Ekološko-tranzicione dileme >

Kuća na putu

zoran majdin

Nakon skoro tri decenije postojanja, prva domaća ekološka i artistička komuna u selu Brezovica kod Gornjeg Milanovca –- Porodica bistrih potoka, ugrožena je ponovnim otvaranjem obližnjeg kamenoloma, koji je zatvoren kao nerentabilan otprilike u isto vreme kad je ova komuna nastala

BOŽIDAR MANDIĆ

Revitalizacija kamenoloma Ćeramide na planini Rudnik, koji je kupio austrijski biznismen Manfred Asamer, za meštane okolnih sela je dobra vest: u kamenolomu će osim za vozače i minere biti posla i za nekvalifikovane radnike kojih, kao i kamena, na najvećoj šumadijskoj planini ima u izobilju. Dobra vest je i za gornjomilanovačku opštinu jer će od eksploatacije kamena dokapati nešto novca i u opštinsku kasu. Međutim, za Božidara Mandića, književnika, dramaturga i osnivača Porodice bistrih potoka, najstarije ekološke komune na Balkanu, ta vest je najgora moguća: za prevoz kamena uprava kamenoloma namerava da proseče put tik pored njegovog imanja, na dvadesetak metara od trodecenijskog staništa komune. Time se, kako je objasnio, ugrožava čistoća potoka oko koga se komuna razvila, devastiraju svi životni, ekološki i umetnički principi na kojima je ova zajednica do sada opstala i za koje se zalaže.

U početku, kaže Mandić, nije izgledalo da će biti ovako kako sada jeste: novi vlasnik kamenoloma Manfred Asamer je u svojoj zemlji veoma istaknut ekolog, predsednik je Ekološkog odbora svih evropskih cementara, a njegova korporacija nosi znak "pande", ekološkog simbola najviše vrste za doprinos u zaštiti čovekove sredine.

EKOLOZI IZNEVERITEljI: "U početku su se prijateljski ophodili. Asamer je više puta dolazio kod nas, takođe i generalni direktor Markus Bogdanovič, oduševljavali se svime što su videli i rekli da bi se i oni borili za očuvanje ovoga što nas okružuje. Bio sam i ja njihov gost nekoliko dana, pokazali su mi kako se čuva priroda u Austriji i tada sam im rekao: dragi Austrijanci, sve ono što vi želite svojoj deci, ja želim srpskoj. Izgledalo je tada kao da smo se sporazumeli, da ćemo sarađivati ekološki i teatarski. Sve to smo shvatili kao gest prijateljstva, ali su oni izneverili. Ispalo je da su ekolozi samo u svojoj zemlji: svoju prirodu čuvaju, a našu uništavaju."

Štaviše, kako trvdi Mandić, vlasnik kamenoloma je uz pomoć korumpiranih opštinskih funkcionera meštane okrenuo protiv Porodice. Kaže da je, kao rezultat te kampanje, letos bilo i pretnji da će ih "vilama i motkama iseliti", da je tada, u periodu lovostaja, bilo i pucanja iz pušaka oko kuće, da im je tabla pored magistrale na kojoj piše da komuna postoji i prema kojoj se posetioci orijentišu nekoliko puta rušena, jedanput čak zapaljena, sve da bi ih zaplašili i prinudili da odu. "Sve će učiniti samo zarad svog profita: rušiće naša stabla, zagaditi naš potok, pomeriti našu planinu, okrenuti nas jedne protiv drugih... Ni za šta drugo nisu zainteresovani, samo za sopstveni profit", kaže rezignirano i dodaje da bi zbog svega što se događa morali da podnesu ostavke ministar za nauku i zaštitu životne sredine Aleksandar Popović, jer ne radi ono što mu je u opisu radnog mesta, kao i ministarka poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Ivana Dulić-Marković, jer je Republička direkcija za vode izdala vodoprivrednu saglasnost za izgradnju ovog puta.

POGREŠNA ADRESA: U Ministarstvu poljoprivrede kažu da je vodoprivredna saglasnost izdata u skladu sa Zakonom o vodama, ali naglašavaju da to nije i dozvola za izvođenje radova, već je samo jedan od mnoštva dokumenata potrebnih za dobijanje građevinske dozvole, koju inače mogu izdati Ministarstvo za kapitalne investicije i lokalna samouprava. Kažu da uprkos halabuci u javnosti na to rešenje nije podnesena žalba drugostepenom organu i da je zbog toga Rešenje konačno u upravnom postupku. Kažu i da je neobično što je Porodica bistrih potoka najveće težište svojih aktivnosti stavila na vodoprivrednu problematiku, uprkos tome što se stvarno težište nalazi na rešavanju rudarske, kao i urbanističko-planske i imovinsko-pravne problematike, jer otvara se rudnik i svi objekti koji su mu potrebni. Ministarstvo poljoprivrede ne može da utiče na sve to jer nije u njegovoj nadležnosti, pa shodno tome nema potrebe ni da zbog toga bude prozivano.

Ističu, takođe, da nevladina organizacija Porodica bistrih potoka u postupku obraćanja Ministarstvu poljoprivrede nije dostavila podatke o tome da li su objekti na kojima ona sprovodi svoje ekološko-kulturološke aktivnosti registrovani i proglašeni za objekte kulturnih dobara od nacionalnog značaja ili za objekte drugih zaštićenih dobara od nacionalnog značaja. Nisu dostavljeni ni podaci o tome da li je to područje proglašeno područjem koje zbog svojih karakteristika ima posebnu namenu i koje zahteva poseban režim organizacije uređenja, korišćenja i zaštite prostora. Ako Porodica bistrih potoka nema ovakvu dokumentaciju, zaključuju, onda ona samo nepotrebno podiže tenzije u javnosti služeći se, za umetnike, neprimerenim rečima.

DAVID I GOLIJAT: Da bi Mandić sprečio "ekološki genocid", kako on naziva naum investitora i opštinskih vlasti, pokrenuo je široku kampanju koja, kako kaže, traje već 800 dana i u koju su uključeni mnogobrojni prijatelji Porodice: "Ako i pored podrške kulturne javnosti, koja jača iz dana u dan, bude ostvarena ideja da se put baš tuda izgradi, mislim da će proširena Porodica bistrih potoka ići na javni otpor. Ako to ne bismo uradili, mi bismo izdali ekološki pokret Srbije, a ja bih negirao dve stotine predavanja koje sam o životu i radu komune održao, knjige koje sam napisao i predstave koje smo odigrali", rekao je na nedavnom skupu uperenog "protiv asfaltiranja prirode" u beogradskom Domu omladine.

Za pružanje otpora, odnosno za očuvanje Porodice bistrih potoka, navodi da se prijavilo mnogo mladih ljudi. "Svi zajedno ćemo pokušati da zaustavimo mašine pevajući im: možda mašine budu humanije od kapitalista i birokrata i odbiju da unište ovu lepotu. Ubeđen sam da malo može da pobedi veliko, da David probudi Golijatovu savest, ne praćkom, nego da nekom vrstom poetske revolucije neagresivno spreči agresiju kojoj smo svedoci."

Da li zbog najavljenih protesta, da li zbog vremenskih prilika nepogodnih za prosecanje puta uz nabujali potok, da li zbog imovinsko-pravnih nedoumica, nedostatka potrebnih dozvola ili nečeg petog, tek put o kome je reč za sada se ne gradi.


 

Poslednja svetlost

Porodica bistrih potoka osnovana je krajem sedamdesetih godina. U početku je to bila "intenzivna komuna" istomišljenika u potrazi za suštinom života, poput mnogobrojnih hipi komuna koje su u tom periodu širom sveta nastajale, ali i nestajale. "Ovde smo pronašli život udaljen od savremene civilizacije prepune brzine, buke i zagađenosti. To ja zovem povratkom elementarnoj kulturi, koja je logičan nastavak postmoderne", objasnio je u razgovoru za "Vreme" Božidar Mandić. U tom vidu komuna je potrajala nekoliko godina, da bi se vremenom transformisala u porodičnu komunu koja je trajala sledećih 15 godina. Danas je, kako kaže, komuna dobila svoj efemerni oblik: život u osami. "Rezonujem da ako neko hoće da bude angažovan, mora da živi izolovano, s tim da izolovanost ne znači i usamljenost. Naprotiv, izolovanost je podsticaj za dijalog. Imam svoj unutrašnji dijalog, primam posetioce sa puno ljubavi i radosti. Ovo je centar otvorene kulture gde je moguće zaustaviti vreme. Živim sam, ali sa puno ljudi oko sebe: kada sam sâm, čitam, pišem, šetam... s vremena na vreme ovde dođe po pedeset ili stotinu ljudi da pogledaju naše predstave i da se napoje novom mišlju – Optimizmom i Nadom. Suština mog života je potraga za slobodom i mogu reći da sam za ovo vreme i uspeo da je pronađem: uspeo sam da uskladim svoje misli sa prirodom, umetnošću i ljudima koji su dolazili u naš dom. Otkrio sam mnoge ekonomske autentičnosti, mnoge umetničke aspekte, stvaram na svoj najiskreniji način i to iskazujem u svojim tekstovima, u likovnosti i u teatru. S obzirom na to da živim izolovano, kontakte sa javnošću ostvarujem kroz medije i tribine iznoseći da se može alternativno živeti, da još uvek postoji avangarda, ona umetnost koja se ne zaustavlja nego napreduje, a ona je uvek isto što i život. Moj život ima smisla: na putu sam duhovnog bogatstva koji nikada neću napustiti, jedino ako me oteraju iz ovakve lepote i radosti. Nažalost, umesto naivne ideje o rusoovskom povratku prirodi, ispostavilo se da je moj život ovde, pored toga što je paradigma životnog sklada čoveka sa šumama, izvorima i potocima, ujedno i primer pružanja otpora rušiteljima sveta koji nadiru sa svih strana. Iako je moto Porodice bistrih potoka Optimizam i Nada, sve više sam pesimista: plašim se onoga što će se sutra dogoditi, više bih voleo da živim juče. Moja razmišljanja ne idu više ka deskripciji onoga što je stvorio neko ko nije čovek, nego ka ukazivanju na umrtvljenost i ošamućenost današnjeg čoveka koji se potpuno izgubio u zavodljivosti novca, na čoveka koji nije više živo biće, već puki artikal na tržištu. Svet je, čini mi se, došao na ivicu, zašao je u svoj 39. civilizacijski dan: ostala nam je samo jedna noć, i samo jedna svetlost. Kada to potrošimo, potrošili smo sve."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST