---

Intervju - Aja Jung, povodom Nagrade "Jelena Šantić" >

Ples po kaldrmi

"Grafičko rešenje za prvi Beogradski festival igre bila je kaldrma iz Ulice kralja Petra, a poruka je glasila: ovo je naša kaldrma, naš baletski pod, i ko može, neka dođe da igra. Sada, festival u inostranstvu postaje brend"

U znak sećanja na Jelenu Šantić (1944–2000), balerinu i mirovnu aktivistkinju, čiji su uticaj i zalaganja dobro poznati i van granica naše zemlje, Grupa 484, čiji je ona i osnivač, od ove godine dodeljuje nagradu u oblasti baletske umetnosti, plesnog teatra i novih scenskih ostvarenja. Nagrada će se dodeljivati svake druge godine umetničkim projektima koji u sebi budu nosili duh onih društvenih vrednosti, tolerancije i očuvanja mira, čiji je snažan promoter bila i sama Jelena Šantić. Upravni odbor Fonda koji čine Vojin Dimitrijević (predsednik), Goranka Matić, Mira Otašević, Tanja Pavlov i Nataša Rašić, odlučio je da prvu nagradu "Jelena Šantić" ponese Beogradski festival igre, osnovan 2004. godine na inicijativu Međunarodnog saveta za igru pri Unesku. Nominalno, nagrada pripada osnivačima festivala – Aji Jung, balerini i predsednici Saveta za igru SCG pri Unesku, i Nebojši Bradiću, reditelju i upravniku Beogradskog dramskog pozorišta. "Prve nagrade i priznanja, za Nebojšu Bradića i mene, zapravo su i najvažnije. Nagrada 'Jelena Šantić' veoma raduje, i zbog toga što je Jelena bila deo baletskog sveta i zbog njenog društvenog angažmana koji je kasnije usledio. Meni ova nagrada još više znači, jer sam Jelenu poznavala, i sećam se na primer kako je došla na prvi kolok koji sam organizovala o igri Mediterana, na Krfu 1995. godine, što je bio moj prvi važan zadatak od Uneska", kaže u razgovoru za "Vreme" Aja Jung.

"VREME": Festival je dobio nagradu i zbog svog društvenog angažmana, odnosno širenja ideja koje otvaraju put toleranciji, humanističkim principima. Šta to tačno znači?

AJA JUNG: Festival je u protekle dve godine imao niz predstava koje su prenosile poruke tolerancije i mira. Bilo da je to bio Geto u izvođenju bugarskog baleta, na muziku Gorana Bregovića, ili 2 Playful pink izraelske autorke Jasmin Goder, o položaju i ulozi žene u društvu, ili postavka Toske izraelske trupe u koreografiji Havijera de Frutosa, koja je takođe imala socijalni angažman i gde se uz Pučinijevu muziku na sceni pojavljuje 15 derviša, muških igrača koji su tumačili sve role. Ili, Winterreise, predstava iz Soluna, koja istražuje ljudsku psihu, ljudsku dušu u različitim prilikama koje su nam nametnute. Definitivno, u tome se izdvajaju predstave savremene produkcije.

Da li je zbog toga savremeni ples u prednosti pri kreiranju koncepta za svaki naredni festival?

Upravo zbog svog koncepta, na Generalnoj skupštini Uneska, u decembru 2005, BFI je proglašen za vodeći plesni projekat u regionu jugoistočne Evrope. Izdvojio se jer je podjednako posvetio pažnju klasičnom baletu, ali i novijim formama i potpuno savremenim formama. Reč je o velikim produkcijama, o izuzetnim koreografima i nacionalnim baletima koji ranije nisu dolazili u Beograd. Mnogi od njih čak prvi put dolaze u ovaj region i to bi, recimo, bila suština koncepta narednog trećeg BFI-ja.

Imate li konkurenciju, postoje li slični festivali na ovim prostorima?

Pošto sam od decembra preuzela još jednu dužnost i postala delegat za sve zemlje koje nemaju svoj nacionalni komitet za igru (Bugarska, Albanija, BiH, Hrvatska, Slovenija), dobila sam statistiku, opis projekata savremene, tradicionalne i klasične igre u regionu. Ima festivala, i to sa mnogo dužom tradicijom od BFI-ja, ali oni se uglavnom odnose na eksperiment ili na izuzetno savremenu igru. Takav je zagrebački "Dance week", takvi su festivali u Ljubljani i Mariboru, ali osim BFI-ja ne postoji ništa što bi okupljalo nacionalne trupe i prikazivalo širu sliku o onome što se dešava, a što čini i savremenu klasiku i savremena stremljenja.

Kako ocenjujete rast festivala, pa i u umetničkom dometu, od njegovog nastanka?

Prvi festival, 2004. godine, bio je potpuni eksperiment, nazvala bih to nultom verzijom, tj. pilot-verzijom koja se eto dogodila. U januaru smo seli, pokušali da osmislimo program za april, zvali svoje prijatelje iz regiona da dođu da odigraju nešto, nesigurni da li će taj festival uopšte imati svoju publiku i da li takav projekat ima bilo kakvu budućnost na našem tlu. Grafičko rešenje za taj festival bila je kaldrma iz Ulice kralja Petra, a poruka: ovo je naša kaldrma, naš baletski pod i ko može neka dođe da igra. Nebojša Bradić i ja mislili smo da je to već kraj. Pokazalo se, ipak, da su potpuno neočekivano na predstave dolazili neki novi mladi ljudi željni savremene produkcije, ali i to da su nam se otvorile mogućnosti za, na primer, saradnju sa Pariskim baletom. Sada, BFI u inostranstvu postaje brend. To jeste mlad festival, ali mnogima je i egzotično da dođu ovde. Mnoge trupe nemaju u svojoj biografiji ni Beograd ni velike gradove u okruženju.

Ipak, stvorena je izvesna doza mistifikacije ovog festivala. Kao da postoji neko iz senke ko ga snažno podržava, ili po čijoj "direktivi" veliki umetnici rado dolaze u Beograd.

Drago mi je ako neko tako misli, jer obično "neko iz senke" izaziva mnogo veće poštovanje, nego kad bi se znalo da se sve drži na dvoje-troje ljudi. Naš festival nije dovoljno jak u finansijskom smislu, mi ne možemo da pozovemo neku zvezdu i da tu zvezdu platimo po tarifi koliko ona inače košta. Velikim delom koristimo prijateljstva, kontakte, ljude koji su spona, privatna poznanstva. Tu je, naravno, i Unesko koji pokuca na vrata na koja mi ne možemo. Otvori nam neka vrata pismom, dopisom, objašnjenjem više, kako bismo dobili podršku tih zemalja, barem u jednom segmentu: bilo da se pokriju dnevnice umetnika ili putni troškovi ili nešto što su zakonom regulisani propisi. Na primer, ove godine ceo državni nacionalni balet iz Atine dolazi nam bez honorara. Njihovo ministarstvo kulture zna da je to jedini način da se oni ovde predstave.

U ovdašnjoj javnosti mogu se čuti tri osnovne primedbe koje se odnose na rad festivala: nepostojanje čvrstog koncepta, nepostojanje timskog rada, nezastupljenost domaće produkcije. Pođimo redom, da li na festivalu preovlađuje brižljivo građen koncept ili se predstave "zaustavljaju" u prolazu?

Mislim da su to komentari onih koji ne poznaju proces nastanka jednog festivala. Svi festivali, i domaći i svetski, gledaju da "uhvate" trupe upravo kad su na turneji. Ozbiljne trupe, ili nacionalni baleti, idu na turneje onda kada one obuhvataju povezane zemlje, odnosno više od pet-šest gradova. Tada njihova ministarstva kulture ili spoljnih poslova reaguju tako što tim umetnicima plaćaju put. To je jedini način da se dođe do velikih trupa, a da ne budete opterećeni prevelikim troškovima. Sasvim je normalno da nam stigne neka trupa koja je, na primer, na proputovanju iz Istanbula u Prag. Naravno da se koncept pažljivo osmišljava, mislim da to upravo dokazuje i Nagrada "Jelena Šantić".

Upućuju li vam se često kritike da izbegavate timski rad?

Nije tačno da širi timski rad oko festivala ne postoji. To što niko od nas nema zvaničnu funkciju, nama ne smeta. Ja nemam svoju funkciju, kao ni Nebojša Bradić. Mi smo osnivači festivala, što ne znači da ja u ovom trenutku ne radim produkciju, ne znači da će mi biti teško da pomognem tehničarima u prevodu kada umetnici budu stigli ili da odem po njih na aerodrom. Tim festivala ne činimo samo Nebojša Bradić i ja, već i prijatelji, partneri, ambasade, gradske ustanove za kulturu ili međunarodni tim stručnjaka koji nam sugeriše i spaja nas s umetnicima. Festival je svakako projekat mnogo partnera.

Ali, ne zaboravimo i to da mnoge institucije počivaju na energiji jednog ili dvoje-troje ljudi. Ta energija vuče za sobom celu instituciju. Mislim da je neuporedivo lošija situacija kada postoji veliki tim ali uspavanih ljudi.

Za sve nas ovde najbolnija tačka festivala jeste nezastupljenost domaće plesne produkcije. Da li je to vaša principijelna odluka ili se čeka predstava dostojna ovog festivala?

Kao prvo, nemaju svi svetski festivali u svom konceptu domaću produkciju ili je imaju samo onda kada se pojavi nešto što je unapred planirano i izuzetno dobro. Bregenc recimo ima festival koji traje već 30 godina i nikad nije imao domaću, austrijsku produkciju u svom programu.

Naša ideja je bila da obavezno imamo domaću produkciju i to je još uvek naša ideja. Međutim, prvi uslov je da to bude premijerno izvođenje. Drugi uslov je da to bude koprodukcija sa festivalom, ali više u smislu nekakvog planiranja, tako da pod firmom Beogradskog festivala predstava nastavi da živi na domaćoj sceni ili da putuje po stranim gradovima upravo kao produkcija BFI-ja. E sad, mi nemamo ni igrače ni trupe koji su samostalni, znači opet se oslanjamo na par institucija kao što su Narodno pozorište ili SNP, ili na nekoliko ad hok trupa koje nastanu i nestanu. Domaći igrači i koreografi do sada se nisu odazvali našem pozivu i još nas ne shvataju ozbiljno, a jedan od razloga jeste to što ovde ne postoji svest o planiranju. Naprosto, ne možemo sad da se setimo i da pravimo predstavu za sutra, nego danas treba raditi na predstavi za sledeću godinu. Ali, to nije samo naš problem već problem čitavog Balkana, a ovaj proces traži mnogo ozbiljniji rad.

Ipak, još nismo razbili famu kako i zašto velike plesne zvezde odlučuju da dođu baš kod nas, i to za male honorare?

U svakom slučaju, to su trupe koje su za nas, za ovaj region, nedostižne. To su koreografi koji su sada najskuplji, koji su hit i koji jesu izuzetna imena. To da se oni odreknu svojih autorskih honorara, da njihove trupe dođu po simboličnoj ceni, rezultat je isključivo ličnog angažovanja – više nisu u pitanju ni države, ni međudržavni odnosi, ni Unesko. Konačni dogovor se postiže na nekom već prijateljskom nivou, a koreograf dolazi u Beograd jer ima i neke benefite od toga, na primer za neka dalja gostovanja. Možda tu ja mogu da pomognem, u otvaranju novih vrata za trupu. Znači, ne završava se naša priča na Beogradu.

Moji pregovori sa Načom Duatom, na primer, tačnije moje nerviranje njega da spusti cenu i dođe u Beograd trajalo je od maja do oktobra prošle godine. Sećam se kad sam prvi put otišla u Ambasadu Španije kako su mi rekli da je čista utopija dovesti njega. Jer, on je takva zvezda da to izlazi iz okvira koji mi možemo da zamislimo. On ima i stav i ponašanje zvezde, njemu ne može ni da se priđe lako. Ali, uspela sam da ga nekako slomim pozivajući se na ljudsku, prijateljsku osnovu, i smatram komplimentom što mi je posle svega ponudio da postanem glavni menadžer njegove kompanije.

Dakle, što se tiče gostovanja njegove trupe sve je potpisano, ali novac i za tako reducirane troškove mi nemamo ni u najavi. Njihova predstava biće 6. aprila, a naše finansijske obaveze prema njima počinju već 16. marta. Za sada imamo samo dogovore oko novca, na računu nemamo još ništa. Ali, tako je u Srbiji, tako smo radili i prvi i drugi festival. Prošle godine, Nebojša Bradić i ja smo založili svako svoja kola ukoliko ne stignu obećana sredstva. O stepenu napetosti govori podatak da je Pariski balet nastupao 10. aprila a mi smo deo novca za izmirenje obaveza prema njima dobili samo dan ranije. Sve je bilo neizvesno i kada dođe do takvih momenata, slučaj se svodi na nivo ličnog problema. A uspeh se lako deli.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---