekim drugim slučajevima, stranka uz pomoć "blanko ostavki" kreativno zaobilazi pravo zadovoljavajući "pravdu".

Kakav je zaključak? Ako poslanik napušta opoziciju onda je vlasnik svog mandata, bez obzira na Ustav i zakone, a ako poslanik napušta stranke koje podržavaju vladu onda je vlasnik mandata stranka. Izuzetak je moguć jedino kad nije sasvim jasno da li stranka baš potpuno iskreno podržava vladu. U takvim slučajevima dopušteno je, ipak, da poslanici budu vlasnici svojih mandata (primer: devetorica poslanika SPO-a koji su nedvosmisleno za podršku vladi, zajedno sa svojim mandatima priklonili su se vladi ostavljajući "kolebljivce" da od slučaja do slučaja pregovaraju o podršci vladi). Poslanici su vlasnici svojih mandata i u slučajevima da iz jedne opozicione stranke pređu u drugu ili da postanu "nezavisni" poslanici. Nekad je važnije pravo, a nekada "pravda". Teško bi bilo sačiniti predlog zakona koji bi stavio u logički red sadašnju skupštinsku praksu.

Sve u svemu, priča o pravnoj državi još uvek se završava na obodu stranačkih interesa.

I kad se u javnosti postave ova pitanja, najčešći odgovor je da su i prethodnici radili isto! Stranke sadašnje vladajuće koalicije upravo su zbog sličnih stvari u Skupštini bile žestoki kritičari prethodne vlasti i obećavale su da će sve biti drukčije, da će ojačati institucije i vratiti im dostojanstvo. Neka sada kritiku javnog mnjenja shvate kao evaluaciju onog što su obećali i neka ne odgovaraju uporno da su i prethodnici isto činili.

Pitanje poslaničkih mandata nije, međutim, samo pravno-tehničko pitanje. Ono se tiče i stabilnosti političkog sistema i izgradnje demokratske političke kulture. I tu se otvara novo pitanje: ko je "prevario" birače? Stranke ili poslanici? Ili bolje rečeno, ko ima "pravo" da izneveri birače? Imaju li pravo poslanici izabrani na stranačkim listama da napuštaju stranke zadržavajući poslaničke mandate? Pravno, znamo da imaju, ali u javnosti se postavlja etičko potpitanje.

Na drugoj strani, da li su birači prevareni i u slučaju kada je posle izbora napravljena ovako heterogena vlada? Kad stranke koje je čine gotovo o svim važnim pitanjima imaju različite stavove? Da li bi neke od tih stranaka uopšte dobile toliki broj glasova da su birači znali da će vladati uz pomoć SPS-a? I obrnuto, da li bi SPS dobio toliko glasova da su birači znali kakvu će vladu podržavati? Imaju li stranke moralno pravo, bez obzira na proporcionalni izborni sistem, da budu apsolutni gospodari svojih poslanika? Hoće li stranke bolje zaštititi izbornu volju birača ako postanu apsolutni gospodari svojih poslanika? Ako je suditi po izjavama velikog broja stranačkih lidera, to je preovlađujuće mišljenje u vrhovima stranaka.

Da li to znači da nam je dovoljno da imamo skupštinu u kojoj bi sedeo samo po jedan delegat stranke koja je prešla cenzus i sprovodio volju svoje stranke? Šta će nam onda 250 poslanika, dovoljno ih je pet-šest, najviše desetak? Zbog rada u odborima? Pa to sve mogu delegati, samo bolje da se organizuju i da ne gube vreme sa kvorumima i koječime. Tako bi se stranke lakše dogovarale i usklađivale interese. Sve bi bilo jeftinije i efikasnije, imali bismo još više novih zakona. Jedini je problem kako udomiti tolike stranačke aktiviste, pogotovu što se sada priča i o restrukturisanju javnih preduzeća. Kako onda zadovoljiti ambicije zaslužnih članova? No, to je neki drugi problem, iako opet stranački.

Praksa pokazuje da stranke za poslanike većinom biraju ljude koji će bespogovorno izvršavati stranačku volju (čitaj: volju vrha stranke, neretko volju samo jednog čoveka). Međutim, tada postoji veća opasnost da takvi ljudi, tretirani kao "glasačka mašina", pređu u drugu stranku i postanu deo neke jače ili "podmazanije glasačke mašine". Zašto se na takva mesta ne biraju ljudi od integriteta, ljudi kojima ne bi smeli ni da ponude bilo šta nečasno? Pa, valjda zato što ako su ljudi od integriteta, ne mogu biti deo "glasačke mašine" i teško ih je kontrolisati. E, pa tu je problem. Dakle, da imamo razvijenu demokratsku političku kulturu, imali bismo ljude od integriteta u politici. Ako bi se neki i "dezintegrisali" i učestvovali u nečasnim radnjama, bili bi kažnjeni najmanje od birača i završili bi političku karijeru. Umesto toga, politika se i dalje preovlađujuće shvata kao način za postizanje užih (stranačkih i ličnih) interesa, a tek potom kao posao od opšteg interesa.

Kako rešiti odnose poslanik–stranka? Tako što će stranka biti apsolutni gospodar svojih poslanika i tako se zaštititi od nemoralnih postupaka? Ili da, najpre, same stranke budu moralne, a potom i biraju moralne ljude za poslanike? Dok god stranke i poslanici ne budu takvi, suočavaćemo se vrlo često sa problemima ove vrste.

Nečasnog ponašanja i korupcije ima svuda, ali u uređenim državama postoje institucije i mehanizmi za borbu protiv korupcije. Kod nas je problem u tome što se često ista pojava naziva različito. Ono što se naziva korupcijom u jednom slučaju, u analognoj situaciji s drugim akterima naziva se slobodnom voljom, principijelnošću, doslednošću itd... A onda se otvara i pitanje efikasnosti i nezavisnosti pravosuđa i uopšte međusobnog odnosa izvršne, zakonodavne i sudske vlasti.

Problem nije samo kad neko dobije novac za promenu stranačkog dresa, problem je i kada se neki poslanici "časte" funkcijama u izvršnoj vlasti da bi podržavali vladu a sredstva iz budžeta se preusmeravaju u njihov zavičaj za škole i puteve. Da li je i to korupcija? Ili je korupcija samo kad se transferi odigravaju u drugom smeru? Ako nema jasnih kriterijuma, institucija i mehanizama, onda nema ni prava. A tamo gde nema prava, sve je relativno, pa i shvatanje korupcije. Sve je u tumačenju.

A kad je sve podložno tumačenju, suočavate se sa još više problema koji proizlaze jedan iz drugoga po modelu "babuške". Ko kontroliše koga: skupština vladu ili vlada skupštinu? Jesu li tri grane vlasti stvarno nezavisne jedna od druge? Jesu li, pak, zavisne od nekog četvrtog, kako to misli većina građana u istraživanjima javnog mnjenja? Ko su ti što vladaju iz senke? Kako stvari postaviti za mesto? Od čega krenuti?

Većina bi se verovatno načelno složila da bi Ustav mogao biti logičan prvi korak na putu uređenja Srbije. Problem, međutim, nastaje onog trenutka kada bi trebalo sa načelnog preći na operativni deo priče. Tu onda opšti interesi gube u sudaru sa posebnim interesima. I opet se stvari svedu na stranke i njihove interese. Živimo li u partiokratiji?

Ovde bi da menjaju neke zakone, ali ne i Ustav. Da menjaju ljude u stranci, ali ne i samu stranku. Da menjaju drugog, ali ne i sebe. Ukratko, da otklanjaju posledice, a da se prilagođavaju uzrocima.

U Srbiji se danas mnogo više govori o tome kakve su stranke, kakav je parlament, kakva je vlada, nego o tome šta oni rade, kakva je politika koju vode, kakvi su zakoni koje donose. Danas se u Srbiji više govori o interesima onih koji su izabrani nego o interesima građana koji su ih birali. U centru pažnje su oni, a ne građani. U državama stabilne demokratije i razvijene demokratske političke kulture u centru pažnje su građani. Političari se bore za njihovu naklonost kompetentnošću, učinkom, ispunjavanjem obećanja, programskom doslednošću ili programskom fleksibilnošću... Građani su tu da ih prate, ocenjuju, biraju i smenjuju.

Uspostavljanje i razvijanje unutrašnje demokratije u strankama i njihovo funkcionisanje u skladu s demokratskim principima jedno je od ključnih pitanja za stabilizovanje demokratskog društva u Srbiji. Zato bi u Srbiji danas trebalo da se govori o strukturi i ustrojstvu stranaka, međusobnim odnosima stranačkih organa, finansiranju i rashodima stranaka, partijskoj disciplini i uopšte sprovođenju demokratskih načela unutar samih stranaka.

Da bismo znali nešto više o strankama, trebalo bi staviti pod lupu stručne, i šire javnosti način na koji funkcionišu stranke, kako utiču na politički sistem u okviru kojeg deluju, kako na političku kulturu koju najvećim delom kreiraju.

Za unutrašnju demokratizaciju neophodno je da stranke budu otvorene za civilno društvo i birače, da uspostave otvorene kanale komunikacije i da omoguće svojim članovima slobodu delovanja i ispoljavanja svojih stavova. Na drugoj strani, mora se uvažavati činjenica da stranke žele da osvoje vlast i sprovode svoje programe, što podrazumeva visok stepen discipline i sprovođenje odluka kroz stranačke organe i preko izabranih vođa. Od toga kako će se uravnotežiti ove, naizgled protivrečne potrebe stranaka umnogome će zavisiti priroda i karakter njih samih, ali i funkcionisanje države i celog društva.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---