---

Pozorište >

Pozorišna dubioza

Vilhelm Moberg, Sudija;
režija Tanja Mandić Rigonat;
igraju Nenad Maričić, Marija Vicković, Petar Banićević, Aleksandar Srećković i dr;
Narodno pozorište, Scena "Raša Plaović"

Izgleda da su u skandinavskoj dramskoj književnosti baš popularni angažovani, kritički komadi na najaktuelnije društvene teme. Setimo se samo Ibsenovih "stubova društva", onih pokvarenih i retrogradnih bankara, brodograditelja, advokata: Borkmana koji krade deponovane deonice, Bernika koji dozvoljava porinuće neispravnog broda, Solnesa koji se bori protiv modernih metoda u graditeljstvu, Krogstada koji falsifikuje potpise i ucenjuje, gradskih vlasti koje skrivaju podatke o zatrovanosti termalnih izvora... Kada se ovako malo rekapituliraju Ibsenovi problemski komadi, onda se, zaista, postavlja pitanje zašto se, ako su neko pozorište i reditelj već zainteresovani za socijalne dubioze, ne postavi na scenu neko od ovih dela – pogotovu u godini jubileja norveškog klasika – umesto drame Sudija Šveđanina Vilhelma Moberga, koji čak nije ni savremeni autor (za ljubitelje trivijalnosti: imao je osam godina kada je Ibsen umro, 1906). Jedina logična pretpostavka jeste ta da su uprava Drame Narodnog pozorišta i rediteljka Tanja Mandić-Rigonat bili privučeni umetničkim značajem drame Sudija, originalnom dramaturškom obradom društvenih problema. Međutim...

Mobergova priča je veoma prepoznatljiva, čak i izvan reminiscencija na Ibsena: mladi naslednik vraća se, posle nekoliko godina provedenih u inostranstvu, u svoj grad gde shvata da mu je tutor, moćni sudija, ukrao kuću, te započinje, uz pomoć nezavisne štampe, borbu protiv korumpiranog sudstva koju, naravno, gubi i onda ga smeštaju, bez ikakvog razloga, u ludnicu, da bi na kraju postao stvarno paranoičan i odbacio devojku koja mu je jedina bila potpuno odana. Već na osnovu ovog prepričavanja, jasno se vidi da entuzijastična i dobronamerna pretpostavka o "originalnoj obradi društvenih problema" potpuno otpada; naprotiv, komad je sačinjen od neshvatljivo stereotipnih, predvidljivih i banalnih dramskih situacija, odnosa i likova. Ni u dijalogu nema neke dublje i složenije razrade kojom bi, bar teorijski, mogli malo da se prevaziđu klišei dramaturške strukture; naprotiv, javljaju se pamfleti tipa "u ovoj zemlji su pošteni ljudi u ludnici, a kriminalci na vlasti" (veoma slobodna parafraza). Čak ni nagli obrt na kraju, kada se ispostavlja da je sudija-lopov prevashodno hteo da eksperimentiše s rastegljivošću zakona, nije ništa više od banalnog recikliranja figure "demonijačnog reditelja" kao što je Šekspirov Jago. Na kraju se zaokružuje utisak o izrazito slabom, feljtonističkom i didaktičkom komadu.

U predstavi izvedenoj na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta, rediteljka Tanja Mandić-Rigonat mogla je da pokuša da nekim prikladnim oblikom stilizacije – brehtovskim distanciranjem, redukcijom u stilu moraliteta, poetikom agitpropa – jasno scenski označi i tako donekle ublaži eksplicitnost i didaktičnost komada. Ona to nije uradila već je, neznano zašto, probala da ostvari, i u adaptaciji teksta i u radu s glumcima, neku realističku uverljivost, s pojedinačnim iskoracima u komično. Nerazumljivu potrebu da dodatno naglasi ono što je već bolno očigledno, rediteljka je ostvarivala i "dramskim pauzma" pre deklamovanja ključnih teza i dramatičnim muzičkim akcentima, što je sve zajedno stvaralo kontraefekat u vidu banalnosti i neželjene parodičnosti. Sličan efekat potcrtavanja koje postaje karikatura, postiglo je i rešenje s kraja predstave kad, ukazujući na pravo stanje stvari, amblematična figura Pravde počinje da vrcka i igra uz muziku.

Glumci su bili žrtve ovih zadatih okvira, tako da su njihovi likovi nužno ispadali ili potpuno predvidljivi, ili nenamerno parodični ili, u najboljem slučaju, krajnje uopšteni. Od skoro samog njihovog pojavljivanja na sceni, znali smo da Vladan Gajović igra kliše sofisticiranog i zlog psihijatra, a Aleksandar Srećković kliše šarmantnog borca za pravdu koji neće izdržati do kraja. S perikom ala Mirej Matje i u kostimu koje treba da asocira na Šanelove, Ružica Sokić je igrala (nenamernu?) parodiju odane sekretarice zlog šefa, a Ksenija Jovanović, u odeći od pre Drugog svetskog rata i s kapom koja se trese na punđi, (nenamernu?) parodiju rasejane bakice. U nekoj mladalačkoj i hipi odeći, Hana Jovčič je igrala energičnu novinarku, a Dobrila Stojnić, u muškom odelu, iskusnu novinarku. Petar Banićević je, s nešto više komičarskog šarma i lakoće od drugih, igrao korumpiranog sudiju, dok je Aleksandar Đurica pazio da dodatno ne potcrtava lik drugog korumpiranog sudije. Najviše problema imali su Nenad Maričić i Marija Vicković jer su poverovali da likovi prevarenog Kristera i njegove devojke Brite imaju neki psihološki sadržaj, da ih je moguće dramski braniti, pa su zato posezali za neuverljivim i preteranim gestovima.

Kao što se iz opisa likova može da zaključi, kostimi Marine Vukasović-Medenice nisu precizno locirali vreme u kome se odvija radnja, neki su bili preznakoviti, na granici karikature, a drugi neznakoviti. Monumentalna scenografija modernih i svedenih linija (Aleksandar Denić) imala je likovnu vrednost, ali ne i scensku metaforičnost (uopštena ideja o hladnom i ogromnom prostoru otuđene sile?)... Ipak, ne treba optuživati autorsku ekipu, jer s ovim glupavim tekstom ništa nije moglo da se uradi; to što je njegova tema – kriminal u sudstvu – izuzetno aktuelna kod nas, nije dovoljan razlog za stavljanje na repertoar. Iz drevnih poetika znamo da ono što je životno uverljivo nije nužno i dramski verodostojno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---