---

Vladimir Kaminer, pisac u ritmu ruskog diska >

Juriš na Berlin

"Nisam ništa očekivao od života. To je za mene božji dar, tako da se držim poslovice ‘poklonjenom konju se ne gleda u zube’. Kada vam neko daruje nešto takvo, ne možeš da kažeš – hvala to mi se ne dopada, želeo sam nešto drugo. Jednostavno, ćutiš i živiš"

Nakon što je u većini evropskih gradova naterao publiku da zapleše u taktu ruskog diska, jedan od najpopularnijih nemačkih pisaca Vladimir Kaminer, digao je proteklog vikenda na noge i one koji su došli da provedu veče sa njim u beogradskom Domu omladine. Prema oprobanom receptu bečkog Burger kafea, koji je postao glavno stecište za nezavisnu muzičku scenu Rusije, Kaminer je nakon predstavljanja svoje knjige Ruski disko (Beografiti, 2005) poveo posetioce na divlji ples uz muziku koju može da poznaje samo neko ko je odrastao u Sovjetskom Savezu, pobegao glavom bez obzira na Zapad, i nastavio da osluškuje ono što se zbiva u klonuloj domovini. Možda tokom njegove posete Beogradu nije bilo toliko socijalističkog znamenja, votke i padanja pod stolove kao u samom Burgeru, ali je, zahvaljujući Gete institutu koji je organizovao ovo gostovanje, Kaminer pokazao najveći deo onoga čime je uspeo da zavede svet. Naravno, autentični zvuci ruskog diska ne bi bili dovoljni za prezasićenu nemačku publiku da Kaminer nije objavio deset knjiga, koje su jedna drugu prestizale na bestseler listama.

"VREME": Kako se uopšte rodila zamisao o ruskom disku?

VLADIMIR KAMINER: "Nakon što sam se 1990. godine našao u istočnom Berlinu, nekoliko godina kasnije otkrio sam pozornice za čitanje. Mladi nemački autori okupljali su se u kafićima, naplaćivali ulaz i čitali svoje priče. Jednom prilikom bio sam pozvan kao gost, i tada sam pročitao dve svoje priče. To je za mene bilo pravo otkriće, pre svega zbog neposrednog kontakta sa publikom, što mi se jako dopalo. To je istovremeno bio jako prijatan način da se zaradi novac. Jednog dana prišao mi je književni agent i pitao da li bih želeo da napišem knjigu, tako da sam svoje prvo delo sastavio od tih javnih radova".

Ne bi se baš moglo reći da će se čitanje priča i puštanje muzike koja je nastala posle perestrojke pretvoriti u tako unosan posao?

Ne baš, ali sam od samog početka primetio da me ljudi slušaju veoma pažljivo i da su zainteresovani za moje priče, mada je to dosta težak način da prikažete sebe publici. Kada se organizuju klasične književne promocije, publika uglavnom zna šta može da očekuje na takvim mestima. U kafićima je sve to mnogo teže. Shvatio sam da imam samo tridesetak sekundi na raspolaganju da osvojim te ljude, jer će inače oni okrenuti glavu na drugu stranu, početi da razgovaraju, piju pivo i prestati da obraćaju pažnju na ono što pokušavam da im kažem. Imao sam jako malo vremena na raspolaganju. Ili sam ljude osvojio, ili nisam.

Na početku sam se dosta nervirao. Nekoliko puta sam na samoj pozornici pao u nesvest. Sada čitam u ogromnim salama pred nekoliko hiljada ljudi, i više ne padam u nesvest.

Šta je uopšte publiku u Berlinu privuklo toj vrsti zabave?

Možda to što su autori pripadali različitim "žanrovima". Neki su nastojali da privuku posetioce kabaretskim nastupom ili slem poezijom, drugi su se bavili nekim političkim temama, ja sam nekako bio najmirniji među njima. Verovatno je publiku privlačila ta raznovrsnost, kretali smo se u jako širokom žanrovskom spektru, što je svakako bilo interesantno. Posle četiri godine razočarao sam se u čitavu scenu i izašao sam iz svega, jer se to sve više pretvaralo u kabare.

Da li je to jedini razlog što je Berlin umesto usputne stanice postao mesto gde ste se trajno nastanili?

Iz vojske sam se vratio 1989. godine, tako da sam propustio sve ono što se dešavalo tokom perestrojke. Kada sam došao kući, mogao sam jedino da primetim da je dosta mojih prijatelja otišlo u inostranstvo. Mladi u Rusiji su prvi put dobili priliku da putuju u svet. Ja nisam imao ni pasoš. Zbog toga sam mogao samo da odem u istočni Berlin. To je zapravo bio najlakši način da se ode u inostranstvo, ali ja uopšte nisam želeo da tu ostanem. Zida više nije bilo, imao sam mogućnost da otputujem negde dalje, tako da sam planirao da odem u Francusku. Međutim, u jednom predivnom delu istočnog Berlina sreo sam neke prijatelje. To nas je strašno vezalo za ovaj grad, i više nisam želeo da odem drugde. Upoznao sam dosta drugih ljudi iz raznih zemalja, iz Engleske, Francuske, Sjedinjenih Američkih Država... Oni su mi dosta pričali o svojim državama, tako da sam odlučio da ostanem u Nemačkoj. Tamo je bio ceo svet.

Kako je za nekoga iz istočne Evrope izgledao susret sa Zapadom?

Mada je Berlinski zid bio srušen, istočni Berlin još uvek nije pripadao Zapadu i čitava ta atmosfera je neodoljivo podsećala na Rusiju. Moj prelazak iz socijalizma u kapitalizam nije bio tako bolan. Istočni Berlin bio je u to vreme pun protivrečnosti, jer se jedan poredak srušio, dok drugi još uvek nije bio uspostavljen. Ulice i zgrade bile su sablasno prazne jer su svi pobegli u zapadni deo Nemačke. Plašili su se da će zid biti ponovo podignut. Istovremeno je u istočni Berlin došla reka mladih ljudi sa Zapada. Oni su jednostavno zauzeli te prazne kuće. Svako je mogao da stavi gajbu piva u neki prostor i kaže "ovo je sada kafić, dođite na piće". Država je sve to podržala. Svi koji su stigli dobili su papire za boravak, pa čak i stanove u kojima su mogli da žive, što je bilo potpuno neshvatljivo u odnosu na moje dotadašnje iskustvo, s obzirom na to da je u Moskvi oduvek bilo strašnih problema sa stambenim prostorom. Za tri nedelje stekao sam stan, novu devojku i jedan odličan radio. Više nisam razloga da se pomeram.

Ta atmosfera je bila podsticajna za rad?

Sve je bilo puno kreativnog naboja, i moje prve priče opisuju život u Berlinu sa početka devedesetih.

Dok su postojale tzv. socijalističke zemlje, Zapad je učinio sve da sruši taj poredak. Otkud sada komunistički simboli na majicama mladih ljudi u Nemačkoj? Da li oni predstavljaju nostalgiju ili provokaciju?

Sve zavisi od mesta. U Mađarskoj smo imali velikih problema da nastupamo u majicama s petokrakama, pošto je taj simbol zabranjen poput isticanja kukastog krsta, mada se većina Mađara svemu tome smeje.

Ceo Istočni blok bio je dugo demonizovan, njegova ikonografija je poput đavolskih simbola. Sama crvena zvezda je simbol promene. Kod Velikovskog petokraka je simbol nade. Nemojte misliti da se ljudi na Zapadu ne pitaju da li je život koji oni vode zaista ono što žele, i da li možda ne postoji nešto više od toga. Ceo taj socijalistički sistem je propao, ali su simboli na neki način opstali. Svi su bili srećni kada se to završilo, niko nije žalio za tim starim vremenima, ali ono što je posle toga došlo nije odgovaralo našim očekivanjima. Zato petokraka doživljava neku vrstu reinkarnacije što nema mnogo veze sa čitavim tim socijalističkim sistemom. Ona je nastavila da postoji i živi sama za sebe.

Kada se iz sadašnje perspektive osvrnete na život u Sovjetskom Savezu, kako vam uopšte izgleda ta zemlja? Da li je u svemu tome zaista bilo ozbiljnih pokušaja da se stvori neki bolji i pravedniji svet, ili je to bio samo puki privid?

Ja sam uvek bio protiv tog sistema, bio sam neka vrsta disidenta. Odbijali smo sve ono što je država radila. Socijalizam je propao sasvim slučajno. Odjednom i neočekivano. To je za sve bilo ogromno iznenađenje. Svi kažu da je to bilo neizbežno, ali se tek sada vidi da se to dogodilo zbog raspoloženja Mihaila Gorbačova. Sovjetski Savez je bio ogromna zemlja sa glupim čovekom na vlasti, poput nekog kolosa bez mozga. U nekakvom trenutnom nadahnuću je rečeno "hajde da postanemo prijatelji sa Sjedinjenim Američkim Državama", i sve se srušilo.

Dosta mladih Rusa je tada otišlo na Zapad. Da li se mogu povući neke paralale između uloge ruske emigracije iz dvadesetih godina prošlog veka sa poslednjim emigrantskim talasom kome i vi pripadate?

Tu nema nikakvih dodirnih tačaka. Dvadesetih su ljudi bežali iz Rusije da bi spasili gole živote. Mi nismo emigracija već ljudi koji su svesni da žive u svetu bez granica. Znam dosta Nemaca koji odlaze za Rusiju da bi tamo radili, u bilo kojoj zemlji u svetu možete sresti gomilu Rusa.

Da li u svim gradovima puštate istu muziku?

Sličnu, samo što menjamo redosled pesama, ali to pre svega zavisi od onoga što popijem. Ruski disko je jedan mali, ali jako interesantan deo ruske muzičke scene. Tu muziku u samoj Rusiji gotovo niko ne sluša, više vole Britni Spirs i slična sranja koja se vrte u čitavom svetu.

Da li ta muzika izgleda kao neka vrsta egzotike za mlade na Zapadu?

Egzotična je po tome što takve stvari nikada nećete čuti na MTV-ju. To je nešto sasvim novo. Mi smo jako uspešni, imamo dosta posetilaca, naše ploče se dobro prodaju, ali se ipak držimo daleko od mejnstrima i komercijalizacije.

Da li vaše pisanje predstavlja sličnu vrstu egzotike na nemačkoj književnoj sceni?

Ima dosta autora iz drugih zemalja koji pišu na nemačkom jeziku, ali nisu uspešni. Nije dovoljno biti stranac da biste pridobili čitaoce. Egzotika mog posla je u tome što definitvno pišem drugačije u odnosu na većinu drugih književnika u Nemačkoj. Bolje od njih. Barem je tako mislim. Umetnik je neko ko kaže da mu se ovaj svet ne dopada, da je ovakav svet čisto sranje. Želeo bih da stvorim neki svoj umetnički svet koji bi bio bolji od onoga u kom živim. Ja sam radoznao čovek, i ta radoznalost je smisao mog posla.

Stiče se utisak da se ruski disko polako pretvara u globalni fenomen: vaša knjiga odavno je svetski bestseler, na radiju vodite emisiju istog imena, osnovana je izdavačka kuća Russendisko Records... Da li se plašite da ne postanete deo zapadne industrije zabave?

Sklopio sam neku vrstu kompromisa sa zapadnom mašinerijom. Ne moram da prodajem svoje knjige, ne zavisim od njihovog komercijalnog uspeha, takav je bio moj dogovor sa izdavačem. Dozvoljavaju mi da pišem sve što želim. Daju mi veliku slobodu i ne kontrolišu me, ali oni zato moraju da prodaju te knjige.

Da li je to ono što ste očekivali od života?

Nisam ništa očekivao. Za mene je život božiji dar. Držim se poslovice, "poklonjenom konju se ne gleda u zube". Kada vam neko pokloni nešto takvo, ne možeš da kažeš – hvala to mi se ne dopada, želeo sam nešto drugo. Jednostavno, ćutiš i živiš.

Da li ste razmišljali o nekim budućim načinima da zabavite one koji su u vašim pričama i muzici pronašli utočište od sivila svakodnevice? Šta ćete puštati kada ruski disko svima dosadi?

Ne znam, možda srpski disko?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---