---

Kosovski pregovori >

Bečka potkovica

Razgovori o decentralizaciji kao uvod u političke razgovore o statusu Kosova i značajan test budućeg toka pregovora u Beču

Početak pregovora u Beču između Beograda i Prištine o budućem statusu Kosova za prvu temu ima decentralizaciju. Delegacija Srbije traži da postojeće i buduće srpske opštine dobiju visok stepen samouprave u školstvu, zdravstvu, policiji i sudstvu i da budu horizontalno povezane u poseban entitet, što je neke analitičare podsetilo na Dejtonski ugovor za Bosnu. Delegacija iz Prištine iznosi nerazrađen, po nekim izveštajima maglovit načelan predlog o principima decentralizacije iz koga proizilazi da opštine imaju manja ovlašćenja, da nisu međusobno povezane, izjašnjavaju se protiv podele Kosova i traže da centralna vlast na Kosovu ima veće ingerencije, ali da se, recimo, kad je reč o policiji i opštine nešto pitaju – i pokušava da decentralizaciju uslovi nezavisnošću Kosova. To neki povezuju s takozvanim ohridskim modelom po kome je sklopljeno dugotrajno primirje u Makedoniji. Srpska strana traži decentralizaciju odmah, a strana kosovskih Albanaca smatra, kako je to formulisao šef pregovaračkog tima iz Prištine Ljutvi Haziri, da sve to može biti primenjeno samo na nezavisno Kosovo.

Iz srpske delegacije se u početku čuju pretpostavke da posle prve jednoipodnevne runde pregovora ne treba očekivati neki vidljiv napredak, što znači da se on uglavnom sastoji u tome što su delegacije, bez formalnog pozdravljanja, pristojnim tonom se ne slažući ni u čemu, 20. februara 2005. sele za sto u obliku potkovice u bečkoj baroknoj palati Daun-Kinski blizu dvorca Belvedere, izgrađenoj 1713–1716, dakle četvrt veka posle velike seobe Srba s Kosova u Austrougarsku pod Arsenijem III Čarnojevićem, u kojoj je, inače, posle Drugog svetskog rata, a pre rekonstrukcije bila ambasada Kine, pa Argentine...

Posrednik u pregovorima o Kosovu Marti Ahtisari, koga zbog jedne ranije misije zovu i Mr Namibija, pozdravio je učesnike u pregovorima i otišao u Njujork, a sto prepustio austrijskom diplomati Albertu Roanu; međunarodnu zajednicu su još predstavljali izaslanik EU-a za pregovore o budućem statusu Štefan Lene, jedan predstavnik SAD i dva predstavnika UNMIK-a.

U delegaciji Beograda bili su savetnici predsednika i premijera Srbije Leon Kojen i Slobodan Samardžić, predstavnici kosovskih Srba Marko Jakšić, Goran Bogdanović, Ranđel Nojkić i Milorad Todorović, ekonomista Boško Mijatović i pravni savetnik srpskog pregovaračkog tima profesor Tomas Flajner iz Friburga.

Prištinsku delegaciju činili su ministar lokalne samouprave Ljutfi Haziri, savetnik predsednika Kosova Skender Hiseni, publicista Bljerim Šalja, predstavnici političkih stranaka Enver Hodžaj, Fehmi Mujota, Adrijan Đini i Iljber Hisa, te ministar zdravlja Sadik Idrizi.

Delegacije su bile izložene manjem domaćem pritisku: u Prizrenu su osvanule "poternice" koje je rasturio "Pokret za samoopredeljenje", na kojim su najviši funkcioneri Kosova Fatmir Sejdiju, Bajram Kosumi, Nedžat Daci, Ljutvi Haziri, Hašim Tači i Veton Suroi, koji se, kako je navedeno, traže "živi ili mrtvi" zbog "ubistva i pljačke Kosova".

U Kosovskom Pomoravlju, u mestu Ranilug, Srbi su u utorak održali protestni skup sa koga su poručili da je nezavisno Kosovo neprihvatljivo za srpsku zajednicu i da bi takvo rešenje izazvalo potpun egzodus Srba.

Kosovski Srbi su bili u delegaciji Beograda, ali su uprkos tome iz albanske delegacije padale izjave o tome da njihova delegacija zastupa interese svih manjina. Pominjana je podrška Aškalija i Egipćana koji su u onoj katastrofi od pregovora u Rambujeu 1999. bili uključeni u delegaciju Srbije. Dok se u Rambujeu te delegacije nisu ni videle nego su im posrednici donosili papire, ovde su ipak bili za istim stolom. Razgovor u Beču nije prvi susret srpske i albanske strane; posle Rambujea održano je nekoliko tehničkih susreta, na primer o nestalima, ali ovaj susret kako bi se reklo, ima veći kapacitet. To još nisu u punoj meri politički razgovori o budućem statusu, ali to jeste početak takvih razgovora, nešto lakši uvod i važan test.

Na kraju jednoipodnevnih razgovora, vidi se da su dve strane udaljene, ali izbija i poneka ocena koja govori da je u ponekom od pitanja bilo saglasnosti.

Iz izjave Leona Kojena proizilazi da je bilo saglasnosti, ali ne i konkretnog dogovora (recimo o tome da sastav policije treba da odražava sastav stanovništva opština).

Prvog dana je bilo govora o opštim principima decentralizacije na Kosovu i Metohiji, kada su konstatovane velike razlike u stavovima Beograda i Prištine, a drugog dana o nadležnostima opštinskih vlasti u oblasti policije, pravosuđa, javnih preduzeća i o socijalnoj politici. Tehnologija razgovora je bila takva da strane iznesu svoje gledište, pa se postavljaju pitanja, pa se malo raspravlja i na kraju posrednik Roan kaže kako su razgovori bili "zanimljivi, konstruktivni i plodotvorni" i da je u mnogim konkretnim pitanjima postignuta saglasnost. Onda se pređe na novu temu, ako može ide se u dubinu a, ako ne, u širinu. Tako će verovatno biti do kraja tih pregovora. Novi sastanak u istom sastavu zakazan je za 17. mart u Beču da bi se razgovaralo o finansiranju opština, međuopštinskoj saradnji i vezama srpskih opština sa Beogradom. U međuvremenu, stručni timovi UN-a će posetiti Beograd i Prištinu.

U Beogradu je pred početak razgovora povećana napetost zbog izjave posrednika Martija Ahtisarija nemačkom nedeljniku "Špigl" da su članice Kontakt grupe na januarskom sastanku u Londonu zaključile da će o budućnosti Kosova na kraju odlučiti njegovi građani među kojima je devedeset odsto Albanaca, te da nema dileme kako će oni glasati.

Na Ahtisarijevu izjavu reaguje se isto kao na nedavne slične istupe američkih i britanskih izaslanka Viznera i Sojersa. Predsednik Srbije Tadić ocenio je da posao specijalnog predstavnika nije procenjivanje budućeg statusa Kosova, Slobodan Samardžić izjavljuje da Ahtisari, ako tako nastavi da govori, ne može da bude međunarodni posrednik, a u vladinom saopštenju se kaže da Ahtisari pogrešno i neistinito dopisuje zaključke Kontakt grupe.

Portparol Ahtisarijeve kancelarije u Beču Hua Đijang izjavila je potom da posrednikova izjava nije dobro preneta, ali ništa nije rekla o njenom stvarnom sadržaju. Srpska delegacija je, sudeći prema jednoj izjavi Slobodana Samardžića, "kratko i dovoljno" prigovorila Ahtisariju zbog te izjave. Ovaj je, navodno, prema onome što su izveštači izvukli od člana srpske delegacije Todorovića, rekao nešto poput: "Ova usta to nikada nisu izgovorila!" Onda su neki mediji našli da je i Ahtisarijev zamenik Roan za nemački "Algemajne cajtung" rekao nešto slično, da u međunarodnim krugovima vlada uverenje da je Slobodan Milošević 1999. izgubio Kosovo i da Srbi nisu u stanju da ne daju nešto što nemaju i da on prognozira da će Kosovo biti nezavisno. Ta "izletanja" govore da bečki potkovičasti sto u dvorani Kinski nije simetričan, jer deklaracija Srbije ima protiv sebe ne samo albansku stranu nego i međunarodne posrednike. Onda je Roan, na konferenciji za novinare u Beču rekao da ne želi da iznosi svoj stav o statusu Kosova, da je očigledno da je situacija na Kosovu veoma teška i da svi imaju želju da na njemu postoji multietničko društvo, ali da zbog ranijih događaja to na neki način nije moguće postići, pa kao neko od rešenja vidi i neku vrstu kohabitacije, odnosno tolerancije, koja bi dovela do zajedničkog života srpske i albanske strane. Pre ovih izjava Beograd nije ispoljavao rezerve prema posrednicima (samo je Sanda Rašković-Ivić ukazala na to da Ahtisari ima veze sa Srbiji nenaklonjenoj Međunarodnoj kriznoj grupi).

Do medija su pred početak pregovora dolazili i razni papiri među kojima i jedan "non-paper" EU-a koji govori o budžetskoj neodrživosti srpskog predloga za decentralizaciju Kosova, kao i onaj u kome Kontakt grupa od posrednika Ahtisarija, svog bivšeg predsednika, traži da ode u UN i zahteva nametanje uslovne nezavisnosti ukoliko kosovski Albanci daju dobru ponudu manjinama.

U svim tim nagoveštajima može se naslutiti da je nešto skuvano i da se želi progurati kao i da se proširi psihoza da je sve već gotovo. Beogradske reakcije na to su bile odbijajuće i svodile su se na argumentovanje da demokratska država ne sme biti na silu cepana.

Nije bilo bar javnih pokušaja da se razjasni zašto su pojedini međunarodni faktori podigli cenu i više traže od "Ličnosti godine 2000" i onih koji su srušili predsednika Slobodana Miloševića, nego od "Balkansklog kasapina" 1999, kad se posle te godine desilo mnogo loših stvari Srbima (egzodus 250.000 Srba sa Kosova i pogrom s paljenjem crkava i manastira 17. marta 2004). Odgovor mora biti zamršen i ne odnosi se na Srbiju – u junu 1999. nije bilo konsenzusa o kopnenoj intervenciji, a otpor javnog mnjenja zbog bombardovanja Srbije je rastao, a akcija NATO nije bila legitimizovana u Savetu bezbednosti UN-a i trebalo je spakovati neku rezoluciju. Tada je i u nekim krugovima u Vašingtonu bombardovanje Srbije nazivano privatnim ratom Medlin Olbrajt. Posle se sve sleglo, naišle su nove komplikacije i nije bilo znakova da Evropljani i Amerikanci preispituju svrhu i rezon te NATO intervencije. Naprotiv, kada je krenula invazija na Avganistan i na Irak mogle su se čuti rečenice poput one Klintonovog savetnika za bezbednost Sendija Bergera, koju je vaš hroničar čuo u zabačenom Čapel Hilu u Severnoj Karolini 2001: "Pobedili smo u Bosni, pobedili smo na Kosovu, pobedićemo i ovde..." Sada je američkoj administraciji potreban neki uspeh da pokrije upletenost u Iraku. U isto vreme kada se pojavio taj sporni Ahtisarijev intervju u "Špiglu" se pojavio i intervju sa generalom NATO-a Džemsom Džonsom, koji procenjuje da će za okončanje posla u Iraku biti potrebno angažovanje jedne generacije oficira (na pitanje da li je to period od deset do 15 godina, on odgovara sa da, i dodaje da to ne znači da se tamo sve vreme mora držati 100.000 vojnika)...

No, možda raspravljanje o tome i ne bi bilo korisno, jer bi otežalo komunikaciju s ključnim igračima. Sudeći po izjavi predsednika Srbije Tadića, a to je ponovljeno iz više usta, srpski pregovarači neće odustajati od pregovora, ali neće ni pristati na nametnuto rešenje.

U Beogradu je u ponedeljak postignut dogovor poslaničkih grupa da se Skupština Srbije vanredno sastane 27. februara da bi saslušala izveštaj o toku bečkih pregovora. Tako je predviđeno i skupštinskom rezolucijom o Kosovu iz novembra 2005, u kojoj se kaže da će nametanje podele Srbije Narodna skupština proglasiti nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim. Proteklih desetak dana, preko radikalskog predloga da u slučaju nametanja nezavisnosti Kosova Skupština Srbije proglasi okupaciju svoje južne pokrajine, postavljano je zapravo pitanje da li su te reči dovoljno jake?

Beograd je preko tih reči definisao svoje odbijanje nametnja rešenja, a preko istupa svojih zvaničnika (premijer i predsednik Republike i u Savetu bezbednosti) formulisao je svoju poziciju odlučne uzdržanosti. Prelazak preko te crte bi ga najverovatnije uveo u neizvesne rizike.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---