---

Referendum i posledice >

Gde je izlaz iz "ničije zemlje"

Da li eventualno osamostaljenje Crne Gore može izazvati probleme, ko bi iz njega mogao profitirati i šta će se desiti ako suverenistički blok osvoji manje od traženih 55, ali ipak više od 50 odsto glasova izašlih birača

U nedelji u kojoj se čeka odgovor crnogorskih vlasti na predlog referendumskih uslova iz Brisela, samo jedan ishod najavljenog crnogorskog plebiscita o državnom statusu deluje sasvim izvesno: evropski visoki predstavnik Havijer Solana i njegovi saradnici neće ni ubuduće ostati bez posla u posredovanju između Beograda i Podgorice.

Kako god da se (prema najavama, u maju) završi brojanje referendumskih glasova, naime, predstavnici Crne Gore i Srbije moraće da se dogovore o rešavanju brojnih pitanja. A iskustvo je pokazalo da, bez ozbiljne međunarodne asistencije, duboko podeljena Crna Gora i brojnim problemima rastrzana Srbija – same gotovo ni o čemu ne mogu da se dogovore.

U Beogradu nema nagoveštaja da se neko ozbiljno priprema za poslove koji će morati da se obave nakon potencijalnog osamostaljenja. S druge strane, zastupnicima dve suprotstavljene opcije u Crnoj Gori Solanin izaslanik Miroslav Lajčak nudio je dokument koji propisuje postupke nakon referenduma (pogledati okvir), ali je, umesto potpisivanja, tekst vraćen na doradu.

Predloženi tekst, naime, prema rečima Srđana Darmanovića, člana Venecijanske komisije i direktora podgoričkog Centra za demokratiju (CEDEM), ne odgovara na pitanje šta ako suverenistički blok dobije više od 50, ali ipak manje od 55 odsto glasova izašlih birača, koliko za validnost referendumske odluke predviđa evropski predlog (o kome se, u trenutku pripreme ovog broja "Vremena", dva suprotstavljena crnogorska politička bloka još nisu bila opredelila). Da li je realno očekivati da suverenistički blok u slučaju da, recimo, dobije (nedovoljnih) 54,5 odsto glasova za svoju ideju o nezavisnosti Crne Gore, iskreno pristupi pregovorima o izmenama Ustavne povelje u cilju efikasnijeg funckionisanja državne zajednice, kao što to predviđa Lajčakova deklaracija?

PROBLEMI: Da ni u slučaju da suverenistički blok ne uspe da dobije traženi broj glasova to automatski ne znači stavljanje ad akta ideje o crnogorskoj državnosti i početak stvarnog funkcionisanja državne zajednice, možda najbolje govori slika iz Skupštine državne zajednice, zabeležena prošlog petka. Tada je, zbog nedolaska poslanika vladajućih crnogorskih stranaka, propao pokušaj usvajanja za Srbiju važnog Predloga zakona o oduzimanju imovine haškim optuženicima koji su u bekstvu. Asocijacije na raspad Jugoslavije, koji je ranih devedesetih počeo upravo u parlamentu, bile su neizbežne. Ipak, ni najveći pesimisti nisu predvideli da, u potpuno promenjenim uslovima, bilo kakva politička akcija čiji bi cilj bio raspad aktuelne državne zajednice, može dovesti do nasilja i krvoprolića, kao što se to desilo u ne tako davnoj prošlosti.

To, ipak, ne znači da problema neće biti. Prema mišljenju Zorana Lutovca, politikologa, člana političkog saveta Demokratske stranke i učesnika u pisanju Ustavne povelje, na primer, od načina na koji će referendum biti održan, a ne od njegovog ishoda, zavisiće kakvi će biti buduću odnosi Srbije i Crne Gore.

"Ako se referendum održi po unapred opšte prihvaćenim pravilima igre, odnosi Srbije i Crne Gore biće stabilizovani na višem nivou nego što su danas, bez obzira na njegov ishod", kaže Lutovac, koji smatra da je predlog Brisela dobar, jer predviđa ustupke i jedne i druge suprotstavljene struje (i obema pruža "izgovor" za potencijalni neželjeni rezultat). Istovremeno, prema njegovom mišljenju, ukoliko dođe do jednostranog referenduma, odnosi će biti pogoršani, bez obzira na rezultat glasanja.

Lutovac, naime, smatra da, ukoliko do otcepljenja dođe nakon referenduma održanog uz postignutu saglasnost svih učesnika o njegovim pravilima, Srbija i Crna Gora se neće udaljavati, već će se "približavati drugim putevima" – zahvaljujući želji Brisela, koja podrazumeva saradnju i sa drugim susedima. A do tog približavanja, objašnjava on, došlo bi zahvaljujući insistiranju na zajedničkim interesima i sličnostima, koji će postojati i nakon eventualnog "razvoda".

Sasvim druga priča, prema njegovom mišljenju, važi u slučaju jednostranog referenduma – u tom slučaju došlo bi do zaoštravanja odnosa kako u samoj Crnoj Gori, tako i između Beograda i Podgorice, i Podgorice i Brisela, a na scenu bi stupili "razni instrumenti političkog i ekonomskog pritiska".

SIVA ZONA: Darmanović, s druge strane, najviše strahuje od rezultata referenduma koji naziva "ničijom zemljom", odnosno "sivom zonom": u (u vreme pisanja teksta još uvek samo) očekivanom slučaju da oba crnogorska politička bloka pristanu na formulu "55 odsto izašlih" koju predlaže EU, "sivu zonu" predstavljao bi rezultat koji bi se kretao između 50 i 55 odsto glasova izašlih birača. A upravo to bi, prema njegovoj računici, bio najverovatniji ishod referenduma "održanog prema pravilima koja nikad i nigde nisu primenjena".

Istraživanja javnog mnjenja, naime, ukazuju da nema nikakvih osnova da se očekuje veći broj glasova za opstanak zajedničke države nego za otcepljenje. Prema rečima direktora CEDEM-a, pristalice suverenosti imaju od pet do 12 procenata prednosti u odnosu na pristalice unitarističke države, tako da je deset odsto razlike, što Brisel i traži, u korist te opcije moguće postići, ali samo ako je izlaznost manja od 80 odsto. Veća izlaznost podrazumeva veći broj glasova starijih birača i žitelja ruralnih krajeva, koji su uglavnom unitaristički opredeljeni, tako da bi, u slučaju izlaznosti veće od 80 procenata, suverenisti morali da dobiju bar 10.000 glasova više nego ikada do sada, što je u malenoj Crnoj Gori gotovo nemoguće postići. S druge strane, odziv birača veći od 80 procenata sasvim je realan: prosečan odziv u tri poslednja izborna ciklusa bio je 78 odsto, a na izborima 2001, kad je tema referenduma bila vrlo vruća, zabeležena je izlaznost od čak 82 procenta.

U situaciji sa ekstremno visokim odzivom, prema Darmanovićevoj računici, najverovatniji procenat glasova suverenistički nastrojenih birača kretao bi se upravo između 50 i 55, s tim što bi bio bliži većoj cifri. A situacija u kojoj bi independisti dobili ubedljivo veći procenat od unitarista, ali bi, zahvaljujući propisanim uslovima, unitaristi slavili pobedu, prema oceni direktora CEDEM-a, dovela bi do institucionalne krize.

"Vlada koja bi imala većinu verovatno bi dovela u pitanje sve institucije državne zajednice i sledio bi period teškog pregovaranja između Beograda i Podgorice. Bila bi to situacija u kojoj zajednica i postoji i ne postoji, još teža od ove koju imamo danas", kaže Darmanović. I ne samo to: u oktobru bi u Crnoj Gori trebalo da se održe redovni parlamentarni izbori, na kojima bi, u slučaju da na referendumu dobije veći broj glasova od unitarističke opcije, grupacija oko premijera Mila Đukanovića mogla dva puta u relativno kratkom roku da pokaže svoju brojčanu nadmoć nad konkurencijom.

OPET PREGOVORI: U tom slučaju, logično bi bilo očekivati još mučnije i dugotrajnije pregovore sa Srbijom od prethodnog dugotrajnog i iscrpljujućeg procesa "redefinisanja odnosa" pod Solaninim nadzorom (tada je, recimo, od potpisivanja Beogradskog sporazuma do usvajanja Ustavne povelje proteklo punih godinu dana, iako nije bilo tako teških tema kao što bi, recimo, bilo odustajanje Crne Gore od korišćenja evra i povratak na dinar). S obzirom na dosadašnje iskustvo, nije nemoguće zamisliti da bi eventualno pregovaranje o pojačavanju ingerencija zajedničke države, koje bi vodila suverenistički nastrojena Crna Gora, dovelo do mrcvarenja zajedničke države dugog skoro tri godine – koliko je potrebno da prođe do ponovnog raspisivanja referenduma. A onda sve ispočetka, uz dalje potiskivanje svih drugih važnih političkih pitanja u drugi plan.

Ukoliko bi suverenisti pobedili na referendumu, međutim, Darmanović ne očekuje naročite probleme u procesu njegove implementacije – u pogledu, recimo, podele imovine, ambasada, vojske, državljanstva... On je uveren da su "i jedna i druga strana racionalne", da ne postoji mnogo otvorenih pitanja, te da će, uprkos pretnjama ministra pravde Srbije Zorana Stojkovića, i Crnogorci u Srbiji dobiti svoja prava – bilo da je reč o uvođenju dvojnog ili o dobijanju srpskog državljanstva. Darmanović ocenjuje da je EU više od medijatora u procesu referenduma, i da se, zato, praktično obavezuje da, u slučaju osamostaljenja Crne Gore, "obezbedi da se obe države dalje nesmetano kreću u procesu evropskih integracija, onoliko koliko su same uspešne u ostvarenju postavljenih uslova". Evropska unija je, uostalom, već odobrila takozvani dupli kolosek u harmonizaciji ekonomija članica zajednice sa evropskim standardima, a u pregovorima o stabilizaciji i pridruživanju učestvuju istovremeno tri tima – srpski, crnogorski i pregovarački tim državne zajednice.

Prema Ustavnoj povelji, s druge strane, Srbija je u slučaju otcepljenja Crne Gore sukcesor, tako da i osetljivo pitanje Kosova ne bi trebalo da ima veze s opstankom državne zajednice (uostalom, u srpskom pregovaračkom timu ni sada nema predstavnika državne zajednice, a deklaraciju o Kosovu usvojio je srpski, a ne parlament državne zajednice).

A da li rezultat referenduma može uticati na promenu političkog raspoloženja građana? Prema oceni Zorana Lutovca, u slučaju da referendum bude održan po pravilima oko kojih postoji opšta saglasnost, teško da bi njegov rezultat, kakav god da bude, mogao da dovede do promene političke klime u Srbiji. Takvu prognozu on ilustrije podacima koji govore da je odnos Srbije i Crne Gore za građane Srbije mnogo manje važan od drugih, pre svega životnih pitanja: "Podaci govore da je, recimo, među pristalicama Demokratske stranke, veliki broj onih koji su za samostalnu Srbiju, ali sama činjenica da se nisu opredelili za neku partiju koja zagovara samostalnost, govori da to nije glavni kriterijum", kaže Lutovac.

Taj zaključak, međutim, ne bi važio u situaciji eventualnog donošenja jednostrane odluke o referendumu: "Ekstremne situacije uvek mogu više da utiču na političke prilike u zemlji", kaže Lutovac, i podseća da jedan nacionalni ekstremizam uvek izaziva drugi. A to bi značilo da bi proglašenje nezavisnosti koje ne bi bilo rezultat poštovanja unapred usaglašenih pravila, moglo dovesti do jačanja političkih snaga sklonih populizmu i manipulacijama, koje su i bez tog dodatnog impulsa jake.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---