---

Fudbalska industrija >

Evropska liga bogatih

Vrhunski fudbal odavno je prestao da bude "najvažnija sporedna stvar na svetu". Po količini novca koji je prisutan u ovom sportu to je prestižna globalna industrijska grana

Nedavno objavljena studija sportskog odeljenja velike svetske revizorske kuće Dilojt (Sports Business Group) pokazuje da kroz dvadeset najbogatijih klubova Evropske unije godišnje "prođe" više od tri milijarde evra. U odnosu na prvo istraživanje u sezoni 1996/97. to je gotovo tri puta veći "obrt". Ovogodišnja, deveta po redu analiza poslovanja najbogatijih evropskih fudbalskih ekipa pokazuje da je madridski Real prvi put pretekao do sada tradicionalnog šampiona Mančester junajteda i predviđanja za narednu godinu govore u prilog tezi da će na tom mestu ostati.

Analitičari Dilojta bazirali su svoje istraživanje na tri osnovne vrste prihoda: od prodatih ulaznica (matchday revenue), od prava na prenose (broadcast) i komercijalne izvore (commercial sources). U izveštaj o "količini protoka novca" nisu ušli podaci koji se tiču transfera igrača i poreza. Prva vrsta podrazumeva novac od prodatih sezonskih i pojedinačnih karata, druga novac od prenosa utakmica u nacionalnim i internacionalnim takmičenjima, a treća prihod ostvaren kroz ugovore o sponzorisanju kluba i prodaji artikala koji imaju veze sa imenom kluba. Studija je bazirana na javno dostupnim podacima i nije direktno oslonjena na službene finansijske izveštaje klubova.

Primenjena metodologija jasno je pokazala koja je vrsta prihoda najprisutnija kod članova ove ekskluzivne evropske lige i ukazala je da ne postoji direktna povezanost vrste prihoda sa državom iz koje je klub. Na ovoj tabeli, u kojoj je Real odneo pobedu u sezoni 2004/2005, a da pri tom na fudbalskom terenu nije osvojio ništa, zastupljeni su klubovi iz "velike evropske petorke" (Engleska, Španija, Italija, Nemačka, Francuska) i jedan predstavnik "malene" Škotske – čuveni klub iz Glazgova, Seltik. "Slučaj Seltik" je važan jer pokazuje da ponekad nije presudno, u kontekstu fudbalske industrije, da klub dolazi iz jake lige, jer se ovaj tim plasirao u evropsku elitu bogatih najviše zahvaljujući velikoj bazi navijača i prosečnoj poseti od preko 58.000 na svakoj utakmici. Seltik ima godišnji "protok" od 92,7 miliona evra, a polovinu ove sume dobija od prodaje karata. Posle Mančester junajteda on ima najveću prosečnu posetu po utakmici na Ostrvu, a u Evropi je u prvih deset najgledanijih klubova. Prugasti zeleno-beli dres ovog kluba je svetski brend i Seltik godišnje na "bojama" zarađuje preko 14.000.000 evra.

Ono što su mediji preneli kao glavnu vest iz ovog izveštaja jeste činjenica da je Real sa "prometom" od preko 275.000.000 evra preskočio dominantni tim iz Mančestera. Uprava Reala sa Fernandom Peresom na čelu uspela je da za četiri godine udvostruči klupsku zaradu, i samo je u odnosu na prethodna "merenja" ostvarila rast od 17 odsto. Iako nije bilo očekivanih trofeja otkako je sa mesta trenera otišao Visente del Boske (dva puta prvak Evrope i dva puta šampion Španije), madridski gigant je povećao prisutnost "svog brenda" u celom svetu – dramatično je povećao svoje prisustvo na tržištima Azije, pa se dolazak svetskih zvezda poput Figa, Zidana, Karlosa, Ronalda i ponajviše Bekama pokazao kao sjajan poslovni potez. Real najviše zarađuje od "komercijalnih sadržaja" kao što su prodaja dresova, reklamnog prostora na stadionu i na dresovima, igranja prijateljskih utakmica po Dalekom istoku... S druge strane, iako ima jednu od najvećih prosečnih poseta na svojim utakmicama, ovaj klub zarađuje manje od engleskih klubova, ne samo zbog toga što su ulaznice jeftinije nego i zbog toga što tribine nisu najbolje "isparcelisane" u cilju bolje prodaje skupih karata. "Kraljevskom klubu" je uspelo da na najbolji mogući način unovči svoje ime, ali ako ne bude uspeha na terenu i novih zvezda u timu, teško će ostati na vrhu.

Dve neuspešne sezone iza Mančestera i prodaja superpopularnog Dejvida Bekama dovele su "klub sa Old Traforda" u situaciju da izgubi primat na ovoj tabeli i da "okrene" 13.000.000 evra manje nego u prethodnoj sezoni. Sa usponom ovog kluba tokom devedesetih godina prošlog veka povećavan je i kapacitet stadiona, tako da je sa trenutnih 67.900 gledalaca po utakmici daleko prvi na Ostrvu, za sezonu 2006/07. planirano je dodatno uvećanje kapaciteta na 76.000. Mančester najviše zarađuje od publike i u komercijalnom smislu jer važi za "najpopularniji klub na svetu" (autori studije procenjuju da ovaj klub ima oko 75.000.000 navijača širom sveta) i pad je posledica loših rezultata zbog kojih nije bilo očekivanih prihoda od Lige šampiona i prava na prenose.

Dalji pogled na studiju i tabelu pokazuje da je, na primer, potpuno suprotan slučaj sa italijanskim Juventusom, koji ostvaruje na godišnjem nivou fantastičnih 124.000.000 evra od prava na prenose utakmica, dok mu je zarada od prodatih karata "mizerna" – svega 22.800.000 evra (prema 120.000.000 koje zaradi Mančester sa stadionom iste veličine). Sa prosečnih 26.600 posetilaca, Juventus, koji važi za najpopularniji klub u Italiji, čvrsto drži začelje ove "dilojtove lige".

Klub koji je u poslednje dve godine u velikoj ekspanziji, londonski Čelzi, prema autorima studije, silovito ide ka ulasku u prve tri ekipe jer je sklopio lukrativne ugovore sa velikim svetskim koncernima (ugovor sa Samsungom na pet godina doneće klubu 74.000.000 evra, a Adidas će plaćati po sezoni 17.800.000 evra). Klub Romana Abramoviča iz elitnog londonskog Stamford bridža "eksplodirao" je najpre na terenu, vođen najpopularnijim trenerom na svetu, Hoseom Murinjom, koji je najveća zvezda tima.

Da bogatstvo kluba ima i te kakve veze sa osvajanjem trofeja govori i činjenica da su klubovi, koji su konstantno u vrhu ove lige – Real, Milan, Bajern i Mančester – u poslednjih pet sezona osvojili 11 od 20 domaćih šampionata. Drugi španski velikan Barselona u protekle dve sezone doživeo je takođe veliki rast – skoro 70 odsto – što je u vezi sa dovođenjem Ronaldinja i drugih zvezda i dobrim rezultatima kluba. Ovakva situacija još uvek dozvoljava klubu iz Katalonije da na svojim dresovima ne nosi ime nijednog sponzora. S druge strane, kao i u svakoj fudbalskoj ligi, postoje klubovi koji nemaju rezultat ali posluju dobro – to su pre svega engleski timovi Totenhem, Mančester Siti, Everton i Njukasl junajted.

Merila i način na koji stručnjaci Dilojta posmatraju dobijene podatke pokazuju u kojoj meri je fudbal, kao i drugi unosni sportovi, postao industrijska grana za koju važe pravila slična kao i u drugim granama industrije. Fudbalski klubovi su preduzeća i poput svake velike kompanije moraju svake godine da razvijaju nove poslovne strategije da bi opstali na tržištu. Korporativni princip organizacije i poslovanja zamenio je u potpunosti starinski princip koji je podrazumevao podršku zajednice svom omiljenom timu. Klubovi su preduzeća koja moraju i te kako da paze da posluju bez gubitka i tom cilju su podređene sve aktivnosti.

Naravno da ovakve činjenice ne mogu da se postave u kontekst srpske stvarnosti, čak ni "šire regionalne". Više nego ikad je došlo do podele na "velike" i one ostale i u tom smislu treba posmatrati značaj učešća reprezentacije na Svetskom prvenstvu i prvaka države u Ligi šampiona. Mada su domaći klubovi daleko od ove vrste predstavljanja poslovanja i dosezanja ovakvog "godišnjeg prometa", ovakva studija može da bude dobro uputstvo "domaćim klubovima" o tome šta je sve javni podatak i u kom pravcu i na koji način ostvaruju zaradu "veliki" klubovi. Malverzacije u sferi poslovanja srpskih fudbalskih klubova nikada nisu dokazane, ali nikada nije pokazano ni realno stanje na računima klubova. Nagoveštaji nekog poslovanja u kontekstu "obrta novca" dolazili su sporadično iz Crvene zvezde i Partizana i to u situaciji kada je uprava želela da se opravda za neuspehe na terenu. Prošle je zime tadašnje rukovodstvo Crvene zvezde govorilo o tome da klub posluje bez gubitaka da bi po izboru Dragana Stojkovića za predsednika kluba bilo obelodanjeno da je novi menadžment nasledio dugove od nekoliko miliona evra. Takođe, ostale su upamćene izjave genseka Partizana Žarka Zečevića da je Partizan zaradio par hiljada evra u sezoni kada je igrao u Ligi šampiona i da je poslovao sa gubitkom kada je igrao prošle sezone u kupu UEFA.

Studija je dobar pokazatelj i činjenice da najveći klubovi ne žive od prodaje igrača jer veću zaradu ostvaruju na drugi način – uspevajući da maksimalno unovče ime i reputaciju koju imaju. Oni svoj status na tržištu ostvaruju na način na koji to čine velike multinacionalne kompanije – neprestanim proširenjem prisutnosti svoga brenda u svim aspektima života ljudi širom sveta. Navijanje za veliki klub trebalo bi da znači usvajanje posebnog pogleda na svet, ulazak u poseban sistem vrednosti, pripadnost načinu života koji vodi u pobede.

Mogućnosti dostizanja ovakvog nivoa prisustva nekog srpskog fudbalskog kluba na fudbalskom tržištu jednako je mogućnosti nekog srpskog proizvoda na nekom delu globalnog privrednog tržišta. Posebno u situaciji kada niko ne odlazi na utakmice – jednostavno, srpski fudbalski proizvod je loš. Čak i za domaće potrebe.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---