---

Tema broja - karambol >

Noć kada nismo uhapsili Mladića

Stvar se zasad svodi na dve mogućnosti: ili je reč o smišljenoj dezinformaciji sa ciljem da se digne tenzija i testira reakcija javnosti na nešto što će možda (ali ne baš danas ni sutra) uslediti, ili sad neka DSS verzija Čede Jovanovića (Aleksandar Nikitović? Dejan Mihajlov?) sedi u nekakvoj planinskoj kući kraj kamina i ubeđuje se sa odmetnutim generalom kao onomad Čeda sa Slobom

Počelo je kao uobičajeni manični utorak u redakciji "Vremena", period od podneva do ponoći kada se novine nasuprot opštem raspoloženju, kompjuterskim gremlinima, raspadu sistema i zdravom razumu sklapaju u ono što će se u četvrtak pojaviti na kioscima. Još od ranog popodneva se zuckalo da se nešto dešava oko odbeglog generala Ratka Mladića, ali bože moj, toga smo u poslednjih pet-šest godina imali preko glave. Ujutru je Vladeta Janković, savetnik premijera, nešto oprezno nagoveštavao na radiju, a posle je Vladimir Božović, generalni inspektor MUP-a, izjavio da će Mladića uhapsiti "vrlo, vrlo brzo", samo ga niko nije shvatio bukvalno. Ovog utorka, glasine su se postepeno gomilale, u početku u vidu opreznog raspitivanja od strane kolega koji su, eto, nešto čuli od nekog pa da li smo i mi, samo ne mogu da nam kažu šta i od koga. Onda se, nešto pre pet po podne, javio ozbiljan i inače dobro informisan kolega i saopštio da je Mladić specijalnim helikopterom, uz prisustvo velikog broja žandarma, dopremljen u zgradu Specijalnog suda u Ustaničkoj. Auh, rekosmo, ovo bi moglo biti ozbiljno i stadosmo da proveravamo.

U Specijalnom sudu nam rekoše da nikakav helikopter nisu ni čuli ni videli, kao ni Mladića, a žandarma ima u uobičajenom broju taman koliko treba. Tek tad smo se setili da na krovu Specijalnog suda nema sletališta za helikopter, kao ni u dvorištu, te da bi, uostalom, bilo krajnje neobično prevoziti Mladića do te zgrade vazdušnim putem kad lepo može i kolima. Za svaki slučaj, zvali smo Florans Artman, portparola Haškog tužilaštva: tamo bi se, reče, jako obradovali Mladiću, odavno su mu pripremili i privremenu vizu i smeštaj, ali im do tada niko nije javio da je general na putu. E, to je prednost rada u nedeljniku: za razliku od naših kolega iz brzih medija kao što su agencije, dnevne novine, radio i televizija, u našem listu čovek ima vremena da proveri informaciju i razmisli pre nego što je pusti u javnost. Vremena do predaje svih tekstova štampariji bilo je, u tom trenutku, još oko sedam sati – čitava večnost po novinarskoj minutaži. Proglasismo, dakle, kraj uzbune i vratismo se redovnim zadacima, uz povišenu borbenu gotovost. Nadali smo se, celih petnaestak minuta, da će ostatak dana proteći normalno.

A onda je počelo. Prvo je agencija Beta, pod naslovom "Izvori: Lociranje Mladića u toku" objavila da je prema njihovom neimenovanom izvoru Mladić lociran, ali da nije jasno da li je u toku akcija njegovog hapšenja ili se pregovara o dobrovoljnoj predaji. Odmah zatim, bijeljinska televizija BN, čiji se program inače sastoji uglavnom od emitovanja spotova narodne muzike i intervjua sa prsatim umetnicama, javila je da je Mladić uhapšen i prevezen u američku vojnu bazu Orao kod Tuzle (koja je mnogima bila usputna stanica na putu za Hag). Onda su to prenele neke beogradske televizije, a veoma brzo potom, pozivajući se na sopstvene pouzdane izvore, vest sličnog sadržaja pustili su i na mnogo pouzdanijem B92, uz detalj da je akcija hapšenja Mladića i prebacivanja u Tuzlu trajala "od prepodnevnih do popodnevnih sati". Nikakvi dodatni detalji, međutim, nisu saopšteni. Ponovo smo proglasili opštu uzbunu i krenuli da proveravamo. Bez rezultata: zvanični izvori su, kao što se od njih moglo očekivati, ćutali kao zaliveni, a naša sopstvena, inače pouzdana i dobro obaveštena "duboka grla" stisla su se i nisu puštala ni glasa.

Ovde treba stati i objasniti da je došlo do situacije koja se u teoriji novinarstva na engleskom naziva "log rolling" ili, po naški "kotrljanje balvana." To je kao kad grupa ljudi stoji na balvanu koji pliva u vodi, a jednom padne na pamet da počne da trči u mestu. Ostali onda, hteli ne hteli, moraju da učine isto, makar bili svesni da ih to trčanje neće odvesti nikud i da će u jednom trenutku svi đuture popadati u vodu. Kada neproverena vest jednom ode u javnost, novinari su, dok im rokovi ističu, u dilemi da li da je prate ili ignorišu, uz neizbežno pitanje: a šta ako je vest tačna, a mi je jedini propustimo? Što više medija popušta iskušenju da objavi neproverenu i nepotpunu vest, više ih se uključuje u kotrljanje debla, i stvar raste eksponencijalno. Upravo to se dogodilo u ovom slučaju, a kada su vest banjalučke televizije uz minimalnu ogradu prenele jedna velika svetska agencija i jedna britanska televizija, deblo se zakotrljalo globalno. Kao u stara loša vremena, horde medijskih poslenika sa svih strana sveta pohrlile su u Beograd.

Sad više nije moglo da se govori o kotrljanju debla, nego o pravoj medijskoj histeriji, kao kad među jato ajkula bacite komad krvavog mesa. Tu nikakvi demanti više ne pomažu, iako se Vlada u jednom trenutku prenula: prvo je preko portparola policije Dragane Kajganić jasno poručeno da Mladić nije uhapšen, niti je nekakva posebna akcija u toku, a to je vrlo brzo ponovio i ministar Dragan Jočić, a odmah zatim i šef Kancelarije za medije Srđan Đurić. Uzaman, niko im nije verovao, kao što nisu poverovali ni komandantu baze Orao da Mladić nije kod njih, ni komandantu Eufora, ni ponovljenim izjavama Florans Artman, a ko zna da li bi poverovali i Mladiću da je preko neke srpske varijante Al Džazire poručio, kao pre neki dan Osama bin Laden, da je živ, zdrav, i da se živ predati neće.

I nama je do tada adrenalin skočio, a u nedostatku informacija sve je odjednom postalo potencijalno važno, pa i stvari koje inače jedva da bismo primetili. Tako je negde oko sedam uveče neko revnostan (hvala mu na tome) rešio da isprobava sirenu za slučaj ratne opasnosti, a nedugo potom videli smo i onaj famozni helikopter kako mirno preleće preko noćnog neba. Za sve to vreme, zvrjali su telefoni i bibipkali SMS-ovi, sve od reda kao pouzdano, a u stvari neproverljivo i najverovatnije netačno. A tek kolege iz inostranstva: buljuci frustriranih poslenika iz svih mogućih svetskih medijskih kuća nasrtali su u talasima na šačicu sluđenih novinara "Vremena". U međuvremenu, onih sedam sati do poslednjeg roka za predaju tekstova sasvim se istopilo i svelo na minute.

U ovom trenutku, u utorak pred ponoć, samo jedno je izvesno: Ratko Mladić nije uhapšen, nije u Tuzli, i nije u Hagu. Stvar se zasad svodi na dve mogućnosti: ili je reč o smišljenoj dezinformaciji sa ciljem da se digne tenzija i testira reakcija javnosti na nešto što će možda (ali ne baš danas ni sutra) uslediti, ili sad neka DSS verzija Čede Jovanovića (Aleksandar Nikitović? Dejan Mihajlov?) sedi u nekakvoj planinskoj kući kraj kamina i ubeđuje se sa odmetnutim generalom kao onomad Čeda sa Slobom. U četvrtak, dok ovo čitate, možda će nešto biti jasnije, ali teško je ne biti bar donekle solidaran sa Vladom: ako je nama novinarima teško kad probijemo rok, a ključne informacije nam fale, kako li je tek njima?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---