---

Iskustva sa dosijeima >

Zaostavština velike braće

Ni pet godina posle pada Miloševićevog režima vlasti u Srbiji nisu omogućile uvid građanima u dosijea koja je o njima vodila tajna policija. Čak ni novi zakon koji reguliše tu materiju ne omogućava oštećenima da saznaju imena doušnika. Kakva su nemačka i poljska iskustva vezana za dosijea građana, bivše i sadašnje agente službi bezbednosti i koliko je to primenjivo u Srbiji

Hagen Bosdorf, novinar nemačke televizije ARD, nije imao sreće da živi u zemlji u kojoj važi zakon o otvaranju dosijea službi bezbednosti kakav je upravo pripremila srpska Bezbednosno-informativna agencija.

Četrdesetogodišnji sportski komentator ARD-a, naime, prošle nedelje ostao je bez posla, zbog nekadašnje saradnje sa zloglasnom istočnonemačkom tajnom službom Štazi. Bosdorfova tajna otkrivena je zahvaljujući zakonu koji svakoj žrtvi omogućava da sazna ko su doušnici koji su je pratili, pa čak i da ta imena javno objavi.

To mu se u Srbiji ne bi moglo desiti. Posle neslavne uredbe prve postpetooktobarske srpske vlade, na osnovu koje je dosije videlo 413 ljudi (od kojih su mnogi tvrdili da su dokumenta koja su dobili na uvid naknadno "dorađivana") i potpune nezainteresovanosti za prošlogodišnji predlog Srpskog porekta obnove, BIA je, prema izjavi za Politiku Nikole Bajića, šefa kabineta direktora te agencije, pripremila svoj predlog zakona o otvaranju tajnih dosijea. Naslednica tajne službe iz Miloševićevog i ranijih komunističkih režima pobrinula se, međutim, da zakonom koji bi, prema najavama, trebalo da bude usvojen do kraja leta sledeće godine, identitet njenih saradnika i dalje ostane tajna – što svakako nije iznenađenje za deo javnosti koji veruje da nije bilo ozbiljnih reformi u toj instituciji.

Ipak, sudeći prema iskustvu drugih postkomunističkih zemalja, čak i ako najavljeni zakon bude usvojen u predloženom obliku, to ne znači da će time zauvek biti stavljena tačka na rasprave delatnosti tajnih službi i pokušaje žrtava da saznaju ko im je u ne tako davnoj prošlosti ugrožavao bezbednost, uništavao karijeru ili rasturao porodicu.

POLJSKI PRIMER: Šesnaest godina posle pada Berlinskog zida, u dve zemlje u kojima je, zahvaljujući nevladinoj organizaciji Fridom haus, boravila grupa eksperata, političara i novinara iz Srbije i Ukrajine, suočavanje sa komunističkom prošlošću i dalje je vruća tema. U Nemačkoj se oštra javna diskusija, osim o Bosdorfovom slučaju, vodi i o nekadašnjoj špijunskoj delatnosti jednog aktuelnog člana Parlamenta. Poljska javnost, s druge strane, raspravlja o najavi proširenja obima procesa lustracije javnih službenika koji su nekada sarađivali sa moćnom tajnom policijom, formiranom pod patronatom ruskog KGB-a. Najava je potekla od desno orijentisane populističke partije Zakon i pravda, koja je nakon nedavnih parlamentarnih izbora postala većinski partner u poljskoj koalicionoj vladi.

To, ipak, ne znači da svi poljski građani podjednako čeznu za obračunom sa doušnicima Velikog brata. Deo građanski orijentisane javnosti veruje da je ključni razlog za najavu intenziviranja lustracionog procesa želja nove vlasti da se obračuna sa političkim protivnicima. A čuju se i glasovi žrtava nekadašnje tajne službe koji se protive preteranom stavljanju na uvid zabeleški saradnika službe: najglasniji i najupečatljiviji među njima svakako je Adam Mihnjik, koji se ne slaže sa idejom da sve pažljivo skupljane informacije o njegovoj disidentskoj delatnosti postanu javne, jer je među njima mnogo sasvim privatnih podataka.

Poljski primer za Srbiju je posebno interesantan, jer pokazuje da i u slučajevima kada je odlazeći diktatorski režim uspeo da uništi dobar deo arhiviranog materijala, a onda je još i proteklo više od cele decenije do (delimičnog) otvaranja dosijea – taj čin uspeva da izazove pažnju javnosti i bar neke od krivaca pozove na odgovornost.

Za razliku od bivše Istočne Nemačke u kojoj su, zahvaljujući pritisku javnosti (bilo je čak i štrajka glađu), dosijei otvoreni 1992, u Poljskoj je, naime, cela priča tekla znatno sporije. Nakon neslavnog pokušaja iz juna 1992. ("noć dosijea") kada je objavljivanje nadimaka iz dosijea dovelo do serije istraga kojima je dokazivano da opozicionari nisu sarađivali sa Službom, umešao se i Helsinški komitet koji je pripremio listu pravila za civilizovaniji pristup procesu lustracije. Stvar se, potom, bez vidnijih rezultata razvlačila do decembra 1998. godine, kada je, pod pritiskom nove generacije desničarskih partija, u Parlamentu doneta odluka o formiranju Instituta za pamćenje naroda (IPN). Izborom Leona Kjeresa za prvog predsednika IPN-a, sa petogodišnjim mandatom, institucija čiji je zadatak prikupljanje podataka o zločinima nad poljskim narodom – kako nacističkim tako i komunističkim – počela je sa radom u leto 2000. godine. Osim arhiviranja podataka o žrtvama i zločincima, IPN je dobio i zadatak da procesuira zločine protiv mira i čovečnosti.

PRISTUP I ZA DOUŠNIKE: Pristup dosijeima u početku imale su samo žrtve političkog terora, ali je nedavnom odlukom Ustavnog suda pristup omogućen svim osobama pomenutim u arhivima, što znači i agentima i saradnicima Službe. Dokumenti, uz saglasnost predsednika IPN-a (ne)dobijenu nakon preciznog objašnjenja svrhe u koju će biti upotrebljeni, mogu biti korišćeni i u novinarske i naučne svrhe.

Od 2001. do danas, kažu u Arhivu IPN-a, 45.000 ljudi tražilo je pristup dosijeima, kako bi potvrdili status osobe pod represijom. Do sada je obrađeno 27.000 tih zahteva (pretraga obimnog materijala zahteva vreme). Petina od tih 27.000 zahteva nije naišla na pozitivan odgovor – jer su u pitanju bili saradnici tajne službe. Trećina građana čiji je zahtev obrađen dobila je status žrtve, a time i pristup arhivu (fotokopije dosijea sa izbrisanim svim imenima osim žrtvinog), a ostatak zahteva potekao je od osoba o kojima nije pronađen nikakav materijal. Zaposleni u Arhivu tvrde i da kritike o falsifikovanju dokumenata stižu samo od ljudi koji ih nikada nisu videli, ali ne i od žrtava koje su pročitale svoj dosije. Ipak, njihov zaključak je da prema tom materijalu valja biti oprezan zbog različitih pristupa selekciji materijala od strane agenata (naglašavanje jednih i potpuno zanemarivanje drugih činjenica). Oni zaključuju da je jedina pouzdana informacija koja se iz čitanja materijala može izvući – ona koja se odnosi na način na koji je sama Služba percipirala realnost.

Pristup arhivu imaju i članovi Komisije za javni interes, nezaobilazne instance u procesu lustracije, koji, prema postojećem Lustracionom aktu, obuhvata oko 27.000 ljudi na javnim funkcijama (prema najavi Mareka Kučinskog, potpredsednika parlamentarnog kluba partije Zakon i pravda i predsednika parlamentarnog odbora za administrativna i unutrašnja pitanja, ta stranka će podneti amandmane na osnovu kojih će lustracijom biti obuhvaćeno 50.000 javnih službenika).

SUDBINA LAŽOVA: Prema postojećem zakonu, određene kategorije javnih službenika obavezne su da potpišu deklaraciju kojom se izjašnjavaju o tome da li su ili nisu sarađivali sa tajnom službom. Komisija za javni interes, potom, koristeći materijale skladištene u Arhivu IPN-a, proverava da li su te izjave tačne. U slučajevima kada se pokaže da je neko pokušao da sakrije da je sarađivao sa Velikim bratom ("lustracioni lažov"), Komisija podnosi tužbu Lustracionom sudu. Tokom postupka zasnovanog na principima krivičnog zakona, koji podrazumeva pravo na odbranu, ali i žalbu apelacionom sudu, Lustracioni sud skuplja dodatne dokaze. Ukoliko Sud odluči da je određeni javni službenik slagao u deklaraciji, i ako tu odluku potvrdi viša sudska instanca, kazna je desetogodišnja zabrana obavljanja javne funkcije. Za one, međutim, koji u deklaraciji priznaju da su sarađivali sa tajnom službom, jedina ali nimalo prijatna konsekvenca jeste objavljivanje imena u službenom glasniku. Zabrane obavljanja javne funkcije u tom slučaju nema.

Prema rečima Vlodimira Olževskog iz Komisije za javni interes, do sada je, od 27.000 potpisanih deklaracija, provereno oko 22.000. Podneto je 150 tužbi protiv "lustracionih lažova", a sud je doneo 63 presude kojim se dotičnim zabranjuje obavljanje javne funkcije u periodu od deset godina. Deo optuženih podneo je ostavke na funkcije pre donošenja sudske odluke (što ih ne oslobađa novog procesa ukoliko ponovo pokušaju da obavljaju javnu funkciju). U 13 slučajeva, postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza da neko jeste ili nije slagao, ali je naknadnom izmenom zakona ta mogućnost ukinuta, pa sada sud mora da se opredeli za jednu od dve opcije – sarađivao, ili nije sarađivao.

Bilo je i slučajeva samolustracije – ljudi koji osećaju pritisak javnosti koja ih optužuje za kolaboraciju sa tajnom službom, imaju mogućnost da sami pokrenu lustracioni postupak, kako bi se odbranili od optužbi (pod uslovom da su na javnoj funkciji).

NEMAČKI PRIMER: Poljski kritičari procesa suočavanja sa prošlošću u svojoj zemlji obično navode Nemačku kao pozitivan, ali nedostignut primer. Nemačke cifre su zaista impozantne: od decembra 1991. godine, kada je usvojen Zakon o otvaranju dosijea (arhive su otvorene u januaru 1992), podneto je 5.100.000 zahteva, a 1,5 miliona građana videlo je svoj fajl. Interesovanje je veliko i danas: prema rečima Gintera Bormana iz Federalne komisije za dosijea Štazija, u 2005. mesečno je stizalo čak između 6000 i 8000 zahteva za uvid u dosijea!

Nije, međutim, sve teklo savršeno glatko. Najpre, umirući režim i u toj zemlji uspeo je da uništi još uvek nepoznatu količinu materijala, što je zaustavljeno bukvalnim upadom građana u prostorije Štazija. A onda se, prema rečima Markusa Mekela, ministra inostranih poslova u kratkotrajnoj nekomunističkoj, nezavisnoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, pokazalo da, zaokupljene idejom ujedinjenja, nemačke vlasti, pre svega zapadne, nisu želele da se dosijei otvore. Jaki protesti u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, doveli su, međutim, do odluke da se u prvoj godini posle ujedinjenja arhivi otvore.

Osnovna ideja bila je – zaštititi žrtvu, otkriti doušnike. Zato je svim građanima (ne samo državljanima Nemačke!) omogućeno da dobiju svoj ili dosije bliskih preminulih rođaka na uvid – u prvoj etapi sa izbrisanim imenima doušnika, da bi, na poseban zahtev i taj podatak bilo moguće dobiti.

Od momenta zahteva (formular je moguće pronaći i na internetu, na adresi www.bstu.de, ali je obavezno lično predavanje zahteva) može da prođe do 12 nedelja do dobijanja inicijalne informacije da li dosije postoji. Zbog obima materijala koji je neophodno pregledati, ponekad prođe i do dve godine dok zainteresovani građanin (istraživač, novinar, javna služba, sud, tužilaštvo) ne dobije traženi dokument. Za ispunjavanje naknadnog zahteva – da se otkriju imena doušnika, nije potrebno više od nekoliko nedelja. Predviđeno je da do kraja 2006. sve javne službe provere sve svoje službenike, čak i čistačice.

PRAVDA I EKONOMIJA: Sama činjenica da je neko bio Štazijev kolaboracionista, međutim, ne mora da znači da će on zbog toga trpeti konsekvence. Zakon, naime, kaže da, ako je neko sarađivao sa Štazijem i nije odgovarajući za javnu funkciju, može biti otpušten, a odluku da li će se to desiti ili ne, donosi institucija u kojoj dotični radi. Takvo rešenje trebalo bi da omogući različit tretman prema onima koji su sarađivali pod prinudom od onih čije je dobrovoljno cinkarenje nanelo teške posledice njihovim žrtvama. U praksi se, međutim, prema rečima Helmuta Milera Enbergsa, istoričara i specijaliste instituta Gauk (Institut Federalne komisije za dosijea Štazija), koji se bavi upravo doušnicima Štazija, pokazalo da pravda nije ista za sve. Ukupne brojke govore da 55 odsto doušnika nije trpelo nikakve konsekvence za tu svoju delatnost. Još zanimljivija je činjenica da se proces lustracije razlikovao po regionima, ali i po – profesijama. "Kriterijumi su bili daleko stroži za učitelje nego za policajce. Dok su učitelji koji su sarađivali sa Štazijem uglavnom otpuštani, u policiji se to retko dešavalo, tako da je danas svaki šesti policajac nekada radio za Štazi. Kriterijum nije bio moralni, već ekonomski – postojao je, naime, višak učitelja, a manjak policajaca", kaže Miler Enbergs. I još: proveravani su samo ljudi iz bivše Istočne, ali ne i Zapadne Nemačke, iako je i tamo Štazi imao svoje saradnike.

Minuli rad u zloglasnoj Službi ume da bude i prednost: u velikim kompanijama bivši agenti su dobrodošli za radna mesta u istočnim zemljama, kaže Miler Enbergs, navodeći primer direktora jedne banke u Moskvi, koji je bio top-agent. I ne samo to: zaposleni u Štaziju imali su odlične plate, zahvaljujući čemu danas imaju i 30 odsto veće penzije od prosečnih, ističe Borman. Zakon štiti sve, zahvaljujući čemu je veoma mali broj agenata kažnjen zbog svojih zlodela. "Teško je kazniti za zločin u državi koja dozvoljava zločin", kaže Borman, objašnjavajući da je, da bi nekadašnji agent bio kažnjen, neophodno da se utvrdi da je prekršio zakon GDR i današnji zakon. Čak je za ubistva na granici kažnjeno samo nekoliko Štazi oficira, i to na vremenske kazne od dve do pet godina.

Štazi jeste ubijao, ali je znatno češće koristio perfidnije, ali vrlo razorne metode psiholoških pritisaka, ucena i raznih manipulacija. Veliki brat tako je upravljao kako privatnim tako i poslovnim životom svojih nedovojno poslušnih podanika. Naizgled paradoksalno, i današnje suočavanje sa delatnošću nekadašnje tajne službe ume da utiče na privatne živote ljudi, dajući argumente i zagovornicima i protivnicima otvaranja dosijea.

Često pominjan primer posledica otvaranja dosijea u Nemačkoj jeste slučaj Vere Volenberger, danas Lensfeld, članice Parlamenta i nekadašnje mirovne aktivistkinje, koja je, dobivši svoj dosije, otkrila da je njen suprug, otac dvojice njenih sinova, godinama dojavljivao Službi svaki detalj iz njenog života. Vera Volberger se odmah razvela, što za Gintera Bormana nije argument za tvrdnju da Federalna komisija danas razvodi jednako kao što je to nekada činio Štazi. Prema njegovim rečima, naime, bilo je i slučajeva da je otvaranje dosijea doprinelo da su se nekadašnji supružnici, koji su se razveli zbog manipulacija Službe, danas ponovo venčali.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---