---

Osobe sa posebnim potrebama >

Zanemareni i zaboravljeni

Niko u Srbiji ne zna koliko tačno ima osoba sa posebnim potrebama u domovima razasutim po unutrašnjosti. Zna se da je dom u konaku manastira Sveta Petka uzimao kredit da bi mogao prehraniti svoje štićenike i da domovi u Tutinu i Kulini imaju svoja groblja

Put do Doma za osobe ometene u razvoju u Kulini veoma je strm i zimi zbog snega često neprohodan, pa se lož-ulje kupuje unapred u količini dovoljnoj da potraje tokom cele grejne sezone; put do doma u Stamnici, izgrađenog još 1964. godine, tek je nedavno asfaltiran... Domovi za osobe sa posebnim potrebama, naime, smešteni su u unutrašnjosti, po selima, kako njihovi štićenici "ne bi uznemiravali građanstvo". Dakle, u Kulini kod Aleksinca, Izvoru kod Paraćina, Stamnici kod Petrovca na Mlavi, Veterniku, Tutinu, Velikom Popovcu....

DVE KESE: Za građane Srbije ove osobe su nevidljive. Ne zna se ni njihov broj. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, u čijoj su nadležnosti ovi domovi, raspolaže brojkom od oko 3800 osoba mentalno ometenih u razvoju, invalidnih i duševno obolelih. Međutim, samo u sedam od ukupno devetnaest ustanova koje je Organizacija za brigu o deci sa posebnim potrebama "maliVeliki ljudi" nedavno posetila smešteno je 2411 osoba. U nekim od preostalih dvanaest domova boravi po nekoliko stotina, pa čak i do hiljadu štićenika.

I nadležni i direktori domova slažu se da je najveći problem ove oblasti socijalne zaštite prebukiranost ustanova. Ministarstvo rada propisuje broj osoba koji može biti smešten u jednom domu, ali ta pravila se obično ne poštuju jer korisnici, kako kažu u ovoj instituciji, "ne mogu biti ostavljeni na ulici". Na primer, Dom za lica mentalno ometena u razvoju u Tutinu registrovan je za 97 korisnika, ali u njemu trenutno boravi 182; prema proceni Ministarstva, u Kulini ima 350 štićenika, a zapravo 565...

Zajedničko svim ovim domovima jeste specifičan smrad usled manjka higijene. Dodatan problem jeste i to što osobe sa posebnim potrebama najčešće imaju višestruke poremećaje, pa su znatno osetljivije od ostatka populacije i slabijeg su imuniteta. Ipak, u Kulini je u protekle dve godine smrtnost dece manja za 50 odsto upravo zbog poboljšanja higijene. Jadranka Gvozdenović, načelnica Odeljenja za nadzor i unapređenje stručnog rada Sektora za socijalnu zaštitu u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, kaže za "Vreme" da su pre pola veka štićenici iz Kuline koji su oboleli od Daunovog sindroma najčešće živeli do puberteta, ali da je njihov životni vek zbog poboljšanja uslova danas znatno produžen, i do 70 godina. "A to je i razlog što nemamo dovoljno kapaciteta za smeštaj starijih korisnika. Nekada sam radila u Centru za socijalni rad, koji je u istoj opštini kao i većina porodilišta u Beogradu. Godišnje su se rađala dva ili tri deteta sa Daunovim sindromom, a danas se toliko rodi mesečno."

Ministarstvo rada takođe propisuje i broj radnika; doduše, može se zaposliti i dodatno osoblje, ali se njihove zarade u tom slučaju isplaćuju iz sredstava doma koja su ionako premala. U Domu u Tutinu zaposleno je ukupno pet spremačica u tri smene, što je ispod svakog proseka...

Kako objašnjava Gvozdenovićeva, za lica umereno i teže ometena u razvoju Ministarstvo mesečno izdvaja po 15.600 dinara, za teško ometene 15.900, a zavisne (nepokretne) 22.800 dinara. Taj novac dom troši na iznajmljivanje prostora, komunalije, ishranu, sredstva za higijenu, održavanje objekta i delimično za plate zaposlenih. "Ova suma teško može da zadovolji, ali nažalost ne možemo da izdvojimo više", dodaje ona.

Iako je zadovoljan saradnjom sa Ministarstvom, direktor Doma u Kulini Dragoljub Marković kaže da su sredstva koje se izdvajaju za domove nedovoljna: "Lož-ulje je u decembru prošle godine koštalo 33 dinara, a sada 66; zejtin je bio oko 40, a sada je 100 dinara... Cene su porasle za 100 odsto, a smeštaj je poskupeo za 40 odsto u odnosu na prošlu godinu."

"Koliko god da država ulaže, to nije dovoljno jer su uglavnom u pitanju ruinirane zgrade, u koje se nije ulagalo više od deset godina ", kaže Gvozdenovićeva. "U vašoj kući se kreči jednom godišnje. Kada 300 dece živi u istom prostoru, ili 1000 kao u 'Malim pčelicama' a ne znaju da vode računa ni o sebi, neophodno je mnogo ulagati."

Međutim, u domove retko stiže pomoć. Nedžad Mecinović, direktor Doma u Tutinu, objašnjava da osim proizvođačâ odeće i Islamske zajednice iz Novog Pazara koja ovaj dom snabdeva mesom, druga pomoć retko stiže. Prilikom posete predstavnika organizacije "maliVeliki ljudi" objasnio je da je to prvi put za protekle dve godine da u taj dom dolazi neko iz Beograda. Jedna od radnica Doma u Kulini kaže da su donacije posle izbora 2000. godine dobile drugačiji karakter: "Donatori su donosili dve kese i tri kamere." To objašnjava i Mecinovićevu tvrdnju da najviše pomoći stiže u domove koji su smešteni u većim gradovima.

SPECIJALNO VASPITANJE: Dom u Kulini izgrađen je 1953. godine. Prvobitno je bio namenjen deci i omladini teže i teško ometenoj u razvoju, ali, ponovo zbog manjka kapaciteta, štićenici ovde ostaju do smrti. Takođe, u ovom domu se zbrinjavaju i šestomesečne bebe. Do petooktobarskih promena 2000. godine paviljoni su bili potpuno zapušteni: krovovi su prokišnjavali, prozori su bili razbijeni, kupatila i mokri čvorovi uglavnom nisu funkcionisali, nedostajala su vrata, dušeci, posteljina, obuća i odeća... Pokrenuta je akcija "Zovem se Anđela", i za šest meseci prikupljena su sredstva za kompletno renoviranje. U posedu doma je i oko 100 svinja, 700 koki nosilja i 500 pilića, pa dom na taj način može da uštedi sredstva. U njemu trenutno boravi 120 beba koje dolaze sa šest meseci starosti. Najstariji štićenik ima 75 godina, a polovina domske populacije je teško ometena u razvoju i s njima je nemoguć bilo kakav rad. Takođe, upravo u ovom domu ima najviše nepokretnih osoba.

"Pitanje je da li će ikada iko od njih da prohoda. Ceo život provedu u krevetu. Dešava se i da deca koja ovde dođu kao bebe prohodaju ili nauče prve reči u desetoj godini", kaže Marković.

Kako objašnjava Milena Bogdanović iz organizacije "maliVeliki ljudi", najveći broj štićenika u ovom, ali i u drugim domovima ima Daunov sindrom i vrlo često kombinovane smetnje. Ona navodi primer Alekse, jednog od štićenika Specijalnog zavoda za decu i omladinu "Dr Nikola Šumenković" u Stamnici. Aleksa ima epilepsiju, parkinsonovu bolest i veoma povišen šećer. Dom u kojem on boravi otvoren je jedanaest godina posle onog u Kulini u napuštenim rudarskim barakama, izgrađenim 1953. godine i tek nedavno renoviranim zahvaljujući donatorima. U njima su najpre žene iz sela čuvale ometenu decu. Danas u njima borave i odrasli, iako je zamišljen kao smeštaj za decu i omladinu. Od 469 štićenika, samo je 101 dete. Dom je tokom leta često pominjan u medijima pošto su podignute prijave protiv negovateljice koja je tukla jednog od štićenika. Pre nekoliko godina, kada je objavljeno da je jedna štićenica seksualno zlostavljana, Mirko Tošić je smenjen a na njegovo mesto postavljen novi direktor, defektolog Ivica Stević. Gvozdenovićeva objašnjava da Ministarstvo sada pokušava da zameni Stevića "nekim ko će znati da radi svoj posao", ali se slaže da je veoma teško naći stručnjaka koji će hteti da živi u Stamnici i da radi posao koji svakako nije jednostavan. U proteklih godinu i po dana Upravni odbor Doma tri puta je glasao o njegovoj smeni, a kako se nagađa, inicijative pokreću članovi stranke G17 plus. Ipak, Stević odaje utisak osobe vrlo posvećene svom poslu, kojem se štićenici raduju.

Međutim, i o drugim domovima kruže glasine da imaju "specijalne" prostorije u kojima borave agresivni štićenici, često vezivani i tučeni. Na pitanje da li se nešto slično dešava u Domu u Tutinu Mecinović, odgovara da je takva praksa prekinuta pre dve do tri godine, a da sada u takvim situacijama nekoliko radnika doma čuva štićenika. Takvi problemi trebalo bi da se rešavaju terapijom. Međutim, ovaj dom mesečno dobija samo 31.000 dinara za lekove, iako je 150 štićenika pod stalnom terapijom.

HRANA NA KREDIT: U konaku manastira Sveta Petka smeštene su 92 štićenice. Polovina njih je nepokretna, a svega desetak je lakše ometeno u razvoju i kod njih je moguće primeniti neki od oblika terapije. Upravo zato, organizacija "maliVeliki ljudi" prikupila je sredstva za pokretanje muzikoterapije. O štićenicama se brine jedanaest monahinja iz manastira Sveta Petka koje su na službi u konaku. Početkom 2005. godine uprava doma bila je primorana da uzme kredit za nabavku hrane, sa čime Ministarstvo, kako kaže Gvozdenovićeva, nije upoznato. Ona dodaje da ne sumnja u taj podatak, ali da joj nije jasno kako je moguće da dom dobija 15.000 dinara mesečno po štićeniku, a da ta sredstva ipak nisu dovoljna. Zbog nevolja u kojima se našao dom, u aprilu prošle godine organizacija "maliVeliki ljudi" pokrenula je program "Sveta Petka". Od tada, na svaka dva do tri meseca ova organizacija dom snabdeva hranom i sredstvima za održavanje higijene. Na mesečnom nivou potrebno je oko 180 kilograma praška za veš, 100 litara ulja, 600 kilograma krompira...

Đuliana Milić iz ove organizacije kaže za "Vreme" da su najpotrebnije kaše, jer većina štićenica jede samo pasiranu hranu, koju je i najteže nabaviti. Jedan od oblika radne terapije za neke od štićenica upravo je drobljenje hleba. Samo jedna od njih bavi se štrikanjem, ali zbog nedostatka vune primorana je da sve što napravi odmah i opara kako bi odmah istu vunu koristila ponovo. Takođe, teško je nabaviti i pelene za odrasle – mesečne potrebe su oko 7200 komada. Kako navode u ovoj organizaciji, za dete koje ima napade epilepsije potrebno je mesečno izdvojiti oko 100 evra za nabavku lekova.

Većina direktora domova ipak je zadovoljna saradnjom sa Ministarstvom rada. Nedžad Mecinović, pravnik i direktor doma u Tutinu, kaže za "Vreme" da sve što je od Ministarstva tražio u protekle dve godine koliko obavlja tu funkciju, dobio je. U ovom domu u toku je renoviranje mokrih čvorova jer su bili u veoma lošem stanju. Ovde su smešteni samo punoletni štićenici iz 49 opština u Srbiji. Zaposleno je pet spremačica, jedan socijalni radnik i jedan psiholog, ali nijedan lekar. Pri tom, ovaj dom nema adekvatno sanitetsko vozilo, pa ukoliko nekog od štićenika treba prevesti u dom zdravlja, to se obavlja privatnim kolima kojima se spusti zadnje sedište.

Retki su štićenici koje neko posećuje. Kako kaže Mecinović, svega desetak osoba doma čiji je on direktor obilazi rodbina, a oko 100 korisnika nikada niko nije posetio. Dragoljub Marković objašnjava da je veliki broj štićenika Kuline bez roditeljskog staranja, često iz Zvečanske. "Imamo i decu iz Makedonije, Republike Srpske i Crne Gore. Neka imaju roditelje koji su takođe ometeni u razvoju pa nemaju mogućnosti da dolaze. U suštini, veoma mali broj roditelja redovno obilazi decu. Mnogi od njih se tokom posete toliko teško osećaju da im je potrebno i po nekoliko meseci da bi se ponovo vratili."

Štićenici u domovima ostaju do kraja života. Po pravilu žive kratko, u proseku oko 20 godina, a veoma mali broj doživi pedesetu. Domovi u Tutinu i Kulini imaju svoje groblje. Marković objašnjava: "Ukoliko dete nema srodnike i Centar za socijalni rad nije zainteresovan, po odobrenju Centra decu sahranjujemo na našem groblju."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---