---

Radikali na vlasti >

Profit od apstinencije

Hoće li, nakon sledećih izbora, radikali uspeti da nađu koalicionog partnera za formiranje vlade i da li će im taj partner uopšte biti potreban

Iako im je broj birača zapravo opao u poslednje dve godine, radikali u ovom trenutku imaju veće šanse na izborni uspeh nego ikada do sada, pokazali su prošle nedelje objavljeni podaci agencije Medijum galup. Na prvi pogled sasvim nelogičan, taj zaključak ima sasvim jednostavno objašnjenje: podaci pokazuju da povećanje apstinencije među pristalicama stranaka koje Srbobran Branković, direktor Medijuma, naziva evroreformskim blokom, radikalima daje šansu da, ukoliko bi u ovom trenutku bili raspisani izbori, osvoje znatno veći broj poslaničkih mandata nego što imaju sada.

Prema Brankovićevoj računici, izvedenoj na osnovu decembarskog istraživanja javnog mnjenja, radikali bi sada mogli da osvoje 102 poslanička mandata, odnosno dvadeset više od broja koji su "uknjižili" na decembarskim izborima 2003. Socijalisti, njihov nekadašnji koalicioni partner, osvojili bi (opet) 22 mandata, zahvaljujući čemu bi zajedno bili veoma blizu "namicanja" neophodne većine za formiranje vlade. I sve to uprkos tome što u apsolutnim brojkama radikali doživljavaju pad, o čemu svedoči činjenica da je na republičkim izborima decembra 2003. SRS osvojio oko 1.050.000 glasova, na predsedničkim izborima juna 2004, oko 950.000, a na lokalnim izborima septembra 2004. oko 900.000 glasova.

FAKTOR KARIĆ: Medijum je svoju računicu izvodio na osnovu stavova birača izrečenih pre aktuelnog "sasecanja" Bogoljuba Karića, tajkuna i lidera PSS-a. Pre završetka afere Karić (ako ga bude) nejasno je kako će "reagovanje pravne države" uticati na raspoloženje dosadašnjih simpatizera PSS-a, ali već ima mišljenja da bi radikali mogli izvući nekakav profit, kao što su i ranije profitirali na sukobima političke konkurencije.

U iščekivanju rezultata obračuna između vlade i Karića, biračko raspoloženje, prema Medijumu, ukazuje na mogućnost da Demokratska stranka osvoji 55 mandata, partija Vojislava Koštunice 33, PSS 33, a stranke nacionalnih manjina deset mandata.

Jedina brana radikalskoj vlasti u tom slučaju bila bi koaliciona vlada DS-a, DSS-a, stranaka nacionalnih manjina i – (trenutno nepodobnog) Karića. Bar dve od navedenih stranaka, međutim, sigurno bi dobro razmislile o činjenici da bi u pitanju bila vlada sa tankom skupštinskom većinom, i da bi, istovremeno, postojala mogućnost pravljenja daleko stabilnije vlade – u koaliciji sa radikalima.

Uvodeći u računicu i neke druge faktore osim trenutnog raspoloženja javnog mnjenja (politički kontekst u kome se održavaju izbori, međunarodni faktor i dr.), politikolozi koje je "Vreme" konsultovalo slažu se da mogućnost dolaska na vlast radikala – ali, za sada, isključivo u koaliciji s nekim drugim partijama – nikako ne bi trebalo isključiti. U pitanju su samo različiti uglovi gledanja na problem – dok Dušan Pavlović smatra da su šanse za takav razvoj događaja velike, Jovan Teokarević radije ističe šta bi se moralo uraditi da se to ne desi, a Slaviša Orlović ukazuje na neprihvatljivost radikalske vlasti za međunarodnu zajednicu, ali i na činjenicu da je ista ta međunarodna zajednica već umela da "progleda kroz prste".

FAKTOR DSS: Iako je SRS najpopularnija stranka, broj glasova koje bi na nekim skorijim parlamentarnim izborima osvojile partije "demokratskog bloka" (sadašnja vladajuća koalicija i DS), prema mišljenju Teokarevića (docent na predmetu savremeni politički sistemi na FPN-u), ipak bi bio veći od broja radikalskih glasova, ali uz dve pretpostavke: da partije demokratskog bloka uđu u postizbornu koaliciju (ili da, pod unutrašnjim i spoljnim pritiscima, zajedno nastupe na izborima) i da se DSS ne opredeli za koaliciju s radikalima. Ipak: "I jedno i drugo je neizvesno, naročito iz perspektive dosadašnjeg ponašanja ovih partija, ali je u skladu sa političkim preferencijama većine onih koji tradicionalno glasaju za ‘demokratski blok’, a isto tako u skladu sa našim nacionalnim interesima – "nastavkom političkih i ekonomskih reformi, u okviru nedvosmislene evroatlantske orijentacije Srbije", kaže Teokarević.

Docent na FPN-u Dušan Pavlović, s druge strane, nije sklon da veruje u ostvarenje takvih pretpostavki: prema njegovom mišljenju, decembarsko izvinjenje DSS-a (u ime vladajuće koalicije, iza koga nisu stale druge članice) bilo je, zapravo, neka vrsta ponude buduće koalicije radikalima. Političko klatno, slikovito objašnjava taj politički analitičar, sada se ponovo zaljuljalo na stranu na kojoj je bilo devedesetih, samo sa manjom amplitudom, tako da je, pre ponovnog zauzimanja "demokratskog kursa", vrlo verovatan period radikalske vladavine u Srbiji.

Razmišljanje koje ga, ipak, dovodi do zaključka da dolazak radikala na vlast nije nemoguć, Orlović (u čije oblasti stručnog interesovanja spadaju političke partije, civilno društvo, demokratija i teorija javnog izbora) počinje od činjenice da SRS ima velik izborni potencijal, što znači značajno uporište u biračkom telu, ali mali koalicioni potencijal, jer su teško prihvatljiv partner za određeni broj stranaka.

FAKTOR SVET: "Slab koalicioni potencijal radikala najneposrednije je vezan za činjenicu da su oni, a samim tim i koalicija sa njima, za sada neprihvatljivi za međunarodnu zajednicu. Međutim, tu treba biti oprezan. Podsetimo se promene odnosa međunarodne zajednice prema Miloševiću, na primer, posle Dejtona, ili skorijeg primera kada je ‘svet’ zažmurio nad manjinskom vladom podržanom od strane SPS-a", upozorava on.

Prema Orlovićevom mišljenju, sa radikalima bi rado ušli u koaliciju SPS i možda PSS, "ali ovi drugi uz veći obzir prema spolja i, naravno, zavisno od ishoda afere oko Mobtela". Spisak se, međutim, ni prema njegovom mišljenju tu ne završava. "Može se primetiti da jedan deo DSS-a naginje koaliciji sa radikalima. Kada bi se spolja progledalo kroz prste kao za podršku vladi od strane SPS-a, ne isključujem mogućnost da bi DSS dobrim delom navijao za jednu takvu koaliciju", kaže Orlović.

Svet ume da oštro reaguje na ekstremnu desnicu, kao kada je Le Pen ušao u drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj pa se Evropa digla na noge, ili kada je Jerg Hajder ušao u koalicionu vladu u Austriji, podseća Orlović. A pogotovu bi to, prema njegovom mišljenju, bilo logično očekivati kada se radi o partiji čiji je lider u haškom pritvoru i čiji bi dolazak na vlast mogao usporiti ili zaustaviti započete integracije i možda kao konsekvencu imati i neku vrstu kažnjavanja.

"Ali ako se takav scenario prećutno odobri, to bi bio znak da su se opredelili za ‘jakog’ igrača sa kojim će lakše ostvariti svoje interese. U tom smislu, iako malo verovatno, ipak je moguće da jednoga dana opet budemo ‘iznenađeni’", kaže Orlović.

KOSOVO, USTAV: Iznenađenja mogu da donesu različit stepen (ne)prijatnosti, pa zato Dušan Pavlović najviše pažnje posvećuje analizi konteksta u kome bi radikali mogli doći na vlast. On navodi dva ključna faktora: glavnu temu o kojoj bi se govorilo na izborima na kojima bi radikali došli na vlast (Kosovo ili ekonomska i socijalna pitanja) i Ustav (da li se izbori održavaju pre ili nakon donošenja ustava i da li su u njegovom donošenju radikali učestvovali).

"Ako se na izborima lome koplja oko Kosova, Haga, Crne Gore i pitanja srpstva, onda nema ništa od tema koje su karakteristične za reforme. Ponovo ćemo se baviti pitanjima iz devedesetih, vrtećemo se u krugu u kome je sve drugo skrajnuto i gde nema ni reči o ekonomskim reformama i evropskim integracijama", kaže Pavlović, koji veruje da će budući izbori biti raspisani zbog Kosova. On upozorava na još pogubniji efekat eventualnog neučešća radikala u donošenju ustava, što bi učvrstilo njihovo utemeljenje na antisistemskim osnovama; u tom slučaju, radikali ne bi imali nikakvog razloga da se zadrže na kursu vladâ posle 2000. „Poenta je u tome da li će se stvoriti uslovi koji će od SRS-a napraviti sistemsku stranku: ko potpiše ustav, mora da ga brani", kaže Pavlović.

Priča je, međutim, sasvim drugačija ako Kosovo ne bude glavna tema izbora, i ako radikali budu deo dogovora o ustavu: u tom slučaju, i oni bi, ako dođu na vlast – naravno, ne sa istim elanom – nastavili proces reformi i pregovora sa EU-om, smatra Pavlović. On, međutim, ističe da je precizna računica u ovom trenutku ipak nemoguća zbog nepoznavanja tih, ali i drugih elemenata, kao što su međunarodna zajednica, izborni sistem, ali i Karićeva sudbina. Uprkos mnogim faktorima koji radikalima idu u prilog, Pavlović ipak ne isključuje varijantu u kojoj bi, pod pritiskom međunarodne zajednice, a u slučaju da Karićeva stranka ne bude potpuno uništena, bila napravljena koalicija "svi protiv SRS-a" – naročito ako bi bio skrojen takav izborni sistem koji ne odgovara trenutno najpopularnijoj stranci (uvođenje nižeg izbornog cenzusa, na primer).

ZAJEDNO: Orlović, s druge strane, podseća da je pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima pokazala da bi DS i DSS uz još kojeg manjeg partnera mogli sprečiti svaku vrstu spekulacija o mogućnosti dolaska radikala na vlast. Teokarević, opet, podseća da se podrazumeva da se svaki izborni rezultat – uključujući i eventualnu pobedu radikala – mora poštovati, ali dodaje i da "demokratski blok" zato ima posebnu odgovornost da zajedničkim nastupom spreči dolazak na vlast jedne još uvek nereformisane i za demokratiju i reforme nejasno opredeljene partije.

"To je posebno važno jer demokratija u Srbiji nije potpuno konsolidovana, što znači najmanje dve stvari: u postojećoj konstelaciji snaga nije sigurno da će svaki ishod izbora biti takođe demokratija, a takođe nije izvesno da li će generalna spoljnopolitička i unutrašnja orijentacija zemlje biti sačuvana", kaže Teokarević.

Da takva upozorenja imaju mnogo ubedljivije utemeljenje od elitističkog stava beogradskog "kruga dvojke", kako se to u poslednje vreme često sugeriše, govore primeri iz ne tako davne prošlosti. Podsećajući na ishod vlade u kojoj su radikali delili vlast sa Miloševićem i JUL-om, Orlović ocenjuje da je to, s jedne strane, bilo insistiranje da u njihovim resorima ne bude afera i korupcije, ali dodaje da je to "s druge strane, vreme sramnog Zakona o univerzitetu, po kojem je veliki broj profesora univerziteta dobio otkaz, i vreme užasnog Zakona o javnom informisanju kada su mediji bili drakonski kažnjavani". U tom obračunu sa civilnim društvom, dodaje on, bio je pripremljen i Zakon o nevladinim organizacijama kako bi obračun bio kompletan.

KRATKO PAMĆENJE: "U našem ‘teatru apsurda’ imamo stvarnost u kojoj najviše prostora u medijima ima tadašnji ministar informisanja, za vreme čijeg mandata su mediji osakaćeni u svakom pogledu" , kaže Orlović, koga ozbiljno brinu "verovanje u nerealna obećanja i kratko pamćenje naših građana". On, s druge strane, primećuje da su radikali svesni kako svog rejtinga tako i svojih hendikepa: "Tako, na primer, oni i dalje zahtevaju ukidanje Haškog tribunala, ali prihvataju uključivanje samo u ‘evropske civilne institucije’ i postepeno omekšavaju u pogledu realnijeg sagledavanja pozicije Srbije u međunarodnim odnosima", primećuje Orlović.

"SRS svakako nije jedina populistička i šovinistička politička partija u postkomunističkoj Evropi koja se može smatrati ‘antisistemskom’, ali se nigde drugde osim kod nas više ne postavljaju krupna pitanja o tome šta je generalna orijentacija zemlje, ili šta treba uraditi da bi se došlo do tržišne privrede i konsolidovane demokratije", dodaje Teokarević. On ističe da, suprotno mnogim sličnim primerima iz postkomunističkih država, uključujuči HDZ u Hrvatskoj, radikali i dalje (mnogo doslednije nego SPS) na oktobar 2000. gledaju kao na prevrat kojim je prekinuta decenija više-manje dobrog načina upravljanja Srbijom. "A u toj deceniji masovno su kršena ljudska prava, sistematski je onemogućavana demokratizacija, forsirano je ratovanje kao način regulisanja konflikata, a Srbija je anatemisana, isključena iz sveta i gurnuta na poslednje mesto u evroatlantskim integracijama", podseća on.

TIHE SANKCIJE: Ako bi radikali u bližoj budućnosti ušli u vladu, prema mišljenju Teokarevića, ne bi trebalo očekivati sankcije kakve smo imali devedesetih, koje su podrazumevale zabranu spoljne trgovine, ali bi "neke tihe sankcije, makar u formi da se ne može sarađivati dovoljno, primati neke vrste pomoći i ići dalje u evropske integracije", bile sasvim izvesne.

A da li bi, na unutrašnjem planu, ponovo trebalo očekivati autoritarni sistem vladavine, jedva preživljen devedesetih? "Mogu da zamislim DSS i SRS kako se busaju u grudi po pitanju Kosova, ali ne mogu da zamislim DSS u vladi koja bi ukidala demokratske slobode", kaže Dušan Pavlović, koji polazi od pretpostavke da radikali ipak ne mogu sami formirati vlast, te da im je najverovatniji koalicioni partner DSS. Pomenuto "busanje u grudi" bi, prema njegovom viđenju, trajalo neko vreme, a onda bi građani videli da ne valja, i sve bi se završilo izborima.

"Teško je poverovati da bi eventualna radikalska vlada mogla ili htela da nas potpuno vrati u devedesete, ali su, čini mi se, previše optimistička očekivanja jedne škole mišljenja u našoj i stranoj političkoj nauci da bi samo preuzimanje odgovornosti za vođenje države i bavljenje konkretnim problemima dovoljno izmenilo SRS i od njega napravilo partiju poput većine drugih. U nekoj daljoj budućnosti – možda, ali ne pre nego što se radikali promene i jasno opredele prema prošloj deceniji u kojoj su i sami bili na vlasti", zaključuje Teokarević.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---