Koruptivna norma

dr draško karađinović, društvo privatnih lekara i stomatologa srbije

"Kad se zna cena, nema mita i korupcije"; "Vreme" br. 779

Ministar zdravlja uporno pokušava da mistifikuje drastični konflikt interesa u novom zdravstvenom zakonu kojim se omogućava da državni lekar bude istovremeno i privatnik. Ministar kaže da određeni lekar, kome pacijentkinja hoće da plati, ne treba da dolazi da je porađa u državnoj bolnici u dva noću za "lepe oči". Međutim, najbolje teorije padaju na najjednostavnijim pitanjima. A šta ako se u dva noću porađaju tri žene a samo jedna može "dopunski" da plati doktora? Da li će one druge dve biti ravnopravne u korišćenju aparata i lekova, operacione sale itd., koje inače finansiraju svi građani? Ili će biti zanemarene, dok se ona koja je platila ne porodi?

Odgovor znamo, a novost je što ovaj zakon to sada uspostavlja kao koruptivnu normu! Uostalom, u državnom zdravstvu u svim granama medicine takvih primera ima bezbroj.

Pravo pitanje oko koga se sve vrti, a koje ministar zdravlja uporno izbegava, jeste sledeće: zašto osiguranici u Srbiji ne mogu da slobodno biraju lekara, odnosno ustanovu u državnom ili privatnom sektoru za sredstva iz svog obaveznog doprinosa? Slično onome kako je to već uređeno u EU-u i uspešnim tranzicionim zemljama.

Racionalno objašnjenje ne postoji. Tim pre što ministar zdravlja stalno priča o precizno definisanom "osnovnom paketu usluga" koje su plaćene iz obaveznog osiguranja. Drugim rečima, ako su broj i sadržaj zdravstvenih usluga koje su finansirane iz sredstava Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje poznati, zašto onda novac ne prati građanina tamo gde se leči s tim da razliku u ceni, participaciju, ako je ima, plaća sam odnosno iz dobrovoljnog osiguranja?

Sa ovakvim zakonima, građanin i dalje plaća monopolsku državnu službu a sve se više leči u privatnom sektoru. Podatak Svetske banke da građani direktno plaćaju iz svog džepa i do 600 miliona evra godišnje za lečenje, povrh obaveznog doprinosa, pokazuje da je sadašnji model pregazilo vreme. Demonopolizacija bi dovela do manjeg udela zdravstvene potrošnje u BDP-u s obzirom da građani više ne bi plaćali dva puta istu uslugu. Zbog konkurencije, kvalitet usluga i komfor pacijenata bili bi neuporedivo veći. A korupcija bi se znatno smanjila pošto je monopol najbolja podloga za korupciju.

Međutim, za zdravstvene birokrate mnogo je lakše da uživaju u monopolu, predlažu pacijentima "vanstandardne usluge" i "liste čekanja" i to naplaćivati kroz privatni rad u državnoj bolnici. I hvaliti zakone koji brkaju državnu imovinu sa privatnim interesom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST