---

Radikalna ponuda Mladiću >

Grobarska posla

Za podstrekavanje i navođenje na samoubistvo predviđena je kazna u trajanju od jedne do pet godina zatvora. Radikali ovih dana sve glasnije prizivaju Ratka Mladića i Radovana Karadžića da dignu ruku na sebe

Stav Srpske radikalne stranke o prisustvu Ratka Mladića i Radovana Karadžića u Hagu, prema rečima Tomislava Nikolića, potpredsednika SRS-a, oduvek je bio isti: "Oni u Hagu ne treba da budu živi." I pre deset godina smatrao sam da se Mladić i Karadžić ne smeju uhapsiti. Oni bi trebalo da se ubiju, a ne da idu u zatvor... Što se Mladića tiče, cijankalij u usta ili metak u cev!", izjavio je "Kuriru" u junu prošle godine Tomislav Nikolić. U istom mesecu, iste godine, Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS-a, u "Blicu" je osudio zločin nad muslimanima u Srebrenici i ocenio da bi oni koji su činili "te strašne zločine i hladnokrvno ubijali" trebalo da budu osuđeni najstrožom kaznom zatvora.

S obzirom na najnovije i sasvim suprotne Vučićeve izjave, na nedavnom mitingu podrške Ratku Mladiću i u medijima, njegovo prošlogodišnje iskliznuće iz stava stranke jedino se može pripisati trenutku promocije miroljubivosti SRS-a.

Od trenutka kada su mediji preneli vest da je Ratko Mladić uhapšen, kada je izgledalo da država nikad nije bila bliža njegovom izručenju, stavovi zvaničnika SRS-a pod konac su se usaglasili. Iz njih je proistekla jasna poruka Ratku Mladiću, i to izrečena na mitingu podrške – da se živ ne preda. Patriotsko licitiranje Mladićevim životom, osveštano kao uzvišeni interes, kulminiralo je i u izjavi Tomislava Nikolića: "Ako je častan čovek, ili će ostati na slobodi ili će se ubiti." Ovaj, kao i "prijateljski" savet Mladiću od ministra odbrane Zorana Stankovića "da sam sebi presudi", od kojeg se ministar, doduše, brže-bolje ogradio, dodajući da nikome ne želi smrt, zlokobno prizivaju smrtni ishod iscrpljujuće i od međunarodne zajednice dugo tolerisane potrage za odbeglim optuženikom. Od silne želje i inata da Sud u Hagu ne dobije plen i kao mera prevencije da se ne čuje ili krivotvori istina, "podvig" koji se Mladiću preporučuje kao rezultat treba da ima drastičan ishod za njegov život.

Može se očekivati da će s približavanjem vremena Mladićevog hapšenja poruke radikala o neophodnosti Mladićevog samoubistva prerasti u zvanična očekivanja svih njegovih simpatizera i pomagača. Pristalicama "časne smrti" Ratka Mladića oduzimanje života, sebi ili drugome, izgleda ne izaziva užas i ne izaziva zaprepašćenje.

LIČNI ČIN: U našem društvenom moralu, u našoj vrednosti življenja, već duže vreme prisutan je upravo taj obezvređujući odnos prema životu. Samoubica lako postaje junačina koji pobeđuje život, kako je svojim rečima u "Insajderu" objasnio i sam stric Ratka Mladića: "Ja mislim, koliko je pametan i koliko je hrabar, da će uništiti prvo sebe..."

U skladu s onim što stručnjaci kažu, da ne postoji nijedna vrednost jača od života, ne treba zaboraviti i to da postojanje "realnih" razloga za samoubistvo nikako ne mora i dovesti do takvog čina. Dalje od naše najnovije istorije ne moramo ići. Slučajeva izbeglih, obogaljenih, silovanih, bez krova nad glavom, bez ijednog preživelog roditelja ili deteta, a čvrstih u odluci da žive, ima napretek. Govorimo li pak o špekulacijama o mogućem samoubistvu političara, prosto se nameće slučaj čestih i neprijatnih nagađanja o tome da će Slobodan Milošević izvršiti samoubistvo pre već izvesnog odlaska u Hag ili pak pod pritiskom suđenja u Ševeningenu. Koren samoubilačkih nagona, ali i koren njegove mazohističke politike, nalažen je u tragičnim slučajevima iz njegove najuže porodice. Milošević je i javno obećao da se neće ubiti, uprkos mnogima koji to od njega očekuju. Slične poruke sada se upućuju i Mladiću. A još ranije, mnogi su očekivali da svakako mora pokazati znake depresije, što bi u ratnim sukobima rezultiralo spremnošću na kompromis, naročito posle samoubistva njegove 23-godišnje ćerke, 1993. godine u Beogradu.

Samoubistvo je isključivo individualan čin, o čijoj etici se može govoriti, ali koji ne podleže ni moralnoj osudi ni pohvali. Mnogi su devedesetih godina učestvovali u surovoj miloševićevskoj zabludi, posle koje su ih osakaćeni politički ideali i prateća teška razočaranja dobrovoljno odvodili u smrt.

Nekoliko časova posle usvajanja Zakona o saradnji s Haškim tribunalom, u aprilu 2002. godine na stepeništu, ispred savezne skupštine pucao je sebi u glavu Vlajko Stojiljković, ministar policije u režimu Slobodana Miloševića. Za sobom je ostavio oproštajno pismo, a deo tog pisma glasi: "Suština ovog mog čina nije strah od Haga i bežanje od odgovornosti, već vid političke borbe, protest protiv dosovaca koji krše Ustav i zakone, koji su zemlju doveli u najgori ponižavajući položaj... A da čamim, u ovim godinama u Hagu, to ne dolazi u obzir." Priča kaže da je posle oktobarske promene vlasti, bivšim partijskim drugovima odbačenog Stojiljkovića često umelo da se omakne – bolje bi mu bilo da se ubio. Priča, dalje, kaže da je broj onih koji su još iste večeri po njegovom samoubistvu pokušali da politički i na svaki drugi način zloupotrebe njegovu ličnu dramu i tragediju bio zaista impresivan. Postavlja se pitanje, koliki bi tek bio broj onih koji bi s olakšanjem, naglo oslobođeni ogromnog straha, Mladićev gest samoubistva iskoristili na sličan način. Za sada, njihove koristoljubive namere još su skrivene iza velikog, "patriotskog" napora da Mladić okonča svoj život.

Pored Stojiljkovića, još jedan od ukupno tri ministra policije režima devedesetih godina, Zoran Sokolović, u februaru 2001. godine pronađen je mrtav nedaleko od svoje kuće, s pištoljem u ruci. Utvrđeno je da je reč o samoubistvu, a kao zvaničan razlog navodi se njegovo saznanje da boluje od teške bolesti.

U atmosferi isključenosti iz političke moći, razočaranosti Dejtonskim sporazumom kojim je okončan rat, u stalnom čekanju na optužbe za ratne zločine, Nikola Koljević, potpredsednik Vlade Republike Srpske, 1997. godine oduzeo je sebi život. Godinu dana kasnije, haški optuženik Slavko Dokmanović, u teškoj depresiji i posle nekoliko pokušaja samoubistva, obesio se u zatvorskoj ćeliji Ševeningena i pored svih preduzetih mera predostrožnosti.

VOJNIČKI DUH: Poznato je da se u ratnim uslovima smanjuje broj samoubistava. Život pod neposrednom opasnošću, život koji svakog časa može biti uništen, na zadivljujuće načine opire se svom uništenju. Posle ratnih katastrofa opet se javljaju osećaji očaja i besmisla. Pobednici nameću svoje vrednosti, a pobeđeni moraju da se odreknu prošlosti. U takvim uslovima, samoubistvo lako može postati jedini odgovor na strah od "suočavanja s pogrešnom investicijom".

Svaki poziv Mladiću da se ne preda živ pokriven je apelom da se poštuje sveta vojnička dužnost da se neprijatelju, ovog puta Hagu, ne dopadne šaka. Ono što Mladića razlikuje od Šešelja, koga su radikali ispratili na dobrovoljni put u Hag i od koga niko ništa slično nije tražio, mada je po mnogima i taj njegov čin preranog odlaska imao suicidalni karakter, Vučić je u "Kuriru" objasnio time što je Šešelj političar. Pretpostavka je dakle da je Šešelj, kao političar, izrazit individualac, za razliku od vojnika Mladića. A Mladić je vojnik, neraskidiv deo celine, koji valjda i ne treba da donosi odluke koje su samo njegove. U situaciji koja nagoveštava njegovo hapšenje i izručenje Hagu, on postaje talac sve prisutnijih kolektivnih zahteva da okonča svoj život. Ne treba zaboraviti i Mladićevo vojničko "obećanje", dato ubrzo pošto je pobegao, da će se radije ubiti nego predati. Naučilo se kod nas da je vrlina da se za život ne haje, da se lako odbacuje, da je heroj onaj ko to čini iz prkosa. I društvo se više ne libi da zahteva od pojedinca da prekine sa svojim životom, koji ima tako malu cenu. Zagovarano samoubistvo kojim se izvršava dužnost, i koje je skopčano s patriotizmom, može postati i obavezno. Prisutno je u društvima koja važe za društva rigidnog kolektivnog nadzora, društva nižeg reda.

TUMAČENJA: Strah od Haškog tribunala mnoge je, a ne samo Mladića, nagnao na pretnju vlastitom smrću zbog težine pritiska predaje. Setimo se samo Nebojše Pavkovića i Veselina Šljivančanina, koji su se na kraju ipak odlučili za život, pa makar i u zatvorskoj ćeliji Ševeningena. Zbog čega se onda toliko raširila atmosfera očekivanja Mladićevog samoubistva, takoreći nerazdvojiva od njegovog hapšenja? S jedne strane, njegov energičan stav, čvrstina odluke da ne bude uhapšen i predat, kod jednog dela ljudi uzdigli su ga do mitoloških razmera. Svođenje takvog mita na ravan najobičnijeg zatvorenika, gledanje Mladića u haškoj sudnici kako mu stavljaju i skidaju lisice sa ruku, za mnoge bi bio poraz veći od svih dosadašnjih. S druge strane, zbog drastičnosti zločina za koje se Mladić tereti, postoji uverenje da su ubistvo i samoubistvo dva toka sa istog izvora, da imaju istu prirodu. Te dve sklonosti, prema nekim tumačenjima, sačinjavaju jedinstvo. Samo je stvar društvenih okolnosti da li će u jednom trenutku poprimiti oblik ubistva, zločina prema drugome, a u sledećem trenutku imati oblik samoubistva.

Međutim, tu tezu opovrgle su mnoge statistike. Zaključak mnogih istraživača suicidalnog ponašanja glasi da se veliki krivci retko kad ubijaju. Sklonost optuženih i osuđenih za zločine ka vlastitom uništenju više je ispod nego iznad proseka. Oni obično nemaju prirodnu sklonost ka samouništenju, već suprotno, izrazit nagon za opstankom. I tu se psihološkim objašnjenjima o otpornosti života i olakom odricanju od njega gubi svaki trag. On ostaje čvrsto ukopan u domenu isključive individualnosti.

SNAGA ZAKONA: Međutim, krivično zakonodavstvo u celom svetu, a time i naše, nedvosmisleno je kada je reč o pojavi "pomaganja i navođenja na samoubistvo". Još od Krivičnog zakonika za Kraljevinu Srbiju od 1910. godine pa sve do danas, takvo delo se smatra kriminalnom radnjom u slučajevima kada je samoubistvo dovršeno ili kada je ostvaren njegov pokušaj. Za ovaj oblik krivičnog dela predviđena je kazna od jedne do pet godina zatvora. Podstrekavanje na samoubistvo može biti i psihičko i intelektualno, može biti samo hrabrenje izvršioca da istraje u svojoj drastičnoj životnoj odluci. Ali, motivacija podstrekača u slučaju Mladić, ako nije političke prirode, ostaje nepoznata. Ministra odbrane, a bivšeg načelnika VMA, još i da razumemo kada je potanko objasnio: ako nije kriv – nek se preda, ako je kriv – nek presudi sam sebi. Jer, kako su mediji svojevremeno objavili, Mladić se, koristeći različita imena, najmanje tri puta tokom devedesetih godina lečio od akutnih bubrežnih problema na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, i identifikovao najmanje 50 osoba koje su bile uključene u njegovo skrivanje i zaštitu. Svoju motivaciju za podstrekavanje Mladićevog samoubistva radikali ne skrivaju. Otvoreno kažu da bi za njih najveću pretnju mogla predstavljati upravo svedočenja Mladića i Karadžića u Haškom tribunalu. A Hag je, po definiciji radikala, neprijateljski i unapred nastrojen svemu patriotskom u ovoj zemlji i interesima Srba. Posledica eventualnih budućih procesa i svedočenja mogla bi biti nova optužba zbog najtežih ratnih zločina, pa i genocida.

Zato i dalje, iako pravoslavni vernici, radikali kao jedino moguće rešenje u slučaju Mladić vide njegovo samoubistvo. Ne smeta im više ni to što crkvena dogma kaže da je to bezbožni čin.

No, agresija prema drugima, kao i prema samom sebi, uvek za svoj alibi ima "više ciljeve". Ratku Mladiću se sada, takođe u ime viših ciljeva, sve žešće sugeriše da ne izabere život, već navodno častan put jednog vojnika, odlazak u legendu. Tuđi život, ponovo, ništa ne vredi. Kao ni pre više od deset godina, kada bi sedam hiljada srebreničkih muslimana, da je moglo, izabralo život.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---