---

Imovina Srba na Kosovu >

Papirna rešenja

Verovatnoća da se problem imovine osobe srpske nacionalnosti reši po individualnoj tužbi kroz kosovski sudski sistem praktično je nikakva. Otud je i potvrda o imovini Direkcije za stambena i imovinska pitanja dobra stvar

Problem uzurpirane i uništene imovine na Kosovu gotovo da je po težini prevazišao probleme kakve je u toj oblasti imao ili ima veliki broj od preko četiri miliona izbeglih i raseljenih ljudi u regionu bivše Jugoslavije. Kosovo je i tada po pitanju uređenosti vlasničkih odnosa bilo gotovo jedinstveno. Ipak, u sedmoj godini protektorata UN-a moglo je biti i boljih rezultata od postignutih. Pri tom, sa srpske strane najčešće kritikovana Direkcija za stambena i imovinska pitanja, poznatija kao HPD (Housing and Property Directorate), nije do kraja loše obavila svoj posao. Direkciju je osnovao UNMIK kao potpuno nezavisnu organizaciju koja bi uskoro mogla da završi svoj mandat. To, međutim, ne znači da je problem srpske imovine na Kosovu i Metohiji rešen.

Uz istinsku volju, tri strane bi mogle da raspetljaju imovinska pitanja veoma brzo, naročito ako se ima u vidu ogroman i već uhodan birokratski aparat, koji u tu svrhu već postoji širom Kosova i u drugim delovima Srbije.

Za početak, statistika HPD-a ne daje celovit uvid u problem imovine (Srba) na Kosovu. HPD je imao mandat da se bavi isključivo stambenom imovinom, što znači da je ostao otvoren problem vlasništva nad zemljištem i poslovnim prostorom, kao i drugim nestambenim objektima u privatnom vlasništvu. Potom, broj zahteva podnetih HPD-u nije ujedno i ukupan broj stanova i kuća u posedu Srba. Ako se zvaničan broj raseljenih lica od blizu 200.000 prema registraciji iz 2000. godine podeli sa pretpostavljena četiri člana porodice, dobija se 50.000 stambenih jedinica. Po takvoj računici, statistički nedostaje više od 20.000 jedinica jer je HPD obradio nešto više od 29.000 zahteva. Razlika ova dva broja izvesno govori najvećim delom o obimu prodate imovine. Ipak, i po srpskim i po međunarodnim izvorima, postoji procena o značajnom broju ljudi koji se nije pojavio u statistici o imovini. Te sumnje potvrđuju i nevladine organizacije koje se često susreću sa takvim slučajevima, pre svega sa ljudima koji potiču sa sela.

"Ima ljudi koji jednostavno nisu imali poverenja u HPD, kao što nemaju poverenja ni u šta što ima veze sa administracijom UNMIK-a. Ima i takvih koji nisu znali šta i kako treba da urade, pa onda nisu uradili ništa. Odlučivali su se na čekanje, s nadom da će se stvari rešiti same od sebe", kaže pravnik jednog od najvećih NVO-a koji se na Kosovu bavi povratkom nealbanaca.

Ne zna se kolikom imovinom raspolažu Srbi na Kosovu i tim podacima, po svemu sudeći, ne raspolaže ni Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju (KC). Ova državna institucija u razgovorima najčešće poteže jednu drugu brojku – 18.000 tužbi za nadoknadu štete za oštećenu imovinu koje je KC podneo kosovskim sudovima. Te tužbe su, međutim, prošle godine UNMIK-ovom odlukom zamrznute "zbog preopterećenih sudova". Nema podataka o tome da li i u kojoj meri se poklapa KC-ova i HPD-ova statistika. Od 27.000 nealbanskih kuća i stanova koje su u HPD-ovoj evidenciji, 9000 je devastirano. HPD se ne bavi obnovom i to je problem posebne vrste. Nema nikakve ozbiljne procene o tome kolika bi sredstva za to bila potrebna. Jedna od brojki koja je u opticaju jeste navodno KFOR-ova: da je oštećeno ukupno 22.000 kuća i stanova.

NAJSLABIJE KARIKE: Policija i sudovi su, pored HPD-a, dve ključne institucije u procesu rešavanja problema imovine na Kosovu i Metohiji. Kai Eide je u svom izveštaju o oceni standarda sudski sistem ocenio kao "najslabiji među kosovskim institucijama". "Danas je glavni izazov nedostatak sposobnosti i spremnosti da se ojača zakonodavstvo na svim nivoima. Poštovanje vladavine prava je neadekvatno ugrađeno i mehanizmi da se to nametne nisu dovoljno razvijeni", kaže se u njegovom izveštaju. Specijalni izaslanik generalnog sekretara UN-a konstatovao je da bi prenošenje kompetencija u ovoj oblasti sa UNMIK-a (koji upravlja ministarstvom prava) na kosovske institucije "trebalo razmotriti uz veliku opreznost". Ista ocena odnosila se i na ministarstvo policije.

"Zaista bih voleo da vidim da jedan Petar Petrović podnese individualnu tužbu za povraćaj imovine koju je uzurpirao Albanac, pa da taj slučaj u korist oštećenog presudi sudija zvani recimo Ljimaj Krasnići, na primer u Prizrenu. Najpre bi naš Petar Petrović morao da ode u Prizren, da uđe u sud u kojem rade isključivo Albanci, da se potom njegovom tužbom savesno bavi čitav lanac zaposlenih Albanaca i da se sve to ponavlja u nekoliko ročišta. Ako bi taj sudija Albanac i presudio u korist Srbina, postavlja se pitanje koliko bi dugo živeo posle donošenja takve presude", kaže pravnik NVO-a.

Haki Demoli, profesor Pravnog fakulteta u Prištini i direktor Pravnog centra Kosova, ne poriče neefikasnost policije i sudova na Kosovu. On za "Vreme" kaže da je jedan od najvećih problema sistema što počinioci ostaju neotkriveni a istraga otvorena. Navodi dva ključna razloga – političke partije koje politizuju pojedine slučajeve, a potom i samu kosovsku zajednicu. Naime, veoma je slaba saradnja između policije i stanovništva. Mnogi se boje da sarađuju sa policijom jer će ih komšije proglasiti za izdajnike. Krvna osveta nije više toliko rasprostranjena, ali je još uvek sporadično prisutna, dodaje.

Od 1999. godine verovatnoća da se problem imovine osobe srpske nacionalnosti reši po individualnoj tužbi a kroz kosovski sudski sistem, praktično je nikakva. Otud je HPD zapravo bio i – jedina mogućnost. Svako ko je prošao proceduru ove organizacije ima na papiru potvrdu o vlasništvu. Manjkavosti nisu male: mandat HPD-a je ograničen i direktno vodi do problema neefikasnih sudova i policije. Procedura implementacije rešenih zahteva vrlo je precizna: tim za evikciju (iseljenje okupanta imovine) može samo jednom iseliti okupanta tuđe imovine. Nakon iseljenja i stavljanja plombe na vrata – ukoliko se okupant vrati u stan ili kuću – HPD više nema nikakve ingerencije. Na scenu bi trebalo da stupe policija i sud, obezbeđujući nepristrasan – "neetnički" – pristup pravu imovine. A to se ne dešava, ili se gotovo ne dešava.

Srpski (navodni i stvarni) predstavnici maksimalno su politizovali ovaj problem: naknadna uzurpacija imovine stavljena je u prvi plan. Stoga je danas opšte uverenje, naročito među raseljenima koji su van Kosova još od rata, da su HPD kuće i stanovi masovno uzurpirani i van svake kontrole. Istina je, međutim, da je tek tri odsto ovakvih slučajeva. Doduše, procenat se odnosi na veoma kratak period nakon iseljenja koliko HPD prati određeni slučaj. Međutim, iseljenje se najčešće pokreće na zahtev vlasnika jer upravo on ima dalje planove. Teško je poverovati da će neko od vlasnika koji je zatražio primenu ovakve odluke ostaviti nekretninu praznu na duže vreme. To su ljudi koji pretežno prodaju svoje stanove i kuće ili se, nažalost, ređe, vraćaju na Kosovo.

Nema nikakvih podataka ni o prodatoj imovini. To je, sudeći po reakcijama nadležnih, veća tabu tema od broja raseljenih sa Kosova i Metohije.

Ne postoji katastarska evidencija o prodatoj imovini, ili se bar ne zna da ona postoji. Novi vlasnik evidentiran je samo u kosovskoj evidenciji koja srpskoj strani navodno nije dostupna. Povrh svega, izgleda da nije sasvim tačno da su se oni koji su prodavali imovinu silno obogatili. Oni koji su dobili basnoslovne sume za stanove i kuće bilo je najviše tokom ranih devedesetih; potom je usledio obrnut proces – nekretnine su prodavane ispod cene, naročito nakon dolaska snaga UN-a na Kosovo. Danas se srpske kuće prodaju u bescenje. Za kuću u Istoku jednom od sagovornika nuđeno je nekoliko godina pre rata 50.000 evra. Danas mu nude 5000 evra. Još uvek, međutim, ima atraktivnih lokacija. U Prizrenu, kaže drugi sagovornik, lokal u samom centru grada "ide i do 350.000 evra. Ranije su Srbi imali aparat sile iza sebe. Danas ga imaju Albanci. To je ono što podiže ili spušta cenu", dodaje on.

ČIJA JE ZEMljA: Dalje, važan problem će se tek otvoriti kada je o vlasništvu nad zemljištem reč. Vlasnički odnosi, baš kao i katastarska evidencija za gotovo celo Kosovo, u katastrofalnom je stanju. Zemljišne knjige su u staroj Jugoslaviji bile praksa pretežno na područjima kojima je upravljala Austrougarska; na Kosovu je preovladavao tapijski sistem. Posledice su takve da se kao vlasnici zemljišta često vode dedovi ili čak pradedovi, jer naslednici nisu prenosili vlasništvo. Da bi se takvi svojinski odnosi raščistili, potrebno je da se svi naslednici izjasne o pravu vlasništva. Ne samo da ostavinski postupci nisu izvršavani već je takva zemlja i prodavana, a stari i novi vlasnici su bili na "dođem ti" i na "dovde je tvoje, a odavde moje".

"Albanci se retko bave obrađivanjem zemlje, tako da prilikom kupovine nisu bili preterano zainteresovani za nju. Prvenstveno su bili zainteresovani za strateški važne lokacije i, naravno, za stanove i kuće", kaže ekonomista na Kosovu koji je želeo da ostane anoniman. Po podacima Koordinacionog centra, na Kosovu i Metohiji ima 1.100.000 hektara zemlje koja je isparcelisana na više od 2.500.000 parcela. Ta zemlja ima 620.000 vlasnika. Više od 58 odsto te zemlje je u vlasništvu Republike Srbije. U vlasništvu Srba i Crnogoraca je oko 100.000, u državnom vlasništvu oko 650.000, a Srpskoj pravoslavnoj crkvi pripada oko 5000 hektara.

Za sada nema naznaka da će se pitanje vlasništva nad zemljom uskoro otvoriti. Što se vlasništva nad stambenim jedinicama i HPD tiče, do 1. jula 2003, kada je istekao rok za podnešenje zahteva, HPD je prikupio 29.147 i gotovo ih sve rešio, dok je implementirano više od četiri petine rešenja. Danijela Cemović, šef kancelarije HPD-a u Beogradu, procenjuje da će svi zahtevi biti implementirani do kraja marta. Time će HPD završiti svoj mandat; razmatra se, međutim, da ova organizacija dobije nov mandat za rešavanje pitanja vlasništva zemljišta i poslovnog prostora, jednog od najosetljivijih otvorenih kosovskih pitanja. "Zvanični Beograd bi morao da dâ zeleno svetlo za ovaj posao, kao što smo od srpskih institucija dobili svu potrebnu podršku i prilikom osnivanja i započinjanja posla na rešavanju sporova o stambenoj imovini", kaže Cemović. Na pitanje da li bi HPD mogao da raspetlja tako komplikovane imovinske probleme, Danijela Cemović kaže da HPD ima potrebnu infrastrukturu, a sada već i iskustvo koje bi bilo sasvim dovoljno.

Ono što je manje poznato jeste da je HPD imao ozbiljan problem sa slabim odzivom vlasnika i nosilaca stanarskog prava. Često se dešavalo da rešeni zahtev stoji dugo jer se vlasnik ne odaziva pozivu HPD-a da odluči o modelu implementacije, kako bi se procedura nastavila. Mnogo je onih koji su odluku odlagali koliko god su mogli jer prosto nisu znali šta da rade – da li da se vrate, da prodaju imovinu, da je stave pod upravu HPD-a. Ljude je takođe bilo nemoguće naći jer su se često selili i nisu uvek prijavljivali novu adresu. Danas HPD ne može da pronađe preko 1000 ljudi da bi preuzeli rešenja.

HPD je još pre dve godine napravio nacrt zakonskih propisa kojim bi se regulisala naplata kirije licima koja su privremeno useljena u stanove i kuće vlasnika i nosilaca stanarskih prava. "Odluka je na UNMIK-u, ali ona nije tehnička, već politička. Beograd bi trebalo da podrži otvaranje ovakve mogućnosti. Već dve godine se čeka da UNMIK donese odluku po ovom pitanju, ali takođe želi da vidi i zeleno svetlo odavde, uverenje da će i Beograd podržati otvaranje takve mogućnosti. Niko odavde još nije pokrenuo to pitanje", kaže Danijela Cemović.

Više od 60 odsto HPD-ovih korisnika – znači bar 10.000 ljudi – opredelilo se za treći model implementacije, za stavljanje imovine na upravu administraciji HPD-a. To je potencijalni izvor prihoda za 10.000 porodica.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---