---

Nauka >

Otvaranje svemirskog frižidera

Priča o Plutonu puna je interesantnih ljudi, neočekivanih obrta, izneverenih nadanja i velikih zabluda

Nakon više odlaganja izazvanih lošim meteorološkim uslovima, sa Floride je krajem prošle nedelje lansirana sonda Novi horizonti, čiji je glavni zadatak da poseti Pluton, jedinu planetu koju do sada nismo videli izbliza. Lansiranje je obavljeno moćnom Atlas V raketom, koja će sondi obezbediti do sada neviđenu početnu brzinu: Apolo astronautima bila su potrebna tri dana da pređu rastojanje od Zemlje do Meseca, dok će sonda isti put preći za svega devet sati.

Već naredne godine, sonda će prohujati pored Jupitera, čija će gravitaciona "praćka" ubrzati letelicu sa 16 na 21 kilometar u sekundi. Čak i tako brzoj letelici biće potrebna čitava decenija da stigne do poslednje planete Sunčevog sistema. Bude li sve u redu, bliski susret s Plutonom desiće se u julu 2015. godine, na minimalnom rastojanju od oko 10.000 kilometara. U odnosu na Zemlju, Pluton je oko 40 puta udaljeniji od Sunca i nalazi se toliko daleko da će fotografije i rezultati brojnih merenja putovati više od četiri sata kroz kosmos pre nego što dopru do nas.

Lansiranje sonde nije prošlo bez "cirkusa" koji su organizovale brojne ekološke organizacije. Sonda kao izvor energije koristi radioizotopski termoelektrični generator u kome se nalazi 11 kilograma radioaktivnog plutonijuma (ukupna snaga svih uređaja na sondi iznosi svega 200W). Strah da bi prilikom lansiranja moglo da dođe do katastrofe koja bi rasula ekstremno toksični plutonijum na širi prostor okupio je priličan broj demonstranata. Ipak, alternative nije bilo: ovakve sonde ne mogu da koriste sunčeve ćelije, a svemirski pogon na drva, ugalj i dizel još nije razvijen.

MIT O PLANETI X: Priča o Plutonu puna je interesantnih ljudi, neočekivanih obrta, izneverenih nadanja i velikih zabluda...

Krajem XIX veka svet je znao za osam planeta Sunčevog sistema. Poslednju planetu Neptun otkrili su još 1846. godine Le Verije i Adams više se koristeći matematičkim proračunima nego astronomskim posmatranjima. Oni su nezavisno jedan od drugog izučavali male nepravilnosti u putanji Urana pre nego što su, praktično istovremeno, došli do zaključka da se one mogu objasniti jedino dejstvom neke velike, do tada neviđene planete. Pošto su obojica matematički precizno ukazala na deo neba koji treba detaljnije pretražiti, astronomima je bilo relativno lako da pronađu Neptun.

Pa opet, pola veka kasnije izgledalo je da se priča ponavlja. Pojavili su se brojni radovi u kojima se tvrdilo da osmotrena orbita Neptuna ne odgovara matematičkim proračunima. Poneseni uspehom Le Verijea i Adamsa, mnogi stručnjaci počeli su da tvrde da neko nepoznato telo remeti orbitu Neptuna na isti način kao što Neptunovo kretanje remeti putanju Urana. Priča je postala veoma popularna kada se u nju uključio i Persival Lovel, prodoran astronom amater već poznat po svojoj teoriji o kanalima i inteligentnom životu na Marsu. Lovel je udahnuo život mitu o planeti X, tajanstvenom džinu koji luta iza Neptunove orbite i remeti kretanje unutrašnjih planeta. Poslednjih osam godina života Lovel je, s manjim ili većim prekidima, bezuspešno tragao za svojom opsesijom. U više navrata tvrdio je da se nalazi na pragu otkrića i da njegovi popravljeni matematički proračuni mogu da predvide tačan položaj tajanstvenog Neptunovog pratioca. Sav trud je, nažalost, bio uzaludan i Lovel je umro 1916. godine duboko razočaran što je njegovo grozničavo istraživanje ostalo bez rezultata.

No, Lovel je za sobom ostavio brojne sledbenike duboko ubeđene u ispravnost njegove osnovne hipoteze. Mnogi od njih bili su vrhunski profesionalci a jedan od njih bio je i Klajd Tombo, astronom opservatorije u Arizoni koja je nakon smrti Lovela ponela njegovo ime. Tombo je proveo silne godine pretražujući dubine Sunčevog sistema: otkrio je brojne komete i asteroide, ali ne i ono što je tražio. U januaru 1930. godine pretraživao je deo neba koji je Lovel petnaestak godina ranije naznačio kao region u kome se krije planeta X. Poredeći slike istog dela neba načinjene 20, 23. i 29. januara, nedvosmisleno je utvrdio da se jedna slabašna tačka pomera u odnosu na fiksnu zvezdanu pozadinu.

Novo nebesko telo eskpresno je dobilo status planete i ime Pluton (vidi okvir). Pa ipak, kako je vreme odmicalo, bilo je sve uočljivije da Pluton ne liči mnogo na džinovsku planetu X, onakvu kakvom su je zamišljali Lovel, Tombo i stotine drugih. Pre svega, ispostavilo se da je Pluton veoma mali, znatno manji od svih ostalih planeta, manji čak i od sedam satelita (Pluton dostiže jedva 20 procenata Mesečeve mase). Otkriće Plutonovog satelita Harona iz 1978. godine pokazalo je da je Pluton, zapravo, još manji nego što se ranije mislilo. "Ako nastavimo da ga smanjujemo ovim tempom, postoji realna opasnost da Pluton potpuno nestane", govorili su astronomi. Tako mali Pluton sigurno da nije mogao da izazove bilo kakve merljive poremećaje u Neptunovom kretanju.

Štaviše, ispostavilo se da je sa Neptunom i njegovom putanjom sve u redu. Nakon letova Pionira 10 i 11 kao i Vojadžera 1 i 2, mase Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna određene su mnogo preciznije. Ispostavilo se da se te vrednosti prilično razlikuju od vrednosti koje su koristili Lovel i njegovi sledbenici u svojim proračunima. Kada su ti proračuni ponovljeni uz korišćenje preciznije određenih masa, matematička predviđanja putanje Neptuna idealno su se poklopila sa osmatranjima. To što je Tombo pronašao Pluton manje-više tamo gde je Lovel to matematički predvideo bila je čista slučajnost. Planeta X zapravo ne postoji.

NOVI HORIZONTI: Pluton je zadržao nesporan status planete sve do 1992. godine kada je iza Neptunove orbite otkriveno još jedno slično (iako znatno manje) nebesko telo označeno kao QB1. Vrlo brzo, u istom delu Sunčevog sistema, otkriveno je na stotine sličnih objekata što je potvrdilo postojanje tzv. Kajperovog pojasa, rezervoara stenovitog materijala i leda zaostalog još od formiranja Sunčevog sistema. Neki od objekata iz Kajperovog pojasa, poput Kvaorara (otkrivenog 2002. godine) i Sedne (2004) zaista su impoznatni, tek nešto manji od Plutona. Konfuzija oko toga šta jeste a šta nije planeta postala je još veća prošle godine kada je otkriven UB313, objekat za koji se smatra da je definitivno veći od Plutona i, samim tim, bolji kandidat za planetu od Plutona. Na kraju, shvatili smo da je Pluton tek jedan od većih objekata iz Kajperovog pojasa i da status planete zadržava prevashodno iz istorijskih razloga. A to je nešto što Međunarodna astronomska unija, danas vrhovni autoritet za imenovanje i klasifikaciju nebeskih tela, uvažava i nema nameru da revidira.

Naše celokupno znanje o Plutonu staje na jedan list papira, prvenstveno zato što Pluton do sada nije posetila nijedna kosmička sonda. Čak i Hablov orbitalni teleskop nije u stanju da na njemu razluči površinske detalje. S obzirom na daljinu od Sunca, sigurno je da Pluton obitava u skoro potpunom mraku. Gustina Plutona je mala, tako da se veruje da vodeni led učestvuje u njegovoj ukupnoj masi sa bar 30 odsto. Pretpostavlja se da Pluton ima ekstremno retku i tanku atmosferu sastavljenu od azota, ugljen-monoksida i metana pri čemu se dnevne temperature kreću između -235°C i -210°C. Pluton ima tri satelita, jedan veliki (Haron) i dva minijaturna. Interesantno je da Haron i Pluton "gledaju" jedan u drugog uvek istom stranom: na Plutonovom nebu, Haron stoji uvek na istom mestu.

Pluton je, u naučnom smislu, bio ignorisan decenijama sve dok otkrićem Kajperovog pojasa nije ponovo dobio na značaju. Pluton i njemu slična tela ostali su praktično neizmenjeni milijardama godina – proučavanje ovog svemirskog frižidera može nam indirektno pomoći da saznamo više o nastanku Zemlje, pa i izvoru života na njoj. A takva saznanja sigurno vrede više od 700 miliona dolara koliko je do sada potrošeno na projekat Novi horizonti.

Klajd Tombo nije doživeo da vidi povećan interes javnosti za Pluton – umro je u dubokoj starosti 1997. godine. Iako je dobar deo naučne karijere potrošio na prilično bizarne stvari (kao što su leteći tanjiri ili potraga za neotkrivenim Zemljinim satelitima), Tombo je sačuvao status i renome vrhunskog istraživača. NASA je izašla u susret željama njegovih poštovalaca i prihvatila da kapsulu sa delom njegovih kremiranih ostataka smesti na sondu Novi horizonti. Veliki astronom verovatno nije ni slutio da će mu daleki svet koji je prvi ugledao pre više od sedam decenija jednoga dana biti i poslednje konačište.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---